ŠTA SE ZAISTA DEŠAVA?
Zapadni obrazovni sistem, navodno utemeljen u evropskim tradicijama, ljudi doživljavaju kao sistem koji stimuliše kritičko razmišljanje, kreativnost i naučni progres. I zaista – mnogo vrhunskih otkrića savremenog doba dolaze iz zapadnog obrazovnog sistema. Ali da li se ceo sistem može oceniti samo po rezultatima ili je važan i put do takvog progresa? Modernizacija zapadnog sistema dovela je do toga da je sadašnji moderan obrazovni sistem nepreproznatljiv i neuporediv sa sitemom od samo pre dvadest godina. Ovaj nagli progres promenio je srce univerziteta i pretvorio trvrđave znanja u uspešan i bezkurpulozan biznis model koji donosi milijarde dolara državi ili vlasnicima privatnih univerziteta. Na poziv profesora Vladimira Dimitrijevića, ja ću ovde pokušati da potpuno iskreno predstavim taj sistem u kome funkcionišem već preko 20 godina i kome sam prošla put od studenta do doktoranta, od predavača do profesora interacionalne reputacije.
PUT DO PROFESURE
Put do profesure i ozbiljne akademske karijere počinje od doktorata. Uspeh tog poduhvata, po mom mišljenju, zavisi više od mentora nego od studenta. Nažalost, fakultetski obrazovani mladi ljudi uglavnom ne znaju kako ova mašina radi i kako lako pregazi one koji u nju uđu neinformisani i naivni. Doktoranti su u zapadnoj akademskoj sredini najjeftinija radna snaga. Za industrijskog partnera koji želi da potvrdi da li je njihov proizvod, recimo novi lek, efikasan, platiti nekog ko je završio fakultet da radi projekat u njihovoj laboratoriji košta barem tri puta više od troška bedne postdiplomske školarine. Logično je dati školarinu i učiniti da se sav posao obavi na fakultetu: nema potrebe plaćati svoje laboratorije i skupu opremu, ostaje samo trošak za hemikalije koje se pri radu koriste.
U Austaliji postdiplomske školarine ne plaćaju porez na prihod. Umesto da plaćate skupe laborante, ili još skuplje naučnike sa svežim doktoratima, gde porez skoro duplira trošak plate koju daje industrija, upotrebite neki univerzitet i njegove doktorante: za manje novca nego što biste platili decu iz srednje škole koji rade za trećinu minimalca možete dobiti visoko motivisane mlade ljude, gladne nauke, spremne da rade danju i noću u želji da se dokažu i stvore karijeru. Laborant koji je završio fakultet prirodnih nauka zaštićen je i radi striktno od 9 do 5, a onaj koji radi doktorat skoro da i ne ide kući. Tako je ova ekploatacija ozvaničena i mladi ljudi dobrovoljno ulaze u lavirint da se prekale i pripreme za brutalan put kroz zapadnu akademsku sredinu.
PRIČA O MENTORU
Tokom ovog procesa, oni mogu da dopadnu mentoru koji je posvećen studentima i njihovoj karijeri, ali mogu i da se nađu kod sebičnih naučnika koji melju sve pred sobom. Sposoban i posvećen mentor vodi svoje studente za ruku i ulaže celog sebe u njihov uspeh. Nesposoban, nepravedan ili sebičan mentor uništiće sve njihove nade da bi ostvario ličnu korist. Zato podaci iz Amerike i Kanade pokazuju da samo oko 57% onih koji upišu doktorat uspeju da ga završe u roku od deset godina1, umesto za tri godine koliko doktorat treba da traje i koliko traje školarina. Ali, oni koji ga završe uglavnom imaju uspešnu karijeru. S druge strane, veoma mali broj mladih doktora nauka uspeva da dođe do profesure, veliki broj njih nalazi posao u industriji ili držvnim službama gde je plata garantovana, a posao je trajan.
DVA PUTA ZA DOKTORANTE
U Australiji mladi doktoranti koji sa svežim doktoratom i velikim planovima ulaze u akademsku karijeru počinju tu istu karijeru na jednu od dve ekstremno različite putanje. Prva putanja ne vodi u profesuru. To je put predavača. NJima se daje mnogo predmeta koje će da predaju, ako je moguće do penzije. Oni polaze od najniže plate za svoj nivo obrazovanja kao predavač nivoa A (Lecturer Level A). Sistem unapređenja je namešten tako da je za unapređenje i povišicu neophodno doneti novac za naučne projekte prijavljujući se za državne ili industrijske tendere a da bi se oni odradili potrebno je raditi na njima potpuno posvećeno.
