Al` pravo je rekao pre
Žerajić, soko sivi:
Ko hoće da živi nek mre,
Ko hoće da mre, nek` živi. 
              Gavrilo Princip

STUDENT U OKOVIMA

Vest kaže: „Student Fakulteta tehničkih nauka (FTN) u Novom Sadu, Bogdan Jovičić, koji je sredinom avgusta pritvoren posle demoliranja prostorija Srpske napredne stranke u ovom gradu, otpočeo je štrajk glađu. Kako kaže njegova majka, hranu ne uzima već šest dana, a da se iživljavanje nad studentom ne završava samo pritvorom, pokazuje i odnos režima prema njemu nakon što mu je umro otac. Naime, Jovičić je na sahranu doveden u lancima, kao okoreli kriminalac, a u pismu koje je pročitao njegov advokat, izjavio je da je spreman da se za pravdu bori svojim životom.“(1)

A čime drugim? Svojim, a ne tuđim.

Danas su ove lisice na nogama nevinih, sutra će biti na vašim, ali tada neće biti nikoga da vas brani za sva zlodela koja ste učinili! pic.twitter.com/Ml4V57swdb

— FTN SE BUDI (@ftn_se_budi) September 16, 2025

PISMO BOGDANA JOVIČIĆA 

U pismu koje je njegov advokat pročitao, Bogdan Jovičić kaže:“Odluku o stupanju u štajk glađu doneo sam kada sam dobio produženje pritvora. Mesec dana nisam u zatvoru dizao tenzije misleći da moraju da me puste da se branim sa slobode. Budući da tu nameru nemaju i da žele da me predstave kao jednog od najvećih neprijatelja ove zemlje, smatrao sam da je ovo jedini vid borbe koji mi preostaje. U državi u kojoj je pravda ubijena u kojom se gaze prava i u kojoj su studenti tretirani kao državni neprijatelji, ostavljeno nam je da se za pravdu borimo našim životima. Rešio sam da se ne prepuštam na milost i nemilost ovoj tiraniji i da pred nepravdom ne sedim skrštenih ruku. Ne tražim od njih milost, niti sažaljenje. Tražim od institucija da postupaju u skladu sa zakonom, a ne nalozima režima. A ako je pravda nemoguća u ovoj zemlji, onda je jedino pravedno za nju se i životom boriti”.(1)

Nikad nisam video Bogdana Jovičića. Nikad nisam čuo za Bogdana Jovičića. Ništa ne znam o Bogdanu Jovičiću. 
Ali znam – blago Srbima, evo im još jednog Bogdana.

JUG BOGDAN

Imali smo Jug Bogdana i njegovih Devet Jugovića. 

Jug Bogdan je, u narodnoj pesmi o ženidbi Lazarevoj, kome je dao svoju kći Milicu, prorokovao ovo potonje vreme, u kome, pod vlašću raznih vu(č)kodlaka, živimo:

Jug izvadi knjige staroslavne,
te kazuje pošljednje vrijeme:
„Vidite li, moja braćo krasna,
vidite li kako knjiga kaže:
nastanuće pošljednje vrijeme,
nestanuće ovce i všenice
i u polju čele i cvijeta;
kum će kuma po sudu ćerati,
a brat brata zvati po megdanu!“

Takvo je naše vreme, ali ne znači da se ne treba boriti za slobodu. I Jug Bogdan se borio.  
To je onaj Jug Bogdan koji je sa sinovima poginuo herojski, u boju najvećem:

A Jug ti je, gospo, poginuo
U početku, u boju prvome.
Pogibe ti osam Jugovića,
Đe brat brata izdati ne šćede,
Dokle gođe jedan tecijaše;
Još ostade Boško Jugoviću,
Krstaš mu se po Kosovu vija;
Još razgoni Turke na buljuke,
Kao soko tice golubove.

BOGDAN ZIMONJIĆ 

Pa smo imali vojvodu Bogdana Zimonjića, srpskog popa, vođu Hercegovačkog ustanka, i oca slavnog mitropolita dabrobosanskog, Svetog Petra Zimonjića, koga su ustaše ubile jer nije hteo da pljune na srpsku slobodu. 

Kakav beše Bogdan Zimonjić? 

