Pravda

Mi razgovaramo sa vojnim sveštenikom u našoj kući u Hersonskoj oblasti – do samog Hersona ima oko sat vremena autobusom, ali grad još uvek nije oslobođen od nacista. Sveštenik je u pastirskoj poseti: putuje iz Krima u Donbas, obilazi vojnike na prvoj liniji fronta, razgovara sa civilima koji su ostali blizu fronta, služi. Najčešće, kaže otac, mora da služi opela i parastose. Pre nekoliko sati služili su opelo za dve devojčice iz sela blizu fronta: stale su da porazgovaraju kao drugarice – jedna na trotinetu, druga na biciklu. Dron ih je spržio. Ogorela tela pokrivena belim platnom, miris tamjana pomešan sa mirisom spaljenog mesa, ukočeni pogledi roditelja i meštana…

„I to nije bilo slučajno, to nije bilo greškom,“ kaže otac. „Jer svaki dron ima oči: onaj ko njime upravlja odlično vidi cilj. Znači bilo je namerno ubistvo, svirepo ubistvo nedužnih civila. I takvih slučajeva su stotine – daleko da o svim tim slučajevima pišu mediji. LJudi pokušavaju da pobegnu, ko može odlazi, neko i peške beži iz svog sela. Moj sabrat-sveštenik, koji tamo služi, kaže da će on otići poslednji: nema pravo da napusti mesto ako je makar i jedan čovek iz pastve ostao. Tako je to. Eto kakvu civilizaciju želi da donese na našu zemlju i u naše duše „civilizovani svet“. Nadam se da razumeš zašto se borimo.“

Reči sveštenika u kontrastu su sa mestom gde sedimo: tiho veče, obala Crnog mora, iznad našeg stola grozdovi vinove loze, dvorište okruženo šljivama i breskvama, sto prepun voća. Čini se – šta više treba za sreću. Ali po zvucima eksplozija, gotovo stalnom radu PVO, neprestanom kretanju vojne tehnike, shvataš: ni breskve, ni šljive, ni čak rakija šljivovica ne rešavaju problem. Ponekad, ma koliko strašno zvučalo, da bi se došlo do mira potreban je rat: to je još Sveti Nikolaj Srpski dobro objasnio. 

Nedavno su mi prijatelji tajno doneli iz Nemačke školske udžbenike iz doba „Trećeg rajha“ – „Pogledaj čemu su učili pravu, čistu arijevsku decu, pa razmisli, da li se išta promenilo.“ Pogledao sam, razmislio: nije se promenilo ništa. Zaklinjanja o „višoj rasi“, o „potrebi suprotstavljanja boljševičkim hordama“, o „nedoraslim narodima koji se ne mogu civilizovati“, o „nemanju prava da oni poseduju bogatstva na istoku, koja mi moramo osvojiti za dobrobit naše nacije“, i tako redom. „Mi smo bedem Evrope pred boljševičkim hordama!“ – jedan je od citata.

Ne, ipak, jedno se promenilo: ako su ranije te milozvučne humanističke parole bile samo u nemačkim udžbenicima, danas ih vidimo i u ukrajinskoj školi – pokazivali su mi naši vojnici, koji oslobađaju Donbas i Ukrajinu od nacizma. Apsolutno iste fraze, samo što je „rajh“ zamenjeno „državom“, a „boljševici“ – „Rusima“ i „Slovenima“. 
I onda nam kažu „U Ukrajini nema nacizma“?

Zanimljivo je, uprkos na sav užas te situacije, posmatrati koliko brzo čovek, i društvo, padaju pod manipulaciju suprotno elementarnom zdravom razumu: jučerašnji Sloven rado zaboravlja i proklinje svoje sopstveno poreklo, svoj rod, samo da bi se pridružio „višoj rasi“. U istoj ovoj Hersonskoj oblasti, ponekad, deo jedne porodice su – obični normalni Ukrajinci, a drugi deo – „predstavnici više rase“. Prosto, jedna deca idu u rusku školu „Puškin“, a njihova braća i sestre preko puta fronta – u školu „Bandera“. Kakva ljubav među braćom tu može da bude.

Ali mora se priznati: igranje „arijevca“ i  „nadčoveka“ vrlo je zarazno. Lako je poželeti da se osetiš boljim od svih, makar i na račun drugih. Strašno je kad to prestane da bude igra – tada dobijamo Jasenovac, Aušvic, Talergof, Mariupolj i ostale atribute „civilizacije“ čiji je bog – samouzdizanje i samoobožavanje. Do čega to dovodi, znamo – a i sami Nemci će potvrditi. Isprva može delovati smešno, ali onda počinje krv. Rusi su se (predugo, po mom mišljenju) smejali nacističkim ekscesima u Ukrajini – „sve je to neozbiljno“ – a sada su primorani da krvlju plaćaju sopstvenu dobroćudnost, naivnost i sporost.

Pre neki dan jedan finski političar, nalik na psihijatrijskog bolesnika, izjavio je da je Rusija „zemlja-greška“, a Rusi „nedorastao narod“. Rusi se ponovo smeju. Ali mi iz iskustva znamo čemu vodi takav smeh i nespremnost da se poveruje da je sused zaista poludeo – nije li onda vreme da se deluje? Previše ozbiljne igre igraju „dragi susedi“: požar u kući je zagarantovan.

Izvor: Pravda