UMESTO UVODA

U Srbiji opasno ključa. Na ivici smo loma. Vlast je rešila da se brani do kraja, bojeći se posledica svoje vladavine po budućnost onih koji su tu vladavinu koristili za pljačkaško urnisanje države. Građani, predvođeni studentima, ne odustaju od borbe za Ustav i zakonitost. Vidimo: normalno funkcionisanje države je ugroženo. 

Događaji od novembra 2024. do septembra 2025. su, između ostalog, udar na, ionako krhko, obrazovanje, koje se kod nas urušava još od doba Gaše Kneževića. Pitanje je šta će biti ako „ćacikratija“ ostane na vlasti. Pitanje je kako će se obrazovni sistem oporaviti posle „ćacikratije“. Srbijanska škola, od ustaničke obnove u doba Karađorđa i Dositeja, bila je put ka preporodu srpskog naroda i način na koji smo uspeli da držimo korak sa tzv. „velikim svetom“. Potpisnik ovih redova čitaocima na uvid nudi knjigu „Pod Karađorđevom zvezdom: Priče iz istorije Gimnazije u Čačku“, koja na primeru jedne škole, osnovane 1837. godine, nastoji da pokaže šta znači obrazovanje kao pokretačka sila društva. 

Jedna od priča iz knjige odnosi se na čuvenog profesora i direktora čačanske Gimnazije, Luku Vojvodića, koji je u školi radio u teška vremena nemačke okupacije i komunističkog totalitarizma. NJegove uspomene nam kažu da su profesori umeli da brane svoje đake i odbrane svoj obraz.

Luka Vojvodić, višedecenijski profesor i direktor Gimnazije u Čačku, postojao je „na strašnom mestu“ naše zavičajne istorije u doba ratno i poratno, kad je, kako kaže izreka, guja guju za rep ujedala. NJegova memoarska štiva ( objavljena u Beogradu 2007, sa krajnje jednostavnim i jasnim naslovom – „Sećanja“ ) su pravi primer zaveštajne etičnosti, koja se predaje budućim pokolenjima da bi nastavila pravom stazom ka svetlosti čoveštva. Zato ih treba, baš danas i ovde, u senkama trenutka u kome smo se obreli, opet prelistavati i čitati.  

NA MUCI SE POZNAJU JUNACI 

Nemačka okupacija Čačka. Nacisti i njihovi domaći pomagači traže od profesora čačanske Gimnazije da prijavljuju decu koja su protiv Nemaca, i imaju simpatije prema pokretu otpora.

Profesori se drže muški. Evo zapisa Luke Vojvodića:“Direktor Marković čita naredbu i uputstvo Ministarstva prosvete i Mesne specijalne policije. Bi nekih prigovora na te naredbe, ali se ne sećam ko ih stavi (prof. Milenko Stevović?). „Zar u ovim vremenima naše pogibije i stradanja, mi treba da izgonimo decu iz škole i da ih obeležavamo kao neprijatelje, pa da ih pokupe i odvedu u logore?" Većina profesora se slaže sa ovim mišljenjem. Odluka se imala primeniti na učenike od četvrtog do sedmog razreda.(...)Bila je na sednici veća mučna situacija: tražilo se kažnjavanje bez saslušavanja, bez nekih opipljivih dokaza, kazniti učenike kaznom isključenja kao pripadnike ilegalnih organizacija znači da ih optužujemo i dajemo policiji i okupatorskim vlastima povod i materijal da ih hapse, teraju u logore, pa i da ih likvidiraju. Na predlog   profesora   Milenka   Stevovića   veće   je   odbilo   zahtev inspektora, sa obrazloženjem: „Ne može se suditi bez saslušanja i dokaza, ni davati policiji saglasnost da sa ovim učenicima postupa kao sa odmetnicima, to nam naš poziv vaspitača, ni naša savest ne dozvoljava". Inspektor je i dalje nastojao da se neka odluka mora doneti, jer je to bio i usmeni, pored pismenog, zahtev Ministarstva prosvete i on se mora sa nekim pozitivnim rezultatom vratiti i referisati. Ako se ne donese odluka o kažnjavanju, policija će sigurno početi da hapsi i nastavnike i obeležiti ih kao mecene ilegalnih organizacija. Veće nije popustilo, bili smo svi „da bez saslušanja nema kažnjavanja", a zahtevali smo da policija pusti uhapšene (njima bi se davala mogućnost da pobegnu i negde se sklone).“

Čovek i danas oseća ponos što pripada takvoj gimnazijskoj tradiciji – nema popuštanja u odbrani dece. To nije ideološko, nego etičko pitanje. To je pitanje samožrtvenosti bez koje nema i ne može biti učitelja. 