O njemu je zabeležio francuski putopisac Ogist Melan sledeće:„To je u isti mah vojnik i krstaš, sveštenik i vojskovođa, pop i vojvoda; to je u isto vreme nacionalni bard, koji peva, uz pratnju gusala, stare junačke pesme, srpske i slovenske. Visokog stasa, fizionomije koja uliva poverenje, crne brade, prošarane srebrenastim vlasima. On nosi bogat oklop ukrašen srebrnim tokama, prsluk bogat, zlatom vezen, o bedru mu visi veličanstven turski jatagan, polukružnog oblika, koji je on oteo nekom paši. To je čovek blag i ljubazan, koji je kao srpskopravoslavni sveštenik, dobio izvesno obrazovanje. Ima manira i vodi računa o formalnostima, govori pomalo italijanski, voli da raspravlja o nauci i filozofiji. Videći ovoga velikog ratnika na njegovom malom vrancu, čovek bi rekao da je umakao sa nekog drugog sveta, da je to duh iz onih dalekih vremena kada su narodi i njihovi gospodari, obuzeti svetim nemirom, obučeni u svoje najsjajnije svečane odore, marširali, u metežu, da osvoje Jerusalim“.(1)

A Ivo Andrić opisujući Bogdanovu desnu ruku kaže kako je „bila bela i čudno neotporna, ali ogromna, teška kao nedopečen hleb; a ipak se u ponečemu osećala uspavana snaga udarca iz te ruke…“.

Opisujući njegov susret sa izdajnikom Omer – pašom Latasom, Ivo Andrić, u svom romanu o Omer – paši, kaže da je, dok je gledao odroda, Bogdanov pogled bio „ubojit i gnevan, uplašen i žalovit, i prezriv i tužan“. Jer Zimonjić, po Andriću, nije hteo ništa drugo „do samo da bude i ostane ono što je“.

I Bogdan Jovičić hoće da bude ono što je. Zato štrajkuje glađu.

I, NARAVNO, ŽERAJIĆ 

Ovde se ne sme prećutati ni Bogdan Žerajić, onaj vitez na čijem grobu su se zaklinjali pripadnici Mlade Bosne. Žerajić je obilićevski pošao na okupatorskog upravnika Bosne i Hercegovine, generala Varešanina; atentat nije uspeo, ali je herojska smrt Žerajićeva ostavila svetlog i čistog traga.

O njemu je, u tekstu „Smrt jednog heroja“, pisao Vladimir Gaćinović:„Uprkos svojoj porobljenosti, srpski narod pokazuje znake života. NJega izražavaju mladi Srbi koji izazivaju duhovnu revoluciju. Ima mnogo tih mladih ljudi koji žrtvuju svoje živote za zajednički cilj. Oni pripovedaju revoluciju novih, promenjenih ideja, stvara se nova svetla etika, etika umiranja za ideju, za slobodu. Za ovu svetlu ideju krv Bogdana Žerajića prolila se sarajevskim ulicama…“. 

I dodavao je zavetne misli Žerajićeve: „Omladina neprobuđenih naroda, govorio je oduševljeno, mora imati široko srce, kroz koje će zazvoniti bol onih koji ne umeju da govore, i njeno srce samo za njih kucati, biti njihov glasnik. Ceo njen rad mora biti raznovrstan, primenjen na sve atmosfere gde živi. Uzdignuti svojom idejom, vedri i treperavi kao proletnje sunce, mladi moraju davati duše izgladnelim i palim. Kao Hristos moraju imati velike ljubavi prema njima, pa makar se na nju odgovaralo najgrubljim i najsvirepijim silama.“(2)

Tako i Jovičić.

PRINCIP I ŽERAJIĆ 

Jelena Milišić, rođena Jezdimirović, svedočila je posle rata o Gavrilu Principu koji ju je voleo:“Gavrilo me je zavoleo. Poštujući i ceneći njegov karakter, ni ja nisam bila ravnodušna.(...) 

