ALEKSANDAR VUČIĆ JE DINKO GRUHONJIĆ

Gornji podnaslov nije tema ovog članka, ali ga markiram u uvodu teksta o „antilomparizmu“, i najavljujem da ću, ako Bog da, o temi Vučić Jeste Gruhonjić pisati. Tada ću svakom čitaocu postaviti pitanje:“Šta bi Dinko Gruhonjić mogao da učiini na uništavanju Srbije, a da Vučić i njegovi izmećari to već nisu uradili?“ 
I da ne zaboravim: za vreme srbocidne vlasti Aleksandra Vučića, Srbija je, od 2015. do 2025. godine, ostala bez pola miliona stanovnika – neki su otišli van zemlje, a neki pod zemlju. 
A sada, pređimo na temu ovog članka.

JEDNOGA DANA

Jednoga dana, kad sve ovo prođe, naše doba možda će se zvati „dobom antilomparizma“. Dok Vučićev režim uništava poslednje tragove demokratije u Srbiji, a klovnokratija se pretvara u vlast krvavog pendreka, neki nemaju preča posla nego da se bave profesorom Lomparom, koji je, načuli su, neko i nešto na „studentskoj listi“, i koga, pre no što se lista zvanično objavi, treba p(r)okazati kao suvišnu pojavu na našoj političkoj sceni. Tako smo ovih dana mogli da čujemo da Lompar ima političku stranku „sa tri sledbenika“ ( autoironičan kakav jeste, naš tumač NJegoša i Crnjanskog bi možda rekao:“Uskoro će i oni da odu“ ), da Lompar nije za politiku i prava je šteta što je u politici, da je, kako reče jedan drugosrbijanski perjanik, „gori od Šešelja“... 

SNS O LOMPARU 

U svojoj, u ogromnom tiražu štampanoj, brošuri ( u boji, sa krvavom šakom na svakoj strani ) „Ruke su vam krvave“, Srpska napredna stranka ( oni su, oni, mada je brošurica bez potpisa ) o Lomparu piše ovako:“Profesor Filološkog fakulteta, ideološki konvertit i lažni nacionalista“. I dodaje se:“Rođen 1962. u Beogradu. Profesor Filološkog fakulteta koji pre podne govori na promociji knjige Radovana Karadžića, a popodne, ruku pod ruku, drži govore sa autošovinistima poput Dinka Gruhonjića.

Dokaz da je Milo Lompar lažni nacionalista leži u činjenici da nema nikakav problem da stane pod zajednički barjak sa teroristima iz organizacije STAV, sa autošovinistima poput Gruhonjića ili Kesića, kao i političarima poput Nenada Čanka, Dragana Đilasa i Marinike Tepić.

Put od člana Srpske liberalne stranke, preko Dveri, i gostovanja na opskurnim YouTube kanalima je dug, a bruka i stajanje rame uz rame sa naprijateljima srpskog naroda trajaće dovjeka“.(1) 

Ovo „dovjeka“ štampano je ijekavicom. Da bi se dokazalo da je Vučić, koji bi da ocrni Lompara, u stvari istinski NJegoš, i da on, baš on, zna „Gorski  vijenac“ napamet. Kad već odobrava šta će pisati u brošuri „Ruke su vam krvave“, neka se napiše i njegoševsko „dovjeka“.  

RADOVANOV POTAJNIK

Drugosrbijanske hajkače antilomparizam „rajca“ ( što bi rekli Hrvati ) u svakoj prilici, a naročito su bili pogođeni činjenicom da je SKZ, kojoj je Lompar predsednik, objavila ove, 2025, knjigu pesama Radovana Karadžića. To je izazvalo bes neviđenih razmera – kako se to u Zadruzi štampaju stihovi „osuđenog ratnog zločinca“? 

Lompar je bio jasan: on, na čelu Zadruge, neće dozvoliti ostrakizam koji je, pod komunistima, zadesio stvaralaštvo velikana, od Dragiše Vasića do Slobodana Jovanovića. Šta god ko o tome mislio. I makar Radovan Karadžić ne imao književnog zamaha poput Vasića i Jovanovića, on jeste nezaobilazan pesnik posleratne epohe u srpskoj poeziji. Za Lompara je štampanje nečijih pesama demokratsko pitanje, to jest pitanje prava na mnoštvenost glasova u kulturi. 
Što, naravno, smeta boljševicima maskiranim u „leve liberale“. 

