Na prvi pogled, američka pozicija deluje kontradiktorno. Grenland je deo Kraljevine Danske. Danska je članica NATO-a. NATO je vojni savez u kojem SAD imaju dominantnu ulogu. Logika bi nalagala da se bezbednosni izazovi na Arktiku rešavaju upravo unutar tog okvira — jačanjem prisustva, dogovorima o bazama, radarima, satelitima, zajedničkim patrolama. Sve to je moguće bez ijedne pretnje, a kamoli razmatranja okupacije.
Pa ipak, Vašington bira sasvim drugačiji ton.
Grenland je već deo američkog bezbedonosnog sistema
Važno je krenuti od činjenica. Sjedinjene Države već decenijama imaju vojno prisustvo na Grenlandu. Američka svemirska i vazdušna baza Pituffik (ranije Tule) ključna je za rano upozoravanje na balističke rakete, praćenje svemirskih objekata i kontrolu severnog atlantskog prostora. Taj aranžman postoji još od Hladnog rata, na osnovu sporazuma sa Danskom.
Drugim rečima — SAD nisu isključene iz Grenlanda, niti su bez uticaja. Naprotiv, Grenland je već duboko uključen u američku bezbednosnu arhitekturu. Uz to, kao deo NATO prostora, Grenland je formalno obuhvaćen kolektivnom odbranom.
Ako je tako, zašto insistirati na radikalnijem pristupu?
Arktik kao nova linija globalnog rivalstva
Odgovor leži u promeni globalnog konteksta. Arktik više nije periferni region. Topljenje leda otvara nove pomorske rute, pristup mineralima, retkim zemnim elementima i energetskim resursima. Istovremeno, Rusija je značajno povećala vojno prisustvo duž svoje arktičke obale — obnavljajući baze, raspoređujući sisteme PVO i modernizujući flotu. Kina, iako nema arktičku teritoriju, sebe definiše kao „blisku arktičku silu“ i ulaže u istraživanja, infrastrukturu i dugoročne projekte.
U Vašingtonu se ovaj razvoj tumači kroz prizmu strateške kontrole, a ne samo kolektivne bezbednosti. NATO, po američkom shvatanju, pruža okvir odbrane, ali ne i potpunu političku i operativnu kontrolu. Savezništvo podrazumeva kompromis, sporost odlučivanja i ograničenja koja unilateralna moć nema.
Za deo američkog establišmenta — a naročito za Trampa — to je problem.
Zašto NATO nije „dovoljno dobar“ za Trampa
Trampov odnos prema NATO-u je odavno ambivalentan. Iako SAD u njemu imaju ključnu ulogu, Tramp NATO vidi kao strukturu u kojoj Amerika „previše daje, a premalo dobija“. U tom mentalnom okviru, Grenland nije samo bezbednosno pitanje, već pitanje vlasništva nad strateškim prostorom.
Kroz NATO, SAD mogu braniti Grenland. Ali ne mogu njime upravljati po sopstvenim pravilima. Ne mogu donositi odluke bez saglasnosti Danske, Grenlanda, drugih saveznika. Ne mogu slobodno eksploatisati resurse, širiti infrastrukturu ili koristiti teritoriju kao isključivo američki strateški oslonac.
U tom smislu, NATO nije prepreka bezbednosti — već prepreka potpunoj dominaciji.
Danska i Grenland kao politički problem, ne bezbedonosni
Još jedan ključni element često se previđa: Grenland nije pasivni objekat. Grenlanđani imaju sopstvenu vladu, snažan identitet i dugoročnu težnju ka većoj autonomiji, pa i nezavisnosti. Ideja da budu „američka teritorija“ nailazi na otvoreno odbijanje.
Danska, sa svoje strane, odbacuje bilo kakvu mogućnost promene suvereniteta. Za Kopenhagen, američki pristup nije samo bezbednosno pitanje, već udar na međunarodno pravo i evropsku stabilnost.
Zbog toga je klasičan bilateralni dogovor — miran, racionalan, institucionalan — politički težak. Ne zato što ne bi rešio bezbednosne probleme, već zato što ne bi ispunio američku ambiciju potpunog strateškog zahvata.
Agresivna retorika: taktika ili realna pretnja?
Ostaje ključno pitanje: da li je Trampova retorika samo taktika zbunjivanja i pritiska, ili realna najava sile?
Verovatno je odgovor — i jedno i drugo.
Tramp je političar koji koristi pretnju kao pregovaračko sredstvo. Dramatične izjave pomeraju granice dozvoljenog, stvaraju pritisak na saveznike i testiraju njihovu spremnost na ustupke. U tom smislu, agresivan pristup može biti način da se dobije više kroz pregovore.
Ali problem je što se ovde ne radi o apstraktnoj temi, već o teritoriji saveznika. Kada se pretnje izgovaraju javno i uporno, one prestaju da budu samo retorički balon. One potkopavaju poverenje unutar NATO-a, slabe zapadnu koheziju i stvaraju utisak da SAD nisu garant stabilnosti, već izvor nepredvidivosti.
Bezbednost je izgovor, kontrola je cilj
Ako se hladno sagleda situacija, bezbednosni argument ne stoji kao opravdanje za američki pritisak. Grenland je već u zapadnom bezbednosnom sistemu. NATO i Danska mogu — i jesu — partneri SAD u tom regionu.
Zato se nameće zaključak da ovo nije borba za bezbednost, već za moć. Za kontrolu prostora, resursa i budućih tokova na Arktiku. NATO u toj igri nije alat, već ograničenje. Danska nije saveznik, već prepreka. A Grenland nije partner, već objekat.
Trampov pristup zato ne predstavlja intelektualnu i političku nadmoć Zapada, već njegovu slabost — pokazatelj da se, umesto savezništva i dugoročnog legitimiteta, bira pritisak, strah i destabilizacija.
Pročitajte OVDE o Islandu kao sledećoj Trampovoj meti
Izvor: Pravda.rs