Mnogo se govorilo o jugoslovenstvu i sanjarilo o oslobođenju. Međutim,  Gavrilo je bio nekako povučen u sebe i retko je govorio. Ako bi izustio koju reč, onda bi izrazio mržnju prema Austro-Ugarskoj, naglašavajući redovito da nije daleko vreme kada će kucnuti čas slobode...Pokojni Gavrilo počeo mi je pisati pesme. (...) Za vreme lepih proletnjih i letnjih noći Gavrilo je dolazio pod moj prozor i pevao mi mladalačke pesme pune topline i čežnje. Najomiljenija njegova pesma bila je „Jeleno momo Jeleno“. Razgovarajući jedno popodne – u šetnji – o slobodi, Gavrilo mi je poverio jednu svoju tajnu. Rekao je:“Jelena, ja obožavam pokojnog Bogdana Žerajića. Često odlazim na njegov grob, ljubim njegovu krstaču i zemlju pod kojom počiva...“(3)

U tamnici, Princip je zapisao:“Tromo se vrijeme vuče/ I ničeg novog nema/Danas sve kao juče/ Sutra se isto sprema.//I mesto da smo u ratu/Dok bojne trube ječe/Evo nas u kazamatu/Na nama lanci zveče.//Svaki dan isti život/Pogažen zgnječen i strt/ Ja nijesam idiot/Pa to je za mene smrt.//Al pravo je rekao pre Žerajić soko sivi/Ko hoće da živi nek’ mre/Ko hoće da mre nek živi.“

SRAMOTA JE PALA NA NAS

Veliku smo sramotu doživeli: studenta koji je ustao da brani Pravdu u bukagijama dovode na očevu sahranu. Student štrajkuje glađu. A ćuti se. Mnogima su usta puna Obilića, ali žive u skladu sa moralom Marka Ristića. Ali je Bogdan Jovičić dokazao da je ime obaveza, i da ga on časno nosi.

Ponavljam: o njemu ne znam ništa, nikad ga nisam video, nikada do sada za njega nisam čuo.

Ali, ovako, iz daljine koja je blizina, kličem:“Srećni ti okovi, junače!“ Srbi ne ljube lance, što je rekao i NJegoš, ali se klanjaju onima koji ih nose da bismo, svi zajedno, stekli Slobodu, i da Srbija nikad ne bi bila okovana država pod vlašću kriminalaca koji „mračne duše nazvaše se patrioti“ ( Dis ).

AKO NE STANEMO UZ NJIH, NESTAĆEMO BEZ NJIH

Otac tvoj se, i sa one strane, može Tobom ponositi, Bogdane Jovičiću. I mati Tvoja, i svi Tvoji. Samo mi, koji nismo spremni ni na kakvu žrtvu, a hoćemo slobodu, treba da pognemo glavu u ćutanju i da se stidimo Tvojih reči, koje si nam, štrajkujući glađu, uputio.

A zamisli kako je onima što su te okovali kad ih, svakog dana, makar po ćoškovima njihove podsvesti pune mraka i paučine, progone iste one senke koje su „hodale po Beču i plašile gospodu.“

Najteže je Tvojoj majci. Želimo da joj se što pre vratiš. I ovaj tekst nije pisan da bi bilo koga „ložio“ na put ka bukagijama, nego da bi pokazao da su naša deca, sada i ovde, jedina hrabrost i budućnost koju imamo. Ako ne stanemo uz njih, nestaćemo bez njih.  

Tvoj štrajk glađu je velika gozba srpske i svečovečanske žeđi za Slobodom. Mi moramo dići glas za Tebe, da se braniš sa Slobode! Ako ga ne dignemo, sram da nas bude! 

Živeo nam, slobodni Bogdane Jovičiću, imenjače Jugov, Zimonjićev i Žerajićev!  

UPUTNICE ( 17.9. 2025. godine)

1.    https://n1info.rs/vesti/majka-studenta-koji-strajkuje-gladju-na-ocevu-sahranu-ga-doveli-u-bukagijama-kao-pravog-robijasa/
2.    https://slobodnahercegovina.com/hercegovacki-ustanici-2-bogdan-zimonjic-vojnik-i-krstas/
3.    https://srpskizurnal.com/2017/08/11/%D0%BA%D1%99%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B5-%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B8-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D0%B3%D0%B0%D1%9B%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0/
4.    https://catenamundi.rs/vidici/gavrilo-princip-pesnicko-pokolenje/

Izvor: Pravda