REZOLUCIJA EVROPSKOG PARLAMENTA

Evropski parlament je 14. marta 2022. usvojio rezoluciju u kojoj se „osuđuju napori Rusije da iskoristi etničke tenzije na Zapadnom Balkanu u cilju rasplamsavanja sukoba i podela što bi moglo dovesti do destabilizacije celog regiona“. Rečeno je i ovo:„Primećuje se da se strano mešanje, takođe, može ostvariti uticajem i instrumentalizacijom verskih institucija, kao što je ruski uticaj u pravoslavnim crkvama, posebno u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, a posebno u njenom entitetu Republici Srpskoj“. Iz ovoga se jasno vidi da Srpska Pravoslavna Crkva za EU parlament ne postoji nego postoje „pravoslavne crkve“ u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Tako je EU parlament nastavio tamo gde je američka komanda stala. Bivši komandant američkih snaga u Evropi, general Ben Hodžiz je u autorskom članku iz juna 2019. ukazao na problem koji Zapadu i SAD predstavlja „pritisak“ SPC na predsednika Aleksandra Vučića da ne prizna nezavisnost Kosova. 

Evroparlamentarci su optužili SPC da brani tradicionalne vrednosti, a iz SPC je odgovoreno da se ona „zalaže na isti način kako to zaista čini i Ruska Pravoslavna Crkva, kao i sve ostale pomesne pravoslavne Crkve bez izuzetka, ali, ni najmanje različito, i Katolička crkva, kao i neke crkve reformacije“.
Time smo došli do najdubljeg pitanja – da li je stav vrhuške EU prema Srpskoj Crkvi slučajan? I šta SPC može da očekuje u Evropi bez Hrista? 

ZAPADNA AGENDA I PRAVOSLAVLJE 

Od Ukrajine i baltičkih država do Češke i Švedske, parohije Ruske pravoslavne crkve su počeli da progone, optužujući ih za veze sa „totalitarnom Moskvom“, ali, kako kaže ruski analitičar Igor Druz, problem je daleko širi od ovih optužbi. 

ako je, zvanično, sloboda veroispovesti proklamovani cilj, javno stavljanje krsnog znaka na sebe nalazi se na udaru zabrane: srpski džudista Nemanja Majdov je diskvalifikovan na pet meseci jer se prekrstio pred borbu na Olimpijskim igrama u Parizu 2024. godine. On je tom prilikom rekao: „Primio sam odluku Međunarodne džudo federacije da sam suspendovan na pet meseci zbog kršenja njenog verskog kodeksa. Zbog činjenice da se prekrstio pre ulaska na tatami, zabranjeno mu je učešće na svim turnirima i treninzima. Logika organizatora Olimpijade je neverovatna: moguće je održati ceremonije otvaranja igara tako da ih je nemoguće ne nazvati satanističkim, i ni u kom slučaju ne treba da se prekrstite.(...) Nisam želeo da se izvinim za to što sam se prekrstio i sigurno nikada neću. (...) Bog mi je dao divnu karijeru, sedam evropskih i tri svetske medalje“.

Naravno, nisu svi kadri da svedoče veru poput Srbina Nemanje. Na Ukrajini, koja služi kao poligon za testiranje antihrišćanskih tehnologija, već postoje slučajevi ubistava za odbranu verskih principa, a donet je i zakon o zabrani kanonskog pravoslavlja. U toku su hapšenja episkopa, sveštenika, vernika koji neće da se odreknu kanonskih istina Crkve. Sve se to podržava na nivou vlada SAD i EU, a raskol tzv. „Pravoslavne crkve Ukrajine“ ( PCU ), u koji se silom teraju pravoslavni hrišćani Ukrajine, nastao je uz aktivnu podršku šefa Stejt departmenta Majka Pompea. Predsednik DŽozef Bajden je lično pozdravio šefa PCU Dumenka.

Češki ministar spoljnih poslova Jan Lipavski je svojevremeno izjavio:„Ne smatram Rusku Pravoslavnu Crkvu Moskovske patrijaršije Crkvom, a njene predstavnike sveštenstvom.“Lipavski, ultraliberal, bio je, kad se obreo na vlasti, zagovornik legalizacije droge i džender agende. 

Igor Druz zato kaže:“Mnogi veruju da mrze pravoslavlje zbog njegove povezanosti sa Rusijom. Ali zar ne bi bilo tačnije reći da oni mrze Rusiju zato što je povezana sa pravoslavljem? Nije li zato što nas toliko mrze da se u našoj zemlji nalazi najveća Pomesna Pravoslavna Crkva na svetu?“

VREDNOSNI POREDAK

Savremeni evropski liberalni poredak i tradicionalne vrednosti pravoslavnog hrišćanstva često se predstavljaju kao dva različita, pa i suprotstavljena sistema vrednosti. Liberalne vrednosti Evropske unije se propagiraju kroz ljudska prava, individualne slobode, vladavinu prava, demokratsko upravljanje i sekularizam. Nasuprot tome, vrednosti pravoslavnog hrišćanstva oslanjaju se na biblijsko i svetootačko učenje, naglašavajući duhovnost, zajednicu vernih, svešteno predanje i orijentaciju ka večnim istinama. 

