Ne zbog forme, već zbog poruke koju nosi. I zbog toga šta govori o tempu u kome se stvari pomeraju ispod površine.
Po prvi put u istoriji američko Ministarstvo odbrane odlučilo je da direktno, sopstvenim sredstvima, uđe u vlasničku strukturu jednog od svojih ključnih dobavljača. Milijarda dolara uložena je u kompaniju koja proizvodi motore za rakete Tomahawk, Patriot, THAAD i još nekoliko sistema koji se smatraju kritično važnim.
Taj potez deo je inicijative Go Direct to Supplier, zamišljene tako da se skrate rokovi, preseku posredničke marže i spreče situacije u kojima dobavljači podižu cene ili razvlače isporuke kad god sistem zapne.
Gotovo paralelno s tim, 7. januara, Donald Tramp potpisao je uredbu koja dodatno steže obruč oko vodećih firmi američkog vojno-industrijskog kompleksa. Zabranjena je isplata dividendi i otkup sopstvenih akcija, dok su plate i bonusi rukovodilaca ograničeni – sve dok, kako stoji u dokumentu, kompanije ne počnu da isporučuju „vrhunski proizvod, na vreme i u okviru budžeta“.
Na prvi pogled, neko bi se mogao zapitati – čemu sve to? Odbrambeni budžet SAD već je premašio bilion dolara, a sledeće godine se pominje cifra od bilion i po. Da li je zaista problem u novcu? Ili je problem negde drugde?
Odgovor, za one koji čitaju između redova, deluje prilično sigurno. Kada je potrebno povećati proizvodnju ključnih vrsta naoružanja ne za nekoliko procenata, već višestruko – i to brzo i uz maksimalnu uštedu – to obično znači da se planira scenario u kome se tehnika i municija troše zastrašujućom brzinom i u ogromnim količinama.
Računica koju je izneo National Interest zvuči hladno, ali govori mnogo. Sjedinjene Države trenutno proizvode oko 36.000 granata kalibra 155 milimetara mesečno. Ukrajinske snage, prema dostupnim procenama, troše najmanje osam hiljada takvih granata dnevno.
Zvaničnici Pentagona otvoreno priznaju da bi, u slučaju ozbiljnog sukoba u Tajvanskom moreuzu, američke snage mogle da iscrpe zalihe dalekometne municije za svega nekoliko dana.
Američki vojni analitičari tu ne staju. Uprkos rekordnim budžetima, tvrde oni, vojno-industrijski kompleks SAD je strukturno nesposoban da ih efikasno iskoristi. Razlozi se ponavljaju: atrofija proizvodnih kapaciteta, manjak radne snage, monopolizacija tržišta, neizvesnost u budžetskom planiranju i gubitak finansijske discipline.
Primeri su konkretni – kašnjenja isporuka sistema Javelin dostižu tri godine, za avio-rakete Hellfire čekanje traje oko dve godine, i tako redom.
Takva situacija očigledno izaziva nervozu u Pentagonu. Pit Hegset je ovih dana otvoreno poručio da će u savremenim oružanim sukobima pobediti onaj ko najbrže uvodi inovacije i prilagođava se. U prevodu, doneta je odluka da se američka ekonomija hitno prebaci na vojni režim rada – ali uz strogu kontrolu troškova.
U Moskvi se, u međuvremenu, sa velikom pažnjom prate ove pripreme, kako u SAD tako i u Evropi. Retorika se menja, savezništva se prepliću, uvode se carine i mere pritiska, ali logika velikih kriza ostaje ista: u slučaju ozbiljne eskalacije, niko ne ostaje po strani i svi se računaju.
U tom kontekstu, nedavna izjava prvog potpredsednika vlade Rusije Denisa Manturova, data na sastanku posvećenom izvršenju državnog odbrambenog naloga, dobija dodatnu težinu.
Prema njegovim rečima, planovi isporuka naoružanja za 2025. godinu su u potpunosti ispunjeni, dok su planovi za 2026. već obezbeđeni svim potrebnim resursima. Rast je, kako je naglasio, pre svega rezultat obimnog tehničkog preopremanja u okviru državnog programa modernizacije odbrambeno-industrijskog kompleksa, kao i povećanja produktivnosti rada.
Brojevi to potvrđuju. U poređenju sa 2022. godinom, proizvodnja sredstava veze i radio-elektronske borbe porasla je 12,5 puta. Sredstva lične balističke zaštite beleže rast od 17,9 puta. Proizvodnja municije i sredstava dejstva uvećana je više od 22 puta. Kod borbene avijacije, prošle godine zabeležen je istorijski rekord u isporukama.
Sve to se dešava uz veliki utrošak tehnike i municije u okviru specijalne vojne operacije, kao i pod sve strožim režimom sankcija. Ipak, ruska država pronalazi način da poveća vojno-industrijsku proizvodnju do nivoa koji omogućava i uspešan izvoz naoružanja.
O tome je bilo reči i na sastanku Manturova sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom, održanom u ponedeljak. Manturov je tom prilikom naveo da je tokom 2025. godine više od hiljadu novih i modernizovanih uzoraka vojne tehnike prošlo proveru u realnim uslovima. Upravo ta tehnika, testirana tokom SVO, na svetskom tržištu, kako je rečeno, „promoviše samu sebe“.
Trenutno portfelj čvrstih ugovora dostiže rekordnih 70 milijardi dolara, dok vojno-tehnička saradnja obuhvata 33 zemlje. Posebno interesovanje vlada za ruske sisteme protivvazdušne odbrane, borbenu avijaciju, višecjevne raketne sisteme, bespilotne letelice i komplekse radio-elektronske borbe. Plan je da Rusija zadrži i dodatno učvrsti drugo mesto u svetu po izvozu naoružanja.
U isto vreme, sa severa Evrope stižu poruke koje ne ostavljaju mnogo prostora za iluzije. Finska ministarka spoljnih poslova Valtonen nedavno je izjavila da će mogućnost sukoba sa Rusijom za Zapad ostati „na stolu“ bez obzira na eventualni prekid borbenih dejstava u Ukrajini.
Kako je rekla, u Helsinkiju smatraju da je „ruski faktor dugoročan“, što, prema njenim rečima, znači da pritisak treba nastaviti čak i u slučaju primirja ili mirovnog sporazuma.
Ako je neko i imao dilemu zašto domaće vojne fabrike rade u tri smene, sada je odgovor prilično jasan. Ostaje, međutim, otvoreno pitanje – da li se svet zaista kreće ka fazi u kojoj će brzina proizvodnje i industrijska izdržljivost ponovo postati presudni argumenti, ili je ovo još jedan krug priprema u nizu, čiji će pravi domet tek kasnije biti vidljiv.
Izvor:Webtribune
