Piše: prof. dr Zoran Kinđić, portal "Život Crkve"
Uvereni da u religiji koja propoveda ljubav, smirenje i međusobno praštanje ne bi smelo da bude ispoljavanja prizemnih ljudskih strasti, pogotovo među vladikama koji su položili monaške zavete, neki od njih dožive ozbiljno razočarenje i dođu u iskušenje da od svega dignu ruku, jer im se čini da je i u Crkvi zapravo sve isto kao i u svetu. Da je u neku ruku sve isto, ako se pod tim podrazumeva da nam iskušenja najčešće dolaze od onih iz naše najbliže okoline, svakako je tačno, ali mirjani ipak očekuju da bi odgovor na ta iskušenja od onih koji nose monašku rasu ipak morao biti drugačiji od onog koji u ovo naše oskudno vreme, s tugom, svi zapažamo.
Ma koliko danas bilo mučno suočiti se sa činjenicom posvađanog klira, ne treba idealizovati ni prošla vremena. LJudska priroda je slaba i sklona grehu pa ne čudi što povremeno dolazi do sukoba, kako u manastirima tako i na crkvenim saborima. Ako je neko bez dovoljnog samokritičkog otklona od vlastitog stanovišta, ako je isuviše uveren da zastupa istinu i pravdu, ako u sebi nema dovoljno ljubavi za bližnjeg, lako će doći u konflikt sa suprotnim mišljenjem. Nažalost, sukobi između vladika često se prenose i na vernike, štaviše oni se u tim sukobima, gotovo po pravilu, ponašaju sa mnogo više strasti, te nije retka pojava neskrivene mržnje među njima, mnogo veće međusobne odbojnosti nego prema onima koji grešno žive izvan Crkve. Za razliku od vladika čiji sukobi planu pa utihnu, koji se povremeno mire i menjaju saveznike, vernici često veoma dugo istrajavaju u tim preuzetim sukobljavanjima, pri čemu je njihovo opredeljivanje za određenu stranu često stvar površnog utiska.
Da bismo, makar malo, doprineli smirivanju strasti među vernicima, nije naodmet podsetiti da sukobljavanja u Crkvi nisu karakteristična samo za naše smutno vreme, da malo ko od nas ima do kraja uobličeno stanovište te da, shodno tome, treba imati više razumevanje za bližnjeg, ostaviti mu mogućnost da se pokaje, ukoliko greši, da se u mukotrpnom procesu preumljenja i očišćenja vremenom preobrazi. Naime, teško je s pouzdanjem izreći o bilo kome krajnji sud, ne samo zato što ne raspolažemo sposobnošću takvog uvida nego i zato što je život dinamičan, te se ljudi menjaju, neko uzrasta neko duhovno pada. Kao što je poznato, o nečijem onostranom odredištu odlučuje stanje njegove svesti u trenutku smrti. Kada bismo o onima koje danas proslavljamo kao svetitelje prosuđivali na osnovu njihovih pojedinih stavova i postupaka, verovatno bismo bili prestrogi i nepravedni, jer mnogo značajnije od njihovih eventualnih manjkavih reči i dela je oboženo stanje njihovog bića.