DRUGOSRBIJANSKA HAJKA

Ono što misli  Druga Srbija, već je rekla Aida Ćorović, u svom tekstu za „Al DŽaziru“ objavljenom posle Vidovdanskog skupa u Beogradu 2025:“Drugi sporni govornik je, svako, bio profesor Milo Lompar, u srpskoj javnosti pozanat kao izdavač i promoter poezije Radovana Karadžića, osuđenog za neke od najtežih ratnih zločina, uostalom, nepotrebno je posebno govoriti o “zaslugama” tog zločinca. Pretpostavljam da je Služba debelo umešala prste u izbor ovog govornika, a od ranije znam da je među studentima važio za jednog od ključnih kandidata za nosioca “studentske liste”, što umnogome govori o ozbiljnom i vrlo zabrinjavajućem skretanju u desno, kada je studenski otpor u pitanju. Opasno klizanje po ledu šovinizma nas, svako, neće spasti, može samo da nas kao društvo, odvede u još veću propast. Na svom FB zidu sam napisala i ovu crticu, milim da nije nevažno da je prenesem i ovde: ako smatrate da je “nebitni Milo Lompar” tek puka omaška i da je ovaj potez “genijalan”, onda ste definitivno ili glupi ili srpski nacionalisti koji o sebi misle da su građanski opredeljeni.“(2)
Na toj DŽaziri se o Lomparu svojevremeno oglasio i Tomislav Marković:“ I on se zalaže za slične ideje kao suverenisti, samo pod firmom “srpskog stanovišta”. I Lompar čuva Kosovo, hrli u susret Putinovoj Rusiji, protivi se evropskim integracijama, negira genocid u Srebrenici te zagovara kulturno jedinstvo srpskog naroda, dok se ne steknu uslovi za objedinjavanje svih Srba u jednu državu. Naravno, i Lompar podržava studente i bori se protiv režima sa kojim deli stavove o većini političkih pitanja. I on bi da ponovo krenemo istim putem do provalije, po ko zna koji put, nadajući se da ćemo ovog puta nekim čudom dospeti negde drugde. Mudro, nema šta.“(3) 
I tome slično. 

O ČEMU JE REČ? 

O nečemu krajnje jednostavnom. 

Ako je Vučić, da ponovimo, Gruhonjić, onda mnogi već shvataju da  SNS i Druga Srbija rade na sličnom poslu, na poslu sprečavanja ove zemlje da slobodno prodiše. Makar se povremeno uzajamno obračunavali, zajedno stoje u osećanju da Srbija ne sme da bude liberalno – nacionalna ( a to je osnovna ideja Mila Lompara ). Bolje Vučić nego Lompar, kaže Druga Srbija. Bolje Druga Srbija nego Lompar, kaže Vučić.  

SNS i „levi liberali“ su nasušno potrebni jedni drugima. Kad Druga Srbija kaže da je „patriotizam poslednje utočište hulja“, ona kao dokaz ima Vučića. Kad je Vučiću potrebno da plaši penzionersku Srbiju, tu su mu Čanak i Gruhonjić. Kad Vučića napadaju što je izdao Kosovo, on se, kao i Druga Srbija, kune u Brisel i evrointegracije; kad „evrointegrativci“ Vučiću kažu da nije demokrata, on je odmah za „porodične vrednosti“, i prajdere u Beogradu zove „blokaderima“. 

NAPREDNJAČKI SIMULAKRUM I NOVI BOLJŠEVICI

Pošto je, kako profesor Lompar kaže, na vlasti Vučić – Brnabić simulakrum, Veliki SNS Klovn je u isti mah i nacionalista i drugosrbijanac, a nije ni jedno ni drugo, nego je, prosto i jednostavno, razoritelj Srbije i svakog nacionalnog i građanskog poretka. Zato njemu i njegovima Lompar smeta, jer, za razliku od svih oblika udbaškog populizma, koji se upražnjava od Miloševića do danas i predstavlja se kao „patriotizam“, Milo Lompar jeste jasan dokaz da se može biti nacionalno orijentisani liberal, rodoljub koji zna šta je vlast zakona i kakva su istinska ljudska prava.

Drugosrbijanci su bili i ostali boljševici, koji, kao Nenad Prokić nekad, uzvikuju da će Srbija biti demokratska sa Srbima ili bez njih, pri čemu, naravno, misle na Lenjina, koji je smatrao da Rusija, ako treba, može da bude žrtvovana samo da bi pobedila boljševička revolucija.

O NEKIM DRUGIM KRITIČARIMA 

Jedan deo Lomparovih kritičara razmišlja pragmatično – oni znaju da je Vučić izdajnik, ali u njegovo vreme mogu da „mlate“ kod Marića i njemu sličnih Klovnovih novinara. Ako dođe Gruhonjić, neće moći ni to. 

Uostalom, o onima koji znaju ko je Vučić, ali im smeta Lompar, već je sve rekao Duško Radović, u svojoj pesmi „Mali život“.

Dok neko pije
– ja pijuckam.

Dok neko grize
– ja samo grickam.

Dok neko glođe
– ja samo glockam.

Dok neko bode
– ja samo bockam.

Dok neko peva
– ja pevuckam.