Poslednjih decenija, a posebno posle pada komunizma, dolazi do susreta, ali i napetosti između ova dva vrednosna okvira, naročito u zemljama istočne Evrope koje bivaju uključene u evrounijatski liberalni poredak. Neki analitičari ovu sučeljenost opisuju kao sudar građanskog identiteta utemeljenog na liberalno-demokratskim principima sa tzv. nativističkim konceptom identiteta koji prioritet daje kulturno-civilizacijskim vrednostima.

IDEJE LIBERALIZMA 

Savremeni liberalizam u Evropi crpi inspiraciju iz ideja prosvetiteljstva i klasične liberalne filozofije. U osnovi je uverenje da su čovekov razum (racionalnost) i slobodna volja temelj morala i društvenog poretka. Otuda proizilaze ključne vrednosti poput individualnih prava i sloboda, jednakosti pred zakonom, vladavine prava i demokratskog učešća građana u vlasti. Evropska unija je institucionalno ugradila ove vrednosti u svoj ključni akt: u članu dva Ugovora o EU navodi se poštovanje ljudskog dostojanstva, slobode, demokratije, jednakosti, vladavine prava i ljudskih prava kao temeljnih vrednosti na kojima počiva Unija. 

Liberalni sistem vrednosti polazi od pojma autonomne individue koja poseduje neotuđiva prava samim tim što je čovek. Sekularni karakter liberalne misli znači da se moralni i politički principi nastoje opravdati univerzalnim racionalnim argumentima, a ne pozivanjem na religijski autoritet. Istovremeno, liberalna etika zadržava humanistički ideal dostojanstva svakog pojedinca, što je načelo koje ima korene i u hrišćanskoj antropologiji, ali je u liberalizmu definisano na sekularni način kao opšte ljudsko pravo.

VREDNOSTI PRAVOSLAVLJA 

Pravoslavno hrišćanstvo svoje vrednosne osnove gradi na Svetom Pismu i Svetom Predanju, odnosno na učenju Crkve koje su oblikovali Vaseljenski sabori i Sveti Oci. U središtu pravoslavne antropologije stoji ideja da je čovek stvoren "po liku i prilici Božjoj" (Post. 1:26), kao i da je prizvan na zajednicu sa Bogom. Iz te osnove proizilaze vrednosti kao što su svetost života, ljubav prema bližnjem, milosrđe, smirenje i sabornost vernih. Čovekovo dostojanstvo u pravoslavnom hrišćanstvu potiče iz njegovog bogolikog naznačenja jer svako ljudsko biće nosi u sebi lik Tvorca, što podrazumeva poziv na vrlinu i oboženje. 

Za razliku od liberalnog optimizma u pogledu društvenog napretka, pravoslavna bogoslovska misao naglašava palost čoveka posle gubljenja rajske zajednice sa Bogom. Ideal pravednog društva, prema pravoslavnom shvatanju, nije ostvariv u punoj meri bez preobražaja čoveka blagodaću Božjom. LJudska priroda ranjena grehom može samo delimično ostvariti ideale savršene pravde i slobode, i to tek uz Božansku pomoć i kroz podvig vere. Stoga pravoslavlje teži konačnom spasenju i ujedinjenju čoveka s Bogom, i sve zemaljske vrednosti sagledava u svetlu tog večnog cilja. Pravoslavna aksiologija prednost daje duhovnim vrednostima kao što su vera, nada i ljubav, pri čemu priznaje i vrednost čovekovog života i slobode kao darova Božjih koji se ne smeju zloupotrebiti. 

OD KRAJA 20. VEKA DO DANAS 

Period posle 1990. godine obeležen je širenjem liberalno-demokratskog poretka na istok Evrope i učvršćivanjem orijentira nazvanih "evropskim vrednostima". Posle okončanja Hladnog rata, Evropska unija i Savet Evrope insistirali su da postkomunističke države prihvate standarde  ( briselski shvaćene ) demokratije, vladavine prava i poštovanja prava manjina kao uslov integracije.

U tom procesu, ustavi i zakoni mnogih zemalja su reformisani u pravcu jačanja sekularnog karaktera države. Na nivou same EU, početak 21. veka doneo je dodatnu kodifikaciju liberalnih vrednosti – doneta je Povelja EU o osnovnim pravima (2000), dok je Unija insistirala na rodnoj racvnopravnosti i džender ideologiji, zaštiti prava etničkih i verskih manjina, osoba „nestandardne seksualne orijentacije“, itd. 