Kao što je poznato, i Sv. Nikolaj Srpski i Sv. sveštenomučenik Platon Banjalučki proslavljaju se u našoj Crkvi. Shodno tome, moglo bi se pomisliti da su kao savremenici gajili uzajamnu ljubav. Međutim, njihovi odnosi su bili daleko od harmoničnih. Poznato je da je episkop Platon Jovanović u Bitolju, na praznik Sv. Nikole 1939. godine, tokom praznične propovedi sa amvona, pred zaprepašćenim vernicima izrekao teške optužbe na račun vladike Nikolaja, nazvavši ga raskolnikom, sektašem i jeretikom. Kako izveštavaju novine, episkop Platon je tom prilikom ustvrdio da je Nikolaj mrzeo pravoslavnu carsku Rusiju, da zbog svog školovanja na Zapadu odavno radi protiv pravoslavlja. Osim toga, sugerisao je da je mestimično potpisivanje spisa sa doktorskom titulom znak Nikolajeve gordosti, uz opasku da u duhovnom smislu ta titula ne vredi ništa, štaviše da Nikolaj „hoće da postane idol pa da mu se klanjaju“. Upozorivši prisutne da među njima ima onih koji mu se već klanjaju kao idolu, istakao je da nakon njegove besede sada svi imaju pouzdan orijentir u to „ko je on i šta je on“, te da shodno tome treba da se ubuduće ponašaju. Nagovestivši da će otići iz Ohridsko-bitoljske eparhije, kojom je upravljao kao administrator, kako bi tim činom pomogao Nikolaju da se „vrati na pravi put“, da više ne iskrivljuje pravoslavlje, svoju propoved zaključio je rečima da „radi u duhu zakona i pravde, i da kao veliki hrišćanin ne može a da se ne bori protiv zla“. Kao znak protesta zbog takvih krajnje neprimerenih reči, veliki broj vernika, koji je inače gajio duboko poštovanje prema voljenom vladiki Nikolaju, nije prišao episkopu Platonu da primi naforu, a pola nastavnika iz Bogoslovije nije otišlo na njegovu slavu.
Na ove optužbe vladika Nikolaj nije odgovorio, uprkos insistiranju novinara, ali jesu njegovi poštovaoci. Ne znamo da li se vremenom promenilo izrazito negativno Platonovo mišljenje o vladiki Nikolaju, ali svetost se dostiže i mučeništvom pa su nesumnjivo u Carstvu nebeskom izmirena ova dva naša poznata svetitelja.
Kritikujući sklonost ljudi da olako preuzimaju stanovišta svojih srodnika ili osoba od duhovnog ugleda, Sv. Nikolaj Srpski navodi da ni Kiril Aleksandrijski nije odoleo toj ljudskoj slabosti te je od svog srodnika patrijarha Teofila, čije mišljenje su mnogi uvažavali, preuzeo krajnje negativan stav o Sv. Jovanu Zlatoustu. Srpski Zalatoust o tome piše: „Patrijarh Teofil nikako nije voleo sv. Jovana Zlatousta, i do smrti ostao je njegov ogorčeni protivnik. Sv. Kiril, njegov srodnik i naslednik na prestolu aleksandrijskom, primio je tu mržnju protiv Zlatoustog svetitelja i dugo je nosio u sebi.“ Uzalud su mnogi, pre svega Sv. Isidor Pelusiot, pokušavali da ubede Kirila da promeni svoj stav i upiše Jovana u diptih svetih. Umesto da ga posluša, on je čak žustro reagovao 417. kada je carigradski episkop Atik vratio ime Zlatoustog u diptih, za nas danas teško shvatljivim rečima: „Ako je Jovan u episkopstvu, zbog čega Juda nije među apostolima? I ako ima mesta za Judu, gde je onda Matija?" Verovatno bi taj negativan stav Kiril zadržao do kraja svog života da se nije umešala Presveta Bogorodica.
Zahvalna Kirilu na trudu koji je uložio u sporu sa Nestorijem u odbrani njene slave, Bogorodica je odlučila da mu pomogne da napusti svoje pogrešno uverenje. Ona se javila „Kirilu u jednoj viziji sa mnoštvom angela i sa Jovanom Zlatoustom – u velikoj slavi“. Ona tom prilikom ne samo što je osvestila Kirila o tome kakav status u Carstvu nebeskom uživa Sv. Jovan, nego je i umolila Zlatousta da mu oprosti, te se oni zagrliše i međusobno celivaše. „Ta vizija je potpuno promenila osećanja Kirilovo prema Zlatoustu, i Kiril se sa stidom kajao, što je onako nerasudno mrzeo Zlatousta“.