KO JE BIO PROFESOR STEVOVIĆ?

Milenko Stevović je predavao i u Ženskoj i u Muškoj gimnaziji u Čačku od 2. marta 1920. do 10. septembra 1947.  Postavljen je za suplenta 2. marta 1920. godine, a za profesora za srpski i francuski jezik 10 marta 1923. Doživeo je opšte uvažavanje, a bio je skroman čovek i živeo vrlo oskudno. Bio je udovac, živeo sa sestrom i sinom i kćerkom, koje je školovao.
Luka Vojvodić u svojim „Sećanjima" kaže: „Stevović je starinom iz Sandžaka, pa se njegov ded početkom 19. veka preselio (upravo pobegao) u Srbiju. Stevović je bio kao profesor dobar pedagog i metodičar, struka mu je bila francuski, ali je stalno predavao srpski jezik i književnost i đaci su ga cenili i kao čoveka i kao nastavnika, bio je pravi narodni čovek, razumevao je učenike i njihove probleme i prema njima zauzimao pravilan stav i odnos. Učestvovao je u svim humanim i kulturnim akcijama i u školi i u gradu i bio aktivan radnik u njima. Po godinama bio je desetak godina stariji od mene, a u Čačanskoj gimnaziji je proveo svoj službenički vek. Nije se slagao sa komunističkim sistemom vlasti, iako je bio socijalistički orijentisan. Umro je ubrzo no penzionisanju, čini mi se 1950. godine..."

Takav je bio junak gimnazijskog otpora zločinačkoj politici nemačkog okupatora. 

KOLEGE I ĐACI BRANE SVOG DIREKTORA

Luka Vojvodić je, bez ukrašavanja, prikazao i ponašanje nove, komunističke vlasti prema „nepoćudnima“ i inakomislećima. Tako je postradao i vršilac dužnosti direktora Gimnazije, Toma Vukotić, koji je nastojao da, za vreme nemačke okupacije, spase šta se spasiti može. Evo kako je to izgledalo:“Ubrzo no oslobođenju Čačka v.d. direktora gimnazije, profesor Toma Vukotić, bio je suspendovan sa dužnosti kao saradnik okupatora i čovek koji je zlouiotrebljavao svoj položaj i sprečavao školsku omladinu da se uključuje u redove boraca NOP i poveden je protiv njega preki sudski proces na kome je osuđen na kaznu gubitka službe i građanskih prava u trajanju od jedne godine. Vukotić jeste da je ideološki bio protiv komunističke partije, nije se slagao sa sistemom boljševičke vladavine, ali mu se nije moglo pripisati da je sarađivao sa okupatorom, on je bio "veliki" Srbin, patriota, nastojao je da sačuva školsku omladinu od nepotrebne borbe, "da je sačuva, jer će no završetku rata biti potrebna srpskom narodu", kako je on govorio. Izvođenjem njega na preki sud želelo se vršiti neko zastrašivanje, bio im je potreban neki "žrtveni jarac", a iako nije bilo dokaza o njegovoj krivici, ipak mu je izrečena kazna, koja mu je posle šest meseci oproštena - pomilovan je i u Šapcu dobio zaposlenje. Uzalud smo Gane, Bodulić i ja na suđenju, kao svedoci na koje se pozivao, dokazivali da Toma nije bio eksponent okupatora, a ne pomože ni iskaz Margite Radović koja se javi da govori na suđenju i reče sudiji da je Toma uspeo da sačuva omladinu i "da vam je preda", a njen iskaz bio je burno pozdravljen baš od školske omladine koja je ispunila salu i balkon Učiteljskog doma u kom je suđenje bilo."

Ovde su đaci branili svoga direktora: uprkos nastojanjima komunističke vlasti da ocrni Tomu Vukotića, oni su znali pravu istinu, i nisu hteli da je skrivaju. 