Istovremeno, u mnogim zapadnoevropskim društvima došlo je do ubrzane sekularizacije: opadanje tradicionalne religioznosti pratila je veća prihvaćenost ultraliberalnih stavova po pitanjima porodice, braka i morala.

U zemljama istočne Evrope sa pravoslavnom većinom, ulazak u evropske integracije ponekad je doživljavan kao izazov njihovoj kulturnoj i verskoj baštini, što je dovelo do izvesnog sudara vrednosti. Pravoslavni lideri su izvesne evropske integracione procese predstavljali kao najnoviji vid "sukoba Istoka i Zapada" na aksiološkom planu, ali je pobedu odnela EU agenda: na primer, Grčka, Bugarska, Rumunija i druge pravoslavne zemlje su postale članice EU, prihvatajući njene pravne norme, iako ne bez tenzija po pojedinim društvenim pitanjima (veronauka, prava manjina, sloboda govora).  

U protekle tri decenije liberalne vrednosti u Evropi postale još izraženije u zvaničnom diskursu i institucijama, ali da su istovremeno naišle na različit prijem u društvima sa jačim verskim i tradicionalnim nasleđem.

OBNOVA PRAVOSLAVLJA POSLE PADA KOMUNIZMA 

Sa slomom komunističko - ateističkih režima krajem 20. veka, u većini pravoslavnih zemalja došlo je do oživljavanja religije u javnom i privatnom životu. U Rusiji, Ukrajini, Bugarskoj i Srbiji udeo stanovništva koje se izjašnjava kao pravoslavno znatno je porastao od 1991. do danas. Iako praktikovanje vere (poput redovnog pohađanja bogosluženja) ostaje relativno nisko u poređenju sa deklarisanom pripadnošću crkvenoj zajednici, Pravoslavna Crkva je ponovo postala važan društveni faktor.

U mnogim postsocijalističkim zemljama, Crkva je povratila ulogu braniteljke nacionalnog identiteta i morala: u pravoslavno većinskim zemljama oko 70% građana smatra da je biti pravoslavac bitan deo nacionalnog bića njihove otadžbine. Pravoslavne Crkve su načelno pozdravile povratak verske slobode i prihvatile ideju demokratije, ali su se suočile sa izazovom pluralističkog društva, pa se pluralizam često pokazivao kao agresivni sekularizam, koji je nastavio da nameće ateistički narativ – više ne kao komunistički, nego kao liberalni. Religija se, i dalje, smatra štetnim „opijumom za mase“, mada se to ne prenaglašava kao u komunizmu.  

Crkveni delatnici u Rusiji i balkanskim zemljama oštro su kritikovali dekadenciju Zapada i sve totalitarniji liberalizam koji, po njima, podriva tradicionalnu porodicu i moral, ističući tezu da zapadni sekularizam jeste pretnja društvu, kao i da Crkva ima misiju da bude prepreka takvim uticajima i zaštitnik tradicionalnih vrednosti.

POKUŠAJI PRILAGOĐAVANJA 

Došlo je i do izvesnih pokušaja prilagođavanja: Carigradska patrijaršija je otvorila predstavništvo u Briselu još 1994. radi dijaloga sa evropskim institucijama, a slične kancelarije kasnije su osnovale i Ruska, Rumunska i druge pomesne Crkve. Javili su se glasovi koji ukazuju na saglasnost između tradicionalnog hrišćanskog učenja i savremenih ideja o ljudskim pravima – pravoslavno hrišćanstvo, recimo, sa liberalizmom deli privrženost dostojanstvu i slobodi ličnosti. Pređen je, u nekima od pravoslavnih zemalja - članica EU, put od uopštenog odbacivanja pojma univerzalnih prava ka njegovoj delimičnoj prihvatljivosti, u nastojanju da se pravoslavne vrednosti predstave kao saglasne evropskim, uz zadržavanje kritičkog stava prema aspektima koji se smatraju spornima. Tako se desila i reintegracija pravoslavlja u javnu sferu: Crkva je ponovo postala značajan činilac u društvu i politici, što je proizvelo i novu dinamiku u odnosu sa dominantnim liberalnim diskursom u Evropi.

NAPETOSTI

Multikulturalizam i uvažavanje različitih identiteta smatraju se vrlinama u modernoj evropskoj politici, uz zaštitu manjina i slobodu pojedinca da oblikuje sopstveni način života. U tradicionalno pravoslavnim društvima naglašena je saborna dimenzija identiteta, a istovremena pripadnost naciji i veri se često podrazumeva kao čvrsto jezgro identiteta ( u pitanju je koncept naroda kao zajednice sabrane oko opštih ciljeva zajedničkom verom i moralom). 