Predavači nemaju skoro nikave šanse da se popnu po lestvici strogo kontrolisanog unapređenja. Tabele sa minimalnim indikatorima produktivnosti koje se koriste za unapređenje pune su brojeva za minimum naučnih radova, donetog novca i mnogih ostalih kriterujuma koje predavači ne mogu da ispune. Oni tako ostaju na pozicijama predavača nivo A, ili B, a u najboljem slučaju biće unapređeni na nivo C (Senior Lecturer, Level C = stariji predavač nivo C) i neće se preterano baviti naučnim radovima jer za to nemaju vremena zbog stotina studenata kojima predaju tokom 2-3 semestra. Na plećima predavača stoji cela fakultetska mašinerija. Glavni prihod univerziteta je upis studenata, i te hiljade upisnih studnata ne plaćaju za naučne radove nego za predavanja, kolokvijume i ispite. Zato je imprativ da predavači ostanu “jeftini” i da im se ta opcija pokaže kao dobra i mnogo bolja od one druge varijante. Retki među njima dođu do profesure, ali i to uglavnom ne kroz naučna dela nego kroz penjanje uz menadžerske lestvice. Ali kroz sve ove mračne opcije postoji i za njih tračak nade – samo oni dobijaju trajno radno mesto i garantovane plate.
PUT KROZ ISTRAŽIVANJA
Drugi put za osobu sa svežim doktoratom je put kroz naučne projekte i istraživanja. Ako ste pomislili da je put predavača trnovit, spremite se se za iznenađenje. Novi doktori koji traže ovaj put kroz akademsku džunglu, traže “postdok – postdoc” posao. Post znači posle, doc je skraćeno za doktorat – posao posle doktrorata. Profesori sposobni da donose stotine hiljada ili milione dolara godišnje u svakom projektu trebaju radnu snagu da uradi sve što je obećano u prijavi na tender koji donos novac. Ta radna snaga su studenti koji rade dotorat, za njih nam treba oko 30-40 hiljada godišnje za školarinu, i postdok za koga treba doneti oko 80 – 100 hiljada godišnje plate, u zavisnosti od njegovog nivoa. Pogodili ste: i oni su nivo A, B ili C kao i predavači. Studenti koji rade doktorat obavljaju fizički rad u labarotorijama, pišu radove, analiziraju rezultate pod nadzorom postdok kolega koji sve to prevode na viši akademski nivo i direktno odgovaraju profesoru koji im je doneo novac od onih koji novac daju, i traže rezultate. Postdok vodi računa o budžetu, naručuje sve potrebne stvari, organizuje rad i projekte, analizira rezultate, piše i prezentuje inzveštaje o napredovanju projekta koji se šalju industriji, organizuje susrete, interne konferencije, kupovinu i budno proverava sve što urade studenti doktorskih studija.
ŠTA BIVA SA „POSTDOK“ POSLOVIMA?
Postdok pozicije su plaćene isključivo iz spolja finasiranih projekta, a kada se projekat završi oni dobijaju nogu – ako mogu da se „neakademski“ izrazim. Recimo, zamenik jednog profesora počeo je kao postdok sa ugovorom na 3 meseca (ako su projekti mali), pa na 6, sledeći na 8 meseci, posle toga na godinu, dve, i tako u krug. Na taj način su i profesor i postdok kao na iglama, stalno „odrađujući“ tendere da obezbede plate i školarine: u suprotnm, profesor gubi vrednog saradnika, osobu koju duboko ceni i voli. U mom slučaju, svaki put kada je njegov ugovor dolazio pred kraj bez sledećeg projekta ja sam uspevala da stisnem zube, pobedim sve svoje inhibicije, da podignem telefon i drsko tražim hitne projekte od visokih naučnih i industrijskih institucija. Često sam uzimala projekte za koje sam znala da će biti teško izvodljivi jer je alternativa bila gubitak osobe u čije sam treniranje i razvoj već uložila godine svog života, a počinjati iz početka je bila neprihvatljiva alternativa.
„MEKI NOVAC“
Ovakav način držanja doktora na oprezu kratkim ugovorima ovde se zove “soft money employment” – zaposlenje na mekanom novcu. Po mome mišljenju strategija je takođe da se ne dozvoli progres iz nivoa A u skuplji nivo B ili C, i da se oni zadrže godinu – dve i “puste niz vodu” pre nego što dođu u skupi nivo C. Onog momenta kada ne dobiju sledeći ugovor i traže posao drugde njima pada rejting ili akademski nivo koji važi samo unutar institucije. Ako su bili nivo C, a otvara se šansa za sledeći ugovor na drugom univerzitetu za nivo A ili B oni upadaju u gore – dole sistem bez kraja. Predavači imaju neku nadu jer im je posao trajan, a postdok je često ćorsokak. Na našu sreću, austalijski akademski sindikat je lobirao u vladi i ostvario ozbiljan uspeh – novi zakoni su usvojeni da bi sprečili eksploataciju preko zaposlenja na „mekanom novcu“. Sada se osoba ne može držati na malim ugovorima duže od dve godine, a onima koji su već preživeli 5 godina na “mekanom novcu” mora da se ponudi stalna alternativa. Iako ovo deluje dobro, moje mišljenje je da niko jednostavno neće dočekati tih 5 godina i da ljudima neće biti data prilika za taj ugovor koji ih prebacije preko magične crte od 5 godina i uvodi u trajan posao. Mislim da će posledica biti da umesto da se bore za sledeći ugovor na istom fakultetu, kad im se približi peta godina, neće im se ni ponuditi sledeći ugovor i moraće da traže posao negde drugde, da se sele u drugi grad i pomeraju prodicu i biće potonje zlo gore od prvoga. Ali ja sam po prirodi skeptična i nadam se da sam ovde u krivu.