STROG I PRAVIČAN, NESAVITLJIVE KIČME 

Luka Vojvodić je u svojim „Sećanjima“ rešio da piše i o profesoru Dokmanoviću,“koji mi je u oba perioda mog direktorovanja bio i saradnik i nastavnik kome je škola, kako se u narodu kaže, „bila na srcu", za nju i o njoj brinuo se kao da mu je rođena kuća. To je profesor biologije Radivoje Dokmanović, Sremac (?) no rođenju, u Sremskim Karlovcima bio đak Klasične gimnazije, a no završetku studija jedno vreme i profesor u njoj. To učenje u Karlovačkoj gimnaziji i službovanje u njoj, u kojoj je i disciplina i nastava bila na visokom nivou, uticali su na njega i ostavili trag na njegov stav i držanje u pogledu nastavničkog poziva i dužnosti. Za njega učenici u gimnaziji, svojim ponašanjem u školi, na ulici i na raznim manifestacijama, moraju strogo voditi računa da se ne ogreše o „Pravila o vladanju učenika" i primene tih pravila držao se „ko pijan plota". Nije mogao da shvati da su ratne prilike i promene u društveno-političkom životu uticale na drugačije gledanje na dužnosti učenika i njihove odnose prema nastavnicima, da učenik u školi nije kao vojnik u kasarni, van škole učenik je pod nadzorom svoje omladinske organizacije, on je jedan od faktora koji treba da učestvuje u životu škole, ravnomerno sa svojim nastavnicima. Za pušenje, ili ostajanje na ulici van određenog vremena (u to vreme učenici su mogli leti ostajati na korzou do devet sati uveče, a zimi do osam sati), za odlazak u kafanu Dokmanović je predlagao najveće kazne, a ako bi se to ponovilo, tražio je isključenje iz škole. Čuvanje školskog nameštaja, odžavanje čistoće, ponašanje u učionici i dvorištu, obaveze prema vanškolskim dužnostima (hor, orkestar, svečanosti) sve je to moralo da bude onako kako je nekad bilo u Karlovačkoj gimnaziji. Dokmanović je bio odličan poznavalac svoje struke, besprekoran metodičar, do krajnjih granica aktivan u stvaranju kabineta za biologiju i snabdevanju istog učilima, pa je u jednom sobičku, koji je bio uz fiskulturnu salu, oformio radionicu za izradu slika potrebnih za izvođenje nastave i tu, uglavnom, on radio, a i no neki učenik koga je to interesovalo, a bio je sposoban da kvalitetno radi te slike i crteže. Dokmanović se nije mogao odvići od navike da nedeljom i praznikom ide u crkvu, pa je zbog toga bio kritikovan od prosvetnih vlasti „kako će profesor biologije u gimnaziji svojim stavom pružiti primer učenicima o marksističkom shvatanju društva, kada on svake nedelje ide u crkvu, pa nagovara i učenike, one iz nižih razreda, da idu na liturgiju, pa je čak pokušao i hor da organizuje."

Stari profesor nije mario za primebde. Držao se sebe i svoga. 

PROFESOR BRANI VERU

uveni biolog gimnazijski nije hteo da plati obol komunističkom jednoumlju, pa Luka Vojvodić opisuje njegovu hrabrost u doba kada je, kako reče Branko Ćopić, „drug komesar rekao da nema Boga“:“Da   ovde   navedem  jedan   slučaj   na  dan Božića:   profesor   biologije   Radivoje   Dokmanović zatekao je u jednoj učionici skoro polovinu učenika (šestog ili sedmog razreda), a na tabli   je  bilo    napisano:    „Srećan    Božić, Hristos  se rodi!"  „Ne primam  čestitke  od Turaka, da ste pravi hrišćani, vi ne biste danas došli u školu, što su uradili mnogi vaši drugovi", odgovorio je profesor kada je čestitku pročitao. Dokmanović je bio verski čvrsto   opredeljen,   o   Božiću  i  sv.   Savi  na časovima niti je obrađivao novu lekciju, niti ocenjivao i propitivao učenike, govorio je učenicima o biološkim procesima, ali van školskog programa i naglašavao: „Ja sam hrišćanin, za mene je praznik neradni dan, ali prema propisima moram prisustvovati na času". Svoju slavu, sv. Nikolu, slavio je no svim propisima pravoslavne crkve i zbog svog stava bio je kritikovan preko „Čačanskog glasa".“

Takav čvrst stav je i danas za primer: ne povijati se kako vetar duva, čuvati svoje dostojanstvo. To je zadatak koji se postavlja pred Gimnaziju i njene profesore.