Istraživanja pokazuju da su stavovi javnosti u većinski pravoslavnim zemljama konzervativniji po pitanjima društvenih uloga i morala, pre svega kada je porodica u pitanju. Prihvatanje homoseksualnosti i istopolnog „braka“ daleko je niže u istočnoj Evropi nego na Zapadu – čak i među mlađim generacijama u pravoslavnim zemljama dominira stav da je homoseksualnost moralno neprihvatljiva i da istopolne zajednice ne treba zakonski priznati. S druge strane, liberalno evropsko društvo nastoji da nametne da religija bude stvar privatnog izbora, bez upliva vere u javnom prostoru, dok u pravoslavnim sredinama religija i dalje igra vidljivu ulogu u javnosti ( kroz veronauku u školama, javne verske praznike i sl.). Evrounijatski poredak stavlja naglasak na individualna prava i na društvo kao skup jedinki različitih ubeđenja, dok pravoslavna društvena vizija naglašava saborne vrednosti i povezanost zajednice duhovnim i  moralnim načelima.

GDE SU TU SRBI? 

U srpskom narodu, poziv sveštenika oduvek je doživljavan kao neraskidivo povezan sa očuvanjem crkvenog i narodnog etosa koji se prepoznaje kao srpski nacionalni identitet. Zato je EU agenda u Srpskoj Crkvi opasnost po saborno pamćenje naroda jer evrounijatske tendencije u bogoslovlju dovode do toga da se nacionalna samoistovetnost smatra kao prepreka hrišćanskom životu i ostvarenju Jevanđelja. 

„Drugosrbijanci“ među teolozima nastoje da kritiku određenih društvenih deformacija (kič-patriotizam, prazni tradicionalizam, ideološku zloupotreba pravoslavne simvolike) postepeno pretvaraju u priču o nespojivosti hrišćanskog i nacionalnog identiteta. Za takve, „EU pravoslavce“, prestanak „svetosavskog srbovanja“ je uslov duhovne obnove i društvene normalizacije. 

U stvari, ideologija tobožnje „borbe protiv etnofiletizma“ nije nije ni zamišljena kao nasušna katarza, nego kao instrument potčinjavanja i preusmeravanja čitavog naroda. Ona je lažno obećanje da će odbacivanje nacionalnog doneti političku „relaksaciju“ spolja i duhovni preporod iznutra, što se u stvarnosti ne događa. Nacionalno se kriminalizuje kao duhovni problem po sebi, pri čemu se kritika „vezanosti“ za sopstveni narod predstavlja kao merilo „autentičnosti“ vere. Reč je o obliku unutrašnjeg prezira prema sopstvenom identitetu, opravdanog kvazireligioznim jezikom.

Ono što se predstavlja kao „borba protiv etnofiletizma“ često je retorički mehanizam koji preuprošćava složeni fenomen nacionalnog i svodi ga na najmračnije oblike ideologije. Na osnovu te redukcije diskredituje se sama legitimnost pripadanja naciji. 
Takav izazov se nalazi pred Svetosavskom Crkvom u doba evrounijaćenja. 

ODNOS PREMA POLITICI: LIBERALIZAM BEZ BOGA I PRAVOSLAVNO UČENJE 

Osnovni liberalni princip u politici jeste sekularna država – odvajanje verskih ustanova od državnih, uz jednakost svih građana bez obzira na veroispovest. Demokratija levoliberalnog tipa podrazumeva da zakoni odražavaju volju većine ali istovremeno štite prava manjina, dok se javne politike navodno stvaraju na osnovu racionalne rasprave u institucijama. Pravoslavno istorijsko iskustvo je drugačije: vekovima su Crkva i država u vizantijskoj i naslednim tradicijama sarađivali po modelu "simfonije" – vlasti su pokroviteljski štitile Crkvu, dok je Crkva duhovno legitimisala vlast. I danas u mnogim pravoslavnim zemljama postoje ostaci tog modela: države pružaju materijalnu podršku dominantnoj Crkvi i uvažavaju njeno mišljenje u društvenim pitanjima. Istovremeno, u zapadnim demokratijama preovlađuje gledište da religija treba da bude privatna stvar. Evropska unija kao nadnacionalna tvorevina funkcioniše na sekularnim osnovama, bez formalne uloge verskih institucija u svom upravljanju; pravoslavne Crkve su, po sopstvenom priznanju, morale da pronađu nov pristup jer svoj vizantijski ideal jedinstva crkve i države nisu mogle primeniti u tom kontekstu. Iako su pojedini kritičari dovodili u pitanje sposobnost pravoslavnih društava da razviju liberalnu demokratiju, pravoslavne države su se opredelile za demokratske ustave. 

