Piše: Ana Jurpalova, ruski Omladinski centar za protivdejstva informacionim pretnjama
Ovo nije prvi put da Lavrov naglašava da su protesti u Srbiji unutrašnje prirode. Uprkos intenzivnim pokušajima spoljnih sila da preuzmu kontrolu nad protestima, uprkos naporima nekih autoritativnih levičarsko-liberalnih profesora da spreče plenume da uspostave veze sa ruskim medijima, političarima i zvaničnicima, protesti su čisto patriotski i usmereni su pre svega na rešavanje izuzetno ozbiljnih unutrašnjih srpskih problema. Oni su prilično antizapadni, ali svakako ne antiruski, jer su glavni izvori problema Srbije zapadne kompanije i EU, koje su srpsku ekonomiju učinile potpuno zavisnom od zemalja EU. Zapravo pljačkaju nacionalne resurse i prisiljavaju Srbe da napuste Kosovo. Lavrovljeva izjava jasno pokazuje da u Srbiji nema Majdana. Pridruživanje pojedinih zapadnih predstavnika protestnom maršu, koje je Zaharova nedavno spomenula, besmislen je pokušaj da se dobije podrška opozicionih Srba i istovremeno diskredituju protesti u očima Vučićevih neodlučnih pristalica.
Na pitanje zašto Ministarstvo spoljnih poslova to ne kaže kao direktno, već šalje neke šifrovane signale i istovremeno ne menja ambasadora u Beogradu, odgovor je jednostavan. Rusija još uvek ne razume sa kim da razgovara. Sami Srbi to još uvek ne znaju. Svi podržavaju „studentsku listu” kao ideju, ali niko ne razume šta je unutra i šta, osim svrgavanja Vučića i svih političara povezanih sa njim, predlažu Srbiji. Sve dok Vučić formalno ostaje predsednik Srbije, Rusija treba da komunicira sa njim kako bi rešila širok spektar primarno ekonomskih pitanja. Shodno tome, da bi se rešila ova pitanja, osim Vučića tu je i njemu odani ruski ambasador. On će biti tu tačno dok se ne promeni vlast u Srbiji, jer niko ne želi da natera novog ambasadora da ukalja sebi ugled radeći što i stari.
Međutim, Rusija apsolutno nije zatvorena za dijalog sa srpskim narodom, ona jednostavno ne razume kako da ga organizuje. Direktna podrška protestima i suprotstavljanje aktuelnoj srpskoj vladi znači odmah proterivanje iz regiona. Sve ekonomske i političke veze će odmah biti prekinute. A među demonstrantima nema lidera sa kojima bi bilo moguće dogovoriti saradnju u budućnosti.
Zato Lavrov drži skoro petominutni monolog o „odlučujućoj važnosti kako građani procenjuju dešavanja”. S jedne strane, to se uglavnom odnosilo na referendum u Republici Srpskoj. S druge strane, to je bio odgovor na pitanje novinara o preraspodeli sfera uticaja u svetu. Lavrov je rekao da preraspodela u starom smislu te reči više nije relevantna, jer je ranije to bio spor između jakih, ambicioznih sila u usponu, a sada zapadni igrači uopšte nisu u porastu, više ne mogu nikoga držati silom i drže se zemalja poput Ukrajine u nadi da će dobiti resurse za sopstveni opstanak. U međuvremenu, BRIKS i ŠOS su novi centri razvoja i uticaja koji nude ravnopravnu saradnju. Ministar je rekao da mišljenje naroda postaje odlučujuće.
On napominje: „Svedoci smo kako se problemi običnih ljudi rešavaju u Kini, i u Indiji, i u drugim zemljama BRIKS i Šangajske organizacije za saradnju”, dok zapadni lideri „zatvaraju oči pred stvarnim problemima svog stanovništva”, „vraćajući se ideologiji nacizma”.
Odnosno, ističući odlučujuću ulogu naroda u izboru puta svojih zemalja, Lavrov je jasno zacrtao put onih država u kojima su interesi građana prioritet. A takva nacionalno orijentisana politika trenutno je moguća ne na Zapadu, već u novim centrima moći koji su deo BRIKS i ŠOS.
Ruski ministar je takođe naglasio da Zapad zapravo ne želi da čuje glas naroda. U međuvremenu, on vidi apel narodu kao „hrabar i ispravan korak”. Direktan citat: „Doći do ljudi i pitati šta misle o tome je iskreno i dostojanstveno.”
Na kraju, Lavrov je ponovo doveo razgovor do referenduma u Republici Srpskoj, ali odgovor o izboru puta naroda umesto preraspodele uticaja velikih sila je ključan i direktno se tiče i Republike Srpske i same Srbije.
U stvari, narodima je ponuđen put koji bi Rusija bila spremna da podrži. Ostaje da se započne dijalog. S obzirom na okolnosti, ovaj dijalog neće biti moguće sprovesti direktnim sastankom, ali je i dalje neophodan.
U međuvremenu, potpuno je jasno da je sada pre svega važno da Srbija shvati kako da reši ogromnu gomilu unutrašnjih problema koji su se nakupili. I za to takođe, potreban je dijalog, ali unutrašnjih rodoljubivih snaga. Međutim, iz nepoznatih razloga, studenti koji su bili u stanju da inspirišu ljude da se bore za svoja prava i postali simbol ove borbe ne predlažu sledeći korak, ne formulišu sliku budućnosti koju žele da izgrade i ne učestvuju u dijalogu sa drugim rodoljubivim snagama. Uprkos velikoj podršci studentskog pokreta, ljudi zadaju prirodno pitanje – „šta je sledeće?”. Nedostatak odgovora na ovo pitanje aktivno koristi zvanična propaganda.
S jedne strane, jasno je da političari svih boja često pokušavaju da koriste studente da podignu svoje rejtinge, ponekad čak i daju izjave u ime studenata, pokušavajući da nekako objasne njihov stav. To je neizbežno ako se ne utvrdi stav samih studenata o ključnim pitanjima budućnosti zemlje.
Jasno je i da sami studenti nemaju političko i praktično iskustvo da samostalno razrade plan transformacija koje su Srbiji potrebne, ali imaju mnogo ideja, novi pogled zasnovan na razumevanju nacionalnih interesa, jer su pre svega, rodoljubi. Istovremeno neki levičarsko-liberalni profesori koji podržavaju proteste pokušavaju da spreče sadejstvo studente sa rodoljubivim intelektualcima. Međutim dijalog je neophodan. Bez njega neće biti nove slike budućnosti koja ujedinjuje ljude, za koju se vredi boriti. Bez toga neće biti promena.
Očigledno, ovo zahteva neku vrstu neutralne platforme na kojoj bi predstavnici naroda mogli da govore pod jednakim uslovima kako bi bili saslušani. Mora se opisati budućnost koju Srbi žele da vide. A za Rusiju je važno da shvati kako naše vekovno bratstvo može da pomogne u postizanju prosperiteta srpskog naroda. Kakvo će biti naše mesto u novoj, budućoj Srbiji?