TETKA DUŠKA RADOVIĆA 

Veliki srpski pesnik za decu i odrasle koji su ostali dečjeg srca, Duško Radović, imao je i veliku tetku, Margitu, profesorku srpskog jezika, koja je, još pre Drugog svetskog rata, organizovala Zajednicu doma i škole Gimnazije u Čačku, koja je građanima kao predavače nudila najuglednija imena jugoslovenske kulture, od vladike Nikolaja Velimirovića do hrvatskog istoričara književnosti Antuna Barca. O njoj Luka Vojvodić piše:“Školske 1944/45 godine direktor je bila Margita Radović, sa njom sam se u svemu slagao, ona je, iako je no godinama službe bila starija od mene, očekivala da ja dajem predloge i donosim odluke o opštim školskim problemima. Bila je to kulturna osoba, odličan pedagog i stručnjak (srpski jezik i književnost), dobar čovek, odličan kolega i saradnik, jako cenjena u svom kolektivu i kod učenica. Na položaj direktora Ženske gimnazije ona će ponovo doći školske 1948/49 godine i sa tog položaja otići u penziju. Kada sam ja radio u Gradskom narodnom odboru, profesor Margita bila je, kao odbornik, predsednik Prosvetnog saveta, pa smo i tom prilikom dobro sarađivali.“

Sa tetkom Margitom kao uzorom, i Duško Radović je imao lepe šanse da postane uman, vredan i dobar čovek, koji je, sa punim pravom, svakog dana pozdravljao prestonicu sa „Dobro jutro!“  

SEĆANJE NA MILICU JANJIĆ 

Čuvena profesorka fizike Milica Jnjić bila je oličenje dobrog razrednog starešine. O njoj je Luka Vojvodić zapisao i ovo:“Milica je po struci fizičar, bila je izuzetno pedantna u obavljanju administrativnih poslova, a takva je bila i u obavljanju nastavničke dužnosti. Imala je neverovatnu sposobnost da vrlo brzo zapamti ime i lik učenika, pa čak i raspored sedenja u klupama. Kao razredni starešina starala se o učenicima iz svog odeljenja kao da su njena deca, a bila je ambiciozna i želela je da njeno odeljenje no uspehu i vladanju bude među prvima. Ja sam tu njenu urednost cenio i bio sam siguran da će posao koji joj se poveri da obavlja savesno i tačno. Svedočanstva njenog odeljenja potpisivao sam bez kontrole, u toku oba direktorovanja kod nje u dnevniku i upisnici nikad nije bilo propusta, kao ni u održavanju sednica razrednog veća. Đaci nisu bili oduševljeni što je ona imala osobinu brzog upoznavanja, ali su je zato kao razrednog starešinu obožavali.“

I danas deca vole dobre razredne starešine. To nije lako, ali je lepo. I pamti se, kroz ceo život, ko ti je i kakav bio razredni staršina. 
Sin Milice Janjić, Zaviša, bio je đak generacije i prvi nosilac novouvedene Vukove diplome ( rođen je 1949, a umro 2019. godine ). Postao je svetski poznat meteorolog i nosilac najviše svetske nagrade za meteorologiju, koja je, u toj oblasti, ekvivalent Nobela. Da ne zaboravimo: takođe čačanski gimnazijalac. 

KAKO JE BOROVSKI STIGAO U GIMNAZIJU

Miša Borovski, profesor ruskog jezika i književnosti, jedan od nejlepših primera učiteljske ljudskosti u istoriji Gimnazije, primljen je u školu na inicajtivu Luke Vojvodića, koji o njemu kaže:“On, Mihailo, i ja susreli smo se u Ministarstvu prosvete u Odeljenju za srednje škole početkom školske 1945/46 godine. Ja sam došao da tražim nastavnike, a Mihailo neko mesto u školi. Ulazim ja u personalno odeljenje i vidim mlađi čovek, suviše skromno i snishodljivo razgovara sa šefom, koji mu odgovara: „Šta ja da radim sa vama, gde da vas postavim? Vi ste Rus, mogli biste da predajete ruski jezik, ali vi ste teolog." Ja čim čuh da se radi o ruskom jeziku, pre nego se obratih i rekoh zašto sam došao u Ministarstvo, rekoh: „Dajte ga meni u Mušku gimnaziju u Čačku, mi nemamo nastavnika za ruski jezik". I kada Borovski odgovori da pristaje, bi rešeno da dobije mesto u Čačku. Borovski je, mislim u Prištini, imao jednu godinu službe kao nastavnik veronauke, a svojih teoloških navika nije se mogao otresti, a kao „ruski čelovjek" imao je široku dušu i stav prema čoveku, a no prirodi bio je i pomalo plašljiv. Inače, Borovski je dobro poznavao rusku književnost, ruski jezik mu je maternji, ali nije u početku imao rutinu u predavanju predmeta, na je na nekim sitnicama i suviše insistirao, „dosađivao" kako su govorili učenici, a nije shvatao ni to da su u poratnom periodu učenici postali važan faktor u životu škole i da i oni imaju reč u jednom delu njenog života. 