CRKVA I DEMOKRATIJA 

Pravoslavna Crkva se ne protivi demokratskom načinu vladavine – štaviše, zvanični dokumenti pomesnih Crkava ističu podršku načelima slobode i jednakosti, pri čemu Crkva očekuje da će u demokratskom okviru moći da svedoči svoje vrednosti u javnom dijalogu. Međutim, napetosti se javljaju kada demokratski izabrane vlasti usvajaju zakone koje crkveni velikodostojnici smatraju moralno neprihvatljivim (poput legalizacije „istopolnog braka“ ili liberalizacije abortusa), što pokreće pitanje mesta verske argumentacije u javnoj sferi. U takvim slučajevima, pravoslavni episkopati neretko pozivaju vernike i političare da stave Božji zakon iznad čovečijih zakona, dok „liberalna strana“ uzvraća pozivom na poštovanje sekularnog karaktera države. Ostaje izazov kako ostvariti plodonosnu saradnju države i Crkve u okvirima sekularne demokratije, a da se ne naruše ni osnovni principi demokratije ni pravo Crkve na javno delovanje.

EKONOMIJA

Liberalne evropske vrednosti vezane za ekonomiju ogledaju se u prihvatanju kapitalističkog tržišnog sistema, privatne svojine i preduzetništva kao pokretača privrednog rasta. EU promoviše jedinstveno tržište, konkurenciju i slobodan protok robe, usluga, kapitala i ljudi, uz izvestan nivo socijalne sigurnosti (tzv. "socijalno tržište"). Pravoslavna etika, iako ne razvija poseban ekonomski model, ima snažnu tradiciju propovedi o moralnim aspektima ekonomskog života. Još od Svetih Otaca, hrišćani su učeni da bogatstvo znači odgovornost  - naglašavani su obaveza milostinje, grehovnost gramzivosti i poziv na umerenost. Tokom komunističkog doba, Crkva je bila marginalizovana u ekonomskoj sferi, ali posle 1990. godine ponovo progovara o socijalnoj pravdi – npr. u dokumentu Ruske pravoslavne crkve "Osnovi socijalne koncepcije" (2000. godine) izražava se kritika i neoliberalnog kapitalizma i bivšeg ateističkog kolektivizma, uz zalaganje za društvo solidarnosti i brige za slabe. 

U praksi, pravoslavne zemlje su danas uglavnom tržišne ekonomije, ali se Crkva trudi da bude glas savesti: često poziva na socijalnu odgovornost države, zaštitu siromašnih, etičnost poslovanja i sl. Ovo je polje gde ne dolazi do direktnog dogmatskog sudara sa levoliberalnim vrednostima – Crkva priznaje legitimnost privatne svojine i tržišta, ali nastoji da unese humaniji duh u kapitalizam kroz insistiranje na etičkim normama, slično kao što to čine i druge tradicije ( ne treba zaboraviti socijalnu doktrinu rimokatolicizma).

POGLED NA SVET

Liberalni pogled na svet je pretežno usmeren na ovozemaljsku ravan – čovečanstvo se posmatra u okvirima istorije i prirode, bez osvrtanja na natprirodne ciljeve. Napredak nauke, tehnologije i društvenih institucija shvata se kao put ka poboljšanju ljudskog života u okviru datog sveta. Nasuprot tome, pravoslavno hrišćanstvo pravi jasnu razliku između prolaznosti ovoga sveta i večnog Carstva Božjeg. Primarna briga Crkve nije da usavrši društvo u istoriji, već da privede verne spasenju i večnom životu. Kako ističu autori, pravoslavlje usmerava čoveka ka besmrtnosti i oboženju kao krajnjem cilju, dok je liberalizam fokusiran na imanentne društvene ciljeve poput slobode, materijalnog blagostanja i ljudskih prava. Različita usmerenja čine da se ponekad govori o "mimoilaženju": liberalna filozofija često podrazumeva da je ljudsko društvo usavršivo stalnim progresom, dok pravoslavna vera smatra da će puna pravda i savršenstvo biti ostvareni tek van granica istorije, u zajednici sa Bogom. Tako se liberalizmu ponekad prigovara izvestan utopizam – tendencija da zanemaruje stvarnu nesavršenost sveta u težnji za idealnim poretkom – dok se hrišćanstvu zamera "okrenutost nebeskom" koja može dovesti do pasivnosti prema zemaljskim problemima. 

Ipak, treba napomenuti da oba pristupa imaju izvesnu eshatološku notu: liberalizam veruje u mogućnost budućeg društva blagostanja i slobode (svojevrsni "raj na zemlji"), dok pravoslavlje teži nebeskom poretku; u tom smislu, uprkos razlikama, oba sistema vrednosti pokreće nada u bolje stanje čovečanstva, bilo u istoriji bilo van nje.