Dok neko drema
– ja dremuckam.

Dok neko radi
– ja raduckam.

I tako malo,
sitno – živuckam.

A ŠTA JE REKAO LOMPAR?

A Lompar je, na Vidovdan 2025, rekao ono što se može potpisati i sada i svagda:„Već više od stotinu godina iz svih srpskih krajeva, sa svih srpskih krajina, studenti dolaze na beogradski Univerzitet. NJegove zgrade, učionice menjali su se. Menjali su se i studenti i profesori, ali je beogradski Univerzitet ostao simbol zbog kojeg su hiljade i hiljade ljudi zavolele Beograd i Srbiju. Studenti su bili oni koji su davali takt i impuls tom osećanju.

Profesori su ih pratili. Jedan od najčuvenijih, najpopularnijih, najslavnijih profesora, čuveni helenista Miloš Đurić, rekao je, kada su mu ponudili da potpiše apel da se zaustavi borba protiv okupacionih snaga – ne mogu potpisati jer su oni protiv kojih treba da potpišem, mnogi među njima, moji studenti. Zbog toga je otišao u Banjički logor, gde je zatekao i one koji su bili pripadnici Ravnogorskog pokreta i one koji su bili komunistički borci. Profesori ne dele svoje studente na leve i desne, na tradicionalne i avangardne, nego samo gledaju da li u njima sija svetlost etike.

Miloš Đurić je napisao knjigu Vidovdanska etika, to je etika kosovskog opredeljenja. To su tri stvari spletene u jedan simbol i u jedno značenje: Lazarev izbor, Vukova izdaja i Obilićev podvig. Te tri stvari prate srpsku istoriju i svaki put se u njoj pojavljuju sa novom i neočekivanom snagom. Nije, dakle, kako zlonamerno kažu, naše proslavljanje kosovskog opredeljenja nikakvo sećanje na poraz, već je to uvek aktuelni i spremni poziv na podvig, Obilićev podvig. A podviga ima različitih – i mirnodopskih i ratnih.

Jedna sloboda je unutrašnja. Šta to znači? To znači biti građanin, biti verski tolerantan, biti solidaran sa svima, poštovati zakonitost, poštovati Ustav, a u Ustavu je Kosovo i Metohija neotuđivi deo Srbije. Druga sloboda je spoljašnja. Ona ide u dva kraka. To je sloboda naše države Srbije, koliko je moguće i koliko je realno ali neodstupno. I drugo, da se na ovom skupu ne zaboravi, to je sloboda srpskog naroda van Srbije. Odbrana suverenosti Republike Srpske, odbrana suverenosti Srba u Crnoj Gori, borba za srpska nacionalna prava u Hrvatskoj i Makedoniji. To je borba za srpski integralizam. Ne može se postići unutrašnja sloboda bez ove druge, spoljašnje. Ali ne može ni obrnuto.  Dakle kosovsko opredeljenje je drugo ime slobode, a kao što je NJegoš rekao LJubi Nenadoviću: Šta se Srbija ima bojati slobode, kad je ona iz slobode rođena. Beogradski Univerzitet u svakom svom pokolenju pokazuje da se ona uvek, ponovo i neugasivo rađa!“(4)

Vredi potpisati, zar ne?

UMESTO ZAKLJUČKA 

Halucinirajući o Lomparu kao o moćniku koji ima sto poslanika u Skupštini Srbije i grdan novac za svoju stranku, mnogi su izgubili iz vida ono osnovno: Lompar je uz studente. Ništa više i ništa manje. Srbija je, sa svojim studentima, ustala da brani najdonji kamen postojanja i dostojanstva. I Lompar je, sa studentima, ustao u tu odbranu. Zbog toga, po svemu sudeći, svima smeta, iako nema nikakvu materijalnu moć, i sveoči samo rečju i primerom. 

Nekome je, opet po svemu sudeći, Vučić manja opasnost od Lompara. S Vučićem će se, misle oni,  izgraditi nekakva budućnost, a sa Lomparom i studentima nema nam budućnosti. Sloboda mišljenja, naravno, i takvo stanovište dopušta, ali je ono dokaz da živimo ne samo u doba veštačke inteligencije, nego i u senci plitke pameti. 

UPUTNICE ( 7. 9. 2025. godine )

1.    Ruke su vam krvave, prvi deo, bez mesta i godine izdanja
2.    https://balkans.aljazeera.net/teme/2025/6/29/medeni-mjesec-bunta-je-prosao-bez-kompromisa-s-nacionalizmom
3.    https://balkans.aljazeera.net/opinions/2025/2/10/desnicarski-manevar-preko-studenata-do-velike-srbije
4.    https://zurnal.me/milo-lompar-kosovsko-opredeee-nie-seae-na-poraz-nego-poziv-na-obiliev-podvig/

Izvor: Pravda