Nesporazumi, prepirke, međusobna izobličavanja karakteristični su čak i za najslavnije ranohrišćansko vreme, ono apostolsko. Pomenimo da je Sv. apostol Pavle u Antiohiji javno izobličio hrišćane jevrejskog porekla, između ostalih Petra i Varnavu, zbog njihovog konformističkog ponašanja u suočavanju sa jerusalimskim hrišćanima koji su nastojali da i paganima koji su prihvatili hrišćansku veru nametnu svoje judejske običaje. U Poslanici Galatima on opisuje okolnosti koje su ga navele da se oštro obrati Petru, apostolu koji je uživao veliki ugled među hrišćanima: „I kada dođe Petar u Antiohiju, suprotstavih mu se u lice, jer bješe za osudu. Jer prije nego što dođoše neki od Jakova, jeđaše s neznabošcima; a kada dođoše, snebivaše se i odvajaše, bojeći se onih koji su iz obrezanja. I dvoličahu s njim i ostali Judejci, tako da i Varnava prista na njihovo dvoličenje“ (Gal. 2, 11-13).
U Delima apostolskim opisana je situacija kada je došlo do neslaganja između apostola Pavla i Varnave. Iako su oni bili veliki prijatelji, iako su Varnavine žarke molitve u izvesnoj meri doprinele preobražaju fariseja Savla, nekada revnosnog progonitelja hrišćana, u apostola Pavla, jedna naizgled banalna situacija pokazala je da čak ni oni nisu mogli da usaglase svoje stavove. Povod je bio Varnavin predlog da sa sobom na put obilaska onih mesta u kojima su posejali hrišćansko seme povedu i Jovana, zvanog Marko. Međutim, Pavle je izričito odbio mogućnost da Jovana Marka, koji ih je napustio u Pamfiliji (up. D. ap. 13, 13), povedu sa sobom. Posle rasprave koja nije dovela do usaglašavanja stavova, oni se razdvojiše, pritom svaki od njih čvrsto uveren da je u pravu, da onaj drugi greši. Varnava ode za Kipar, povevši sa sobom Marka, a Pavle, izabravši Silu za saputnika, produži kroz Siriju, a kasnije se zaputi za Evropu (D. ap. 15, 37-40). Valjane argumente za svoje stavove svako od njih je imao. Pavle je verovatno zastupao mišljenje da je Marko nepouzdan, da ne zaslužuje da bude s njima jer ih je ranije izneverio, a Varnava mišljaše da svakome treba oprostiti za pokazanu slabost i dati mu novu šansu. Teško je pouzdano reći ko je bio u pravu. No, njihova ljudska nesavršenost i isključivost u tom sporu svakako nije štetila Crkvi, jer su i Pavle i Varnava, otišaši svaki na svoju stranu, dali ogroman doprinos širenju hrišćanske vere. Čak i Marko, u čiji je duhovni potencijal apostol Pavle tom prilikom posumnjao.
Navedeni primeri koji svedoče da su se katkad i svetitelji međusobno sukobljavali, poučni su za sve nas i valjalo bi da nas navedu da budemo tolerantniji jedni prema drugima. Naravno, pogrešno bi bilo ići i u drugu krajnost, jer tolerantnost o kojoj govorimo svakako ne znači ravnodušnost prema istini, već zahtev da ispoljimo veću samokritičnost prema sebi i veću spremnost da drugog čoveka tretiramo kao biće-na-putu, koje čak i kada greši ostaje naš brat.
Naime, onaj koje je nadahnut istinoljubljem i pravdoljubljem, čak i kada je na stranputici, ima šanse da, zahvaljujući Božijoj milosti, dospe na pravi put. Stoga umesto da bližnjeg osuđujemo, bolje bi bilo da se za njega iskreno pomolimo. To će koristiti i njemu i nama i Crkvi.
Izvor: zivotcrkve.rs