ŠTA SE SVE RAZLIKUJE 

Na osnovu prethodne analize, mogu se uočiti ključne tačke razmimoilaženja između savremenog liberalizma i pravoslavnog pogleda na svet. Jedna od najupadljivijih je razlika u shvatanju individualnosti i zajednice: liberalizam polazi od autonomnog pojedinca koji ostvaruje svoja prava i slobode, dok pravoslavna tradicija naglasak stavlja na zajednicu (Crkvu) i sklonost žrtvovanju ličnog interesa za dobro bližnjih. Tako, za razliku od liberalne kulture koja propagira samoostvarenje i insistiranje na sopstvenim pravima, pravoslavni asketski etos ističe smirenje i odricanje od sebe – pojedinac je pozvan da se po nuždi odrekne "svog prava" radi ljubavi prema drugom. 

S tim je povezana i razlika u moralnim normama: liberalni pristup je „fleksibilan i sekularan“ – moral se zasniva na društvenom dogovoru i ličnom izboru sve dok se ne povređuje sloboda drugog, dok pravoslavlje baštini objektivne, apsolutne moralne principe utemeljene na Božjem otkrivenju. Zato po pitanjima kao što su abortus, brak, seksualnost ili tzv. rodne uloge dolazi do sudara: liberalna kultura teži da ih posmatra u svetlu ličnih prava i sloboda izbora, dok Crkva zadržava tradicionalne stavove i smatra da su određene vrste ponašanja u sukobu sa Božjim moralnim zakonom. 

Tu je i suprotnost između sekularnog i religijskog autoriteta: liberalizam insistira na tome da se državna politika ne sme oslanjati na jednu versku doktrinu, što Crkvu ponekad uznemirava jer njeno učenje ne dobija povlašćen status u društvu u kojem je većina stanovništva nominalno pravoslavna. 

Na antropološkom planu, već je naglašeno da liberalna filozofija ima optimističniju sliku čoveka jer veruje u mogućnost razumnog uređenja društva i napretka, dok pravoslavno predanje snažnije ističe tragičnu stranu ljudske prirode (sklonost grehu) i nužnost Božje blagodati za istinsko usavršavanje čoveka. Liberalizam često projektuje neku vrstu idealnog društva u budućnosti ("utopijsku" viziju stalnog napretka), dok pravoslavlje sumnjičavo gleda na takve projekte i upozorava na ograničenja palog sveta. Ove razlike ponekad dovode do uzajamnog nerazumevanja pa čak i do percepcije druge strane kao pretnje: sekularni liberali mogu Crkvu da posmatraju kao nazadnu ili netolerantnu silu koja nastoji da suzbije individualne slobode, dok vernici pravoslavlja liberalni svet doživljavaju kao agresivno sekularistički i moralno relativistički.

LIBERALIZAM VODI U MEGALOPOLIS 

Sveštenik i teolog dr Darko Đogo, u svojoj knjizi „Zavjet ili poricanje“, pozabavio se životom Crkve u doba Megalopolisa ( termin je u upotrebu naše kulturološke kritike uveo dr Slobodan Vladušić ). „Megalopolis“ nije geografska realnost, nego način koncentracije biopolitičke moći koji teži da nadnacionalna elita proizvodi ljude kao zamenljivu „biomasu“, nezavisno od pasoša i formalne državne pripadnosti. Zato „Megalopolis“ može da teži da oblikuje kao podjednako prilagodljiv materijal i Srbe i Ruse i Kineze i Amerikance, jer predmet upravljanja nije nacija, ni „mistička“ ni državotvorna, nego čovek kao resurs u kulturno-političkoj matrici koja određuje smisao života, vrednosti i samu meru „normalnog“. 
U Megalopolisu, koji koristi liberalnu retoriku, sve je protiv Hrista i hrišćanskih vrednosti: utrobno čedomorstvo se imenuje kao „pravo žene da odlučuje o svom telu“ ( mada fetus nije žensko telo ), ubistvo teško bolesnog pacijenta je „eutanazija“ ( dobra smrt ), sprečavanje verskih sloboda je „borba za sekularnu državu“, učenje o tome da nije bitan biološki pol, nego kako se osećamo, jeste „džender teorija“, sakaćenje dece operacijama i hormonalnim manipulacijama je njihovo „pravo“ da biraju svoj džender, itd. Multinacionalne kompanije, zarad što većeg profita, ruše liberalni svet, i pretvaraju ga u kovitlac privida, a koriste se državom ( „postmodernom državom“, kažu ) da se maskiraju u „ljudska prava i demokratiju“. Jer, ako država pretpostavlja neki minimum zajedničkih vrednosti, ona ne može da bude „postmoderna“ u smislu radikalne relativizacije i poricanja postojanih vrednosti. Pravoslavni to ne mogu prihvatiti: iako država ne služi zato da od sveta napravi raj, ona je tu da spreči da svet postane pakao. A pakao je svet bez vrednosti, haos posle koga dolazi satanski „red i poredak“ antihrista. 