Teolog, a malo i smušen i plašljiv, što su učenici odmah uočili, davalo je to povoda učenicima da sa nastavnikom stupaju u prepirku, da izmišljaju razna pitanja, samo da bi se na času manje radilo i zadavalo, a oni, prefrigani mangupčići, svojim načinom sedenja u klupi, ustajanjem na prozivku, traženjem da izađu sa časa zbog fizioloških potreba, jačim iskašljavanjem, ili došaptavanjem, nervirali su Borovskog, na je on često iz jednog odeljenja sedmog razreda sa časa dolazio kod mene, „ne mogu da održim čas, neće da se smire". Ja sa njim pođem da prekorim učenike i zatražim disciplinu, a i upozorim ih da je svaki neodržan čas šteta za njih, manje će naučiti jezik jednog velikog naroda koji ima ogromna dostignuća u svim vrstama nauke. Učenici bi se izgovarali da se oni isto ponašaju na svim časovima, na se drugi profesori ne žale na njih, ne mogu sedeti kao kipovi, oni su živi ljudi, profesor Borovski treba da ih razume. Znao sam da nije tako, da su namerno nervirali Borovskog da bi se razvila prepirka, a za rad ostajalo malo vremena. Znao sam i ko daje ton za ovakvo ponašanje – tri, četiri učenika - nisu bili neradnici, ali bili su „šaljivčine", pristojni mangupčići, uživali su kad mogu da podvale, a ta podvala nije imala neke tragične posledice. Jednom sam ih pozvao da dođu kod mene u kancelariju na razgovor. U tom razgovoru, iza zatvorenih vrata, kako se to kaže u diplomatskoj službi, doznao sam pravu istinu o atmosferi na časovima ruskog jezika u ovom odeljenju. Priznali su da su nemirni, da namerno čine postupke koji bi nervirali „Miša" (kako su prozvali Borovskog, a taj nadimak će se kod Borovskog ustaliti), da on sitničari i gnjavi, ne razume da se ruski tek od skora uči, a on traži da govore ruski, a osetili su da je on mek čovek i da neće „terati mak na konac".“

Tako je i bilo: kada je Brana Petrović, veliki srpski pesnik, a đak Gimnazije u Čačku, gledao kako Borovski plače dok recituje Puškina, znao je da je Puškin nešto veliko, i književnost nešto moćno, i da je suza jednog ruskog Miša dokaz da je on Čelovjek Lavljeg Srca. 

ČEGA SE ĐACI SEĆAJU

Prođu godine i godine života, magle se spuste na um i srce, ali đaci se uvek opominju svoga đakovanja. I šta pamte? Ne pamte i ne prepričavaju gradivo koje su učili, nego se sećaju likova profesora i dogodovština koje su imali u zajednici sa školskim društvom. Jer, ličnost ljudska je iznad svega. Pre svega i posle svega. Ličnost je najdublja osnova čoveštva. 
Čovek sazreva ne samo prihvatanjem, nego i poricanjem; ne samo u harmoniji sa sobom i drugima, nego i suprotstavljajući se sebi i drugima. 

Srednja škola je najbolja i za jedno i za drugo – i za prihvatanje i za osporavanje. Tek tu možemo da vidimo da Platona ne bi bilo bez Sokrata, ni Aristotela bez Platona. Jer, da bi Aristotel bio Aristotel, trebalo je da uči od Platona, pa da se suprotstavi Platonovom učenju, i rodi se kao samostalni mislilac. 

Gimnazija je takva srednja škola koja je, generacijama, dala priliku da uče i znače, da afirmišu i negiraju, da traže početak i kraj, da sanjaju i trezveno procenjuju svet oko sebe. Zato je svako sećanje na Gimnaziju u Čačku dragocenost koju treba urizničiti, da bude ostavština za budućnost.

Uspomene Luke Vojvodića upravo su takva dragocenost.

Preuzite PDF knjige Pod Karađorđevom zvezdom - priče iz istorije Gimnazije u Čačku OVDE.

Izvor: Pravda