ZAVETNOST I SMISAO SRPSKE ISTORIJE

Žarko Vidović, u svojim tumačenjima NJegoša, kaže da srpski narod nije istorijski, nego zavetni:“A to dalje znači da postojanju srpskog naroda – otkako je postao ZAVETNI – više nisu ni potrebni neki realni, istorijski, svetovni (povoljni) istorijski činioci i uslovi za njegovo postojanje. Nisu mu potrebni uslovi koji su istorijskom narodu neophodni: uslovi prirodni, ekonomski, državni, vojni i sl. Ne mora on živeti u povoljnoj prirodnoj okolini: može to biti kamena pustinja kakva je Crna Gora, Brda, Hercegovina, Dalmatinska Zagora, Bukovica. Ne mora biti ni ekonomski napredniji ili jači od drugih: može u tom pogledu biti i zaostao. Ne mora imati ni svoju državu: ne okuplja narod u celinu niti ga kao narod definiše država koja je PRAVNA ustanova! Ne mora biti ni naoružan: neće ga narodom činiti vojna nadmoć nad nekim. Uostalom, ni smisao postojanja nekog naroda nije u tome da (kao u Hegela) ispolji nadmoć, jer ni duh (a duh je Zavet) nije nadmoć: nije ISTORIJSKA nadmoć, nadmoć SVETOVNA, u carstvu Zemaljskom!“

Zavet je u Hristu, Koji je, ponižen i poražen, ipak vaskrsao. I Srbi u Hristu opstaju i ostaju, bez obzira kakav nam je zemni položaj. To ne znači da ne treba želeti boljitak i zemni napredak, ali to znači da, u konačnici, boljitak i „progres“ nisu ključ za našu bravu. 

Borimo se za svaku pobedu, ali dostojanstvo se može sačuvati i u porazu.

ČUVANJE ZAVETA KAO ČUVANJE DOSTOJANSTVA 

U intervjuu koji je dao Bogdanu Zlatiću, Žarko Vidović nam je sve ovo objasnio, iz perspektive svog logorskog iskustva u Norveškoj, kada govori o događajima koji su ga priveli zavetnoj svesti:“Bilo je nekoliko događaja. Ali posebno posle nemačkog poraza na Staljingradu, nama je u logorsku baraku, u toku noći, ušao Norvežanin koji je bio u norveškoj vojsci, u kvislinzima (oni nisu bili dželati, bili su samo čuvari reda, kao nedićevci kod nas). Upao je naglo i samo rekao „Tyskland kaput“. Kada smo čuli da je Nemačka izgubila, ne znamo šta ćemo, nego natočimo vode i nazdravljamo. A esesovsci su zbog poraza na Staljingradu, inače svi mladi, odlični skijaši, jaki kao bikovi, tada bili povučeni i skoro svi poslani na istočni front, a na njihovo mesto su došli trećepozivci, vermahtovci, koji su imali oko četrdeset godina. Mada je i među njima bilo vrlo okrutnih ljudi, oni su se ipak razlikovali od esesovaca. Ali, ostalo je deset-petnaest esesovaca samo radi gonjenja eventualnih begunaca. Da ne govorim kako je bilo do tada – samo jedan primer – 14. jula 1942. godine streljali su tri stotine ljudi zbog toga što su dvojica begunaca razoružali jednog stražara, a potom razoružali još dvojicu i pobegli. Jedan logoraš je čak uspeo da pobegne, pa je posle rata živeo u Kanadi.

Nas je jedino držala vera da će Rusi da pobede. Posle pada Staljingrada pobegao je jedan čovek vodeći pri tom računa da svojim bekstvom ne izazove represalije, ali je ukrao pušku iz magacina. NJega su uhvatili i saonicama vratili natrag. On sedi na slami, pokriven je ćebetom, vezanih ruku, noge su mu polomljene, tako da ne može ni da ustane. Hoće da ga vešaju. Nas su svako jutro postrojavali, a toga jutra esesovci su tražili da se svi oni koji zbog iscrpnjenosti teškim radom ne mogu da prežive bace u jamu, koja ne može da se zatrpa jer je smrznuta zemlja. Tako su nosili jednog, mislim da je bio iz Kraljeva, i dok je prolazio pored nas postrojenih on kaže: „Brale, daj mi malo `leba, da ne umrem gladan“. Niko od nas nije imao hleba i njega odnose dalje. Vešala su podignuta, begunac ne može da stoji, može samo da se osloni na jednu nogu, stoji mirno, kao da ga ništa ne boli, ali mi vidimo da se sve vreme nešto nateže dok komandant čita presudu, a jedan Ciganin, koji je bio violinista u Beču i tamo dobro naučio nemački, plače i prevodi. Trajalo je to dobrih pet minuta i kada je pročitana presuda, došao je vojnik, povukao uže koje je držalo kladu, a ona je povukla dasku ispod nogu osuđenika. U tom trenutku iz njega poteče mokraća kao reka – on se čitavo vreme uzdržavao, i na saonicama i pred nama. I tek kada više nije vladao sobom ta mokraća je krenula iz njega, a mi nikako drugačije nismo mogli da protumačimo njegovo držanje, nego kao njegovo posebno gospodstvo. Posle toga smo počeli da razgovaramo o tome kakvog smisla ima biti normalan, pristojan, održati svoje dostojanstvo – pazite on drži dostojanstvo nekoliko minuta pred svoju smrt. Posle toga smo skoro svaki dan vodili takve razgovore, kakve ni u crkvi nismo vodili, o čuvanju dostojanstva do smrti.“

Čuvati dostojanstvo do smrti – to je večni zadatak ovog naroda! I bio, i jeste, i biće. Bez dostojanstva, Srba kao naroda nema.

Svet je ušao u doba koje izgleda krajnje apokaliptično. Ali mi, Srbi, imamo izlaz – čuvati Smisao, koji je Zavet. I šta god da bude, ostati sa Hristom. Naš izlaz nije u horizontali, nego tamo, ka Nebeskoj Srbiji, u visinama na kojima nas niko ne može poraziti. Car Lazar nam je otvorio put. 

UMESTO ZAKLJUČKA 

Kada je Turčin ( u epskoj pesmi „Turci ne dadu piti u slavu Božiju“)  upao na slavu kod despota Đurđa Brankovića, i kada su se svi uplašili sile koja bi da im ugasi krsnu sveću, pojavio se Marko Kraljević, pobedio i vezao Turčina, pa rekao srpskoj gospodi: „Hajte sada pijte i blagujte/ I hrišćanski zakon ispunjajte./I ako smo izgubili carstvo,/ Duše naše gubiti nemojmo.“

Ako bude duša, biće i carstva.

Srećna nam Srpska Nova 2026. godina! 

Izvor: Pravda