NAIVNOST PRAVOSLAVNIH

Pravoslavni narodi se načelno sa poverenjem odnose prema ljudima i narodima. I zato su veoma često naivni, ne samo u ličnim, nego i u odnosima političkim, geopolitičkim, međunarodnim. Godine 2014, kada je NATO poveo posrednički rat protiv Rusije na Ukrajini, ruski narod je opet shvatio da su sve zapadne priče o miru, ljudskim pravima i demokratiji bile varka kojom se pripremao novi rat. Zar je zaboravila Rusija Napoleona, Krimski rat (kada je Zapad podržavao Turke), Rusko-japanski rat (kad su američki bankari huškali Japan protiv Rusije), verolomni napad Nemačke i Austro-Ugarske 1914, boljševičku revoluciju, koju su finansirali iz Sitija i sa Vol Strita, Hitlera i njegovu zlikovačku soldatesku, američki hladni rat?

A Srbija? 

Zar se Srbija, koju je Zapad razarao tri puta u 20. veku, ne osvešćuje, nego veruje u „evroatlantske integracije“? Prvi svetski rat su, na našem prostoru, protiv Srbije vodili Nemci i Austrijanci, Drugi opet Nemci i Austrijanci (a on je doneo i krvava bombardovanja anglo-američkih „saveznika“ 1943. i 1944. čak i na Vaskrs, u kojima skoro da i nisu stradali vojnici Vermahta, nego civili Beograda, Podgorice, Leskovca, Niša), a 1995. i 1999. Zapad je, predvođen Amerikom, zasipao Srbe u Bosni i Hercegovini i u Srbiji tonama bombi sa osiromašenim uranom.

Zašto krvlju plaćamo svoje poverenje prema Zapadu?

MISTIKA I POLITIKA

Iz perspektive Otkrovenja datog čovečanstvu, Crkva Pravoslavna je Novi Izrailj, koji u sebe sabira sve narode spremne da se Božjem pozivu u Hristu odazovu. Grci, Srbi, Bugari, Rusi (Male, Bele i Velike Rusije), Gruzini, kršteni Arapi i Sirijci jedan su narod – Narod Božji. Taj narod od Boga ima zadatak da vaskrsenje Hristovo svedoči svim ostalim narodima na kugli zemaljskoj, dobro se čuvajući da ne izgubi svest o tome na šta je prizvan. Dok god su pravoslavni narodi i njihovi vođi na ovome gradili svoj državni i društveni život, dotle ih je blagodat pratila. Krotkošću Hristovom oni su pobeđivali, a ne silom i nasiljem. Sveti vladika Nikolaj Žički je govorio da je to što Rusima pripada šestina kopna na planeti Zemlji najbolji dokaz Hristove reči: “Blaženi krotki, jer će naslediti zemlju“.

Ali prečesto su pravoslavni zaboravljali svoj cilj, pa su sa Istoka, od Hrista, Sunca Pravde, kretali ka tami Zapada, klanjajući se tamošnjim idolima, maskiranim u priču o progresu i civilizaciji. NJihovi sveci i njihovi mudraci su ih upozoravali, ali mnogo puta upozorenja niko nije hteo da sluša, pa su se zablude, kako videsmo, krvlju plaćale.

NARODNO ISKUSTVO

Srpski narod je u svojoj epskoj poeziji ostavio stih kao večnu opomenu: “Latini su stare varalice“. Kako kaže dr Duško Babić, “srpska narodna epika u svojim zatamnjenim dubinama nosi vekovni antagonizam između istočnog i zapadnog hrišćanstva. Započeo mnogo pre istorijskog raskola (1054), ovaj sukob je bio višeslojan i sveobuhvatan – obredni, dogmatski, politički, kulturološki. Srpski narod je, u celini gledano, u sebi uvek imao dovoljno snage da se odupre tim pritiscima“.

I ruski narod je od Srednjeg veka znao ko su Latini. Kada je papa Inokentije 1204. poslao svoje legate knezu Romanu Galickom da mu nude kraljevsku krunu i vojnu pomoć, uz, naravno, potčinjavanje papi, knez obnaži svoj mač i reče nezvanim gostima: “Ima li papa ovakav? Dok ga nosim o pojasu, ne treba mi mač tuđina, po primeru dedova mojih, koji su uzdigli zemlju rusku“…

Naravno, kada su se u Srbiji i Rusiji pojavili zapadni idolopoklonici, otuđenici od naroda, ove mudrosti su zaboravljane, i polazilo se za lažju.

SRPSKI SVECI I RUSKI SVECI 

Davno je Vladika Nikolaj istakao da je Zapadna Evropa neprijatelj srpske slobode i da su „svi putevi Zapadne Evrope nemilost i laž“. I dodavao je: “Srbija je sused Evrope, ali Srbija nije Evropa. Neka pomogne Evropi ako hoće i može, ali neka se ne uleva u Evropu i ne gubi u Evropi“. Prepodobni Justin Ćelijski je svedočio: “Evropska kultura je obezdušila čoveka, mehanizovala. Ona mi liči na čudovišnu mašinu koja guta ljude i prerađuje ih u stvari“.

I Vladika Nikolaj i Otac Justin molili su Srbe da ne idu za ljudožderskom Evropom bez Hrista, koju je Nikolaj zvao Belom Demonijom.

I ruski sveci su opominjali svoj narod da ne hita Zapadu. Sveti Teofan Zatvornik je govorio: “Zapadom nas je Gospod kažnjavao, i opet će nas kazniti, a nas baš briga. Do ušiju smo u zapadnom blatu, i sve nam je potaman. Imamo oči, i ne vidimo, imamo uši, i ne čujemo, niti srcem razumemo. Gospode, pomiluj nas! Pošalji svetlost Tvoju i istinu Tvoju“. O tome je govorio i Sveti Ignatije (Brjančaninov), najavljujući talase svetskog potopa sa obezboženog Zapada, čiji je cilj da „istrebi veru u Hrista, razruši na zemlji NJegovo Carstvo, da uguši NJegovo učenje, razori moral, priguši i uništi savest, da uspostavi vlast svezlobnog kneza ovog sveta“. Oglašavao se i Sveti Jovan Kronštatski. Zvonili su u zvona upozorenja Optinski starci…
Rusija, kao ni Srbija, nije poslušala. I plaćala je. 

RUSKI MISLIOCI I EVROPA

Slavjanofili su Srbima iz Moskve pisali šezdesetih godina 19.veka: “Ne zaluđujte se time da budete Evropljani (…) Upotrebljavaju tu reč „Evropljani“ kao zgodan mamac za Slovene da bi ih uveli u duhovno ropstvo; i, na nesreću, mi se još i sada prepuštamo njihovim obmanama. (…) Ne ograničavajte svoju umnu slobodu gizdavim psećim ogrlicama na kojima piše ‘Evropa’“.
Dostojevski, koji je tvrdio da je njemu Evropa draga isto kao i Rusija, nije mogao a da ne kaže domaćim „zapadnjacima“: “Da, ona se nalazi uoči pada, vaša Evropa, uoči pada opšteg i na svakom mestu. Mravinjak, izgrađen već odavno bez Hrista i bez Crkve, koji je izgubio i sve opšte i sve apsolutno – taj je mravinjak sav potkopan“. Danilevski je bio prozorljiv: “Mržnja prema Slovenstvu do takvog je stepena pomutila svako osećanje istine i pravde u Evropi da Evropa ne samo što je stala zatvarati oči pred stradanjima hrišćana pod Turcima, koji imaju nesreću da su Sloveni i pravoslavni, nego se čak u njoj rasplamtela ljubav za Turke, u kojima vidi jedini elemenat sposoban da Istoku saopšti principe ‘prave’ evropske civilizacije“. Leontjev je prosečnog Evropejca nazivao „idealom i oruđem sveopšteg razaranja“. 

Prikazujući knjigu „Ruski mislioci i Evropa“ Vasilija Zjenjkovskog, Sveti Justin Ćelijski proročki piše još 1923. godine da „Evropa svim strujama svoga života ulazi u svoj Apokalipsis“ i da je „zato u delirijumu, zato iz katastrofe uleće u katastrofu. Stavite li apokaliptičko pitanje: čime će se završiti Evropa? – ruski mislioci odgovoriće: ako Hristom ne, onda smrću bez vaskrsenja“.

Ako sve ovo znamo ( a ne zna samo ko neće ), onda je jasno: sudbina Srpske Crkve u Evropskoj Uniji koja tone u nihilizam potonjih vremena bila bi u svakom smislu tragična. Briselskoj „dubokoj državi“ smeta Srpska Crkva kao poslednja ustanova koja objedinjuje sve Srbe svuda, i ona će na sve moguće načine raditi da jedinstvo SPC razbije. Krajnji je čas da izgubimo iluzije i krenemo putem mističke i političke trezvenosti.

Objavljeno, u dva nastavka, na sajtu “Eagle eye explore.com”