ŠTA RADE PROFESORI?
Pa šta onda rade profesori? I oni su uglavnom na “mekanom novcu” i moraju da sebi obezbede platu kroz spoljne ugovore. Samo neki od profesora, uglavnom pred penziju, zaposlenih “po starom” dok je akademija funkcionisala po sličnim principima kao u Srbiji danas, ne moraju da brinu o ugovorima. Da bi postao profesor, grantovi, fondovi i novac su glavni kriterijum. Da bi vam nego dao tako velike iznose morate da imate savršen rezime, mnogo naučih radova, nagrade, internacionalnu reputaciju i reputaciju osobe koja uvek odradi više nego što je zapisano u ugovoru. Morate da znate sve zakone i interna univerzitetska pravila, da gostujete sa predavanjima i da imate kontakt sa studentima kao inspiracija i utopijska slika njihovog budućeg uspeha. To se postiže penjanjem od nivoa A, B, C, preko profesora – asistenta do pune profesure. Broj ljudi koji dođu do tog nivoa se konstantno smanjuje jer se pravila stalno menjaju.
ČEMU SE NADA SRBIJA?
Ja sam godnama smatrala da ovakav sistem nije kompatibilan sa srpskim mentalitetom, ali svake godine kada dođem na odmor u Srbiju sve više uviđam da je zapadni sistem pred vratima i da su ljudi spremni da ga prihvate, da u njega zarone prevedeni žedni preko vode. Naravno, sa holividskim iluzijama i godinama ugrađivanog osećanja niže vrednosti sve zapadno deluje bolje i trava je uvek zelenija kod komšije. Šta bi se desilo kada bi rektori i prorektori sa Zapada došli da preuzmu srpske fakultete? Prvi korak bi bio da svima daju otkaz i da zatraže od svih da se predaju prijavu/aplikaciju za svoju staru poziciju. Na katedrama koje su imale oko 5-6 profesora, nijedan ne bi dobio ugovor na profesorskom nivou, prvo jer mnogi ne zadovoljavaju zapdne kriterijume (donositi mnogo novca, imati mnogo objavljenih radova i mnogo studenata na doktoratu). Oni bi bili zamenjeni jeftinom mladom radnom snagom, to jest bili bi zamenjeni onima koji su tek doktrorirali, govore dobar engleski (naučni radovi se objavljuju na engleskom jeziku), dobri su sa tehnologijom. Oni bi postali predavači nivoa A, B i retko C. Profesori koji imaju dobre veze u industriji i fondacijama bi bili dovedeni iz inostranstva, samo po jedan za svaku katedru. NJihov posao bi bio da donose novac i grade novi sistem. Profesori ne predaju, njihovo vreme je previše skupo, oni se ne otimaju za katedre i amfiteatre, to im je ispod časti, oni lobiraju, traže tendere, i grade reputaciju univezriteta kroz svoju internacionalnu slavu, a to je tek posebna priča. Profesori rade dan i noć, vikende i praznike. Iako su sa dobrim platama, i oni su velike žrtve ovog sistema. Iz ovog kola se ne može izaći, jer nema natrag, a ko se u kolo hvata u noge se uzda.
POSLEDICE PO STUDENTE
Holivudski filmovi namenjeni tinejdžerima pokazuju glamur studentskog života: pred gledaocima su prelepi univerzitetski kampusi sa predivnim manikiranim botaničkim baštama ispred velelepnih istorijskih zgrada i studentskim domovima na minut hoda od univerziteta. Iako reč koledž ima različita značenja na Zapadu ( recimo, i srednja škola može da se zove koledž, ali koledž može biti odsek na fakultetu ili studntski dom ), u univerzitetskom životu u Australiji primarno značenje reči koledž je studentski dom. Ako ukucate u Google “Melbourne University college fees” videćete da je trošak studntskog doma 38-43 hiljade dolara godišnje. Studentski dom uključije minijaturnu sobicu i uglavnom studentsku menzu; mnogo je jeftiniji nego ostale alternative i nudi mogućnosti za upoznavanje mladih ljudi sličnih interesa i za famozne koledž zabave.
Većina mladih biraju usku profesiju koju žele i olako odlaze u drugi grad na studije iako u svom gradu imaju dobre univerzitete. Kada ih prođe pažljivo kreirana euforija upisa i spuste se na zemlju, balon holivuskih zabluda puca i prosta matematika polako počinje da zastrašuje. Inžinjerski fakulteti traje, na primer, pet godina, puta 40 hiljada godišnje za koledž i to je 200 hiljada dolara. Godišnju školarinu (upis) je takođe lako izguglati. Ovo kažem jer znam da je teško poverovati pa probajte “Melbourne University enrollment fees”: kreću će od 38 do 57 hiljada godišnje za 2025. Za pet godina studiranja po 50 hiljada – 250 hiljada dolara za upis, ako dodamo trošak studnetskog doma i ostale troškove jasno je da petogodišnji fakultet košta oko 500 hiljada – pola miliona dolara! Fakultetske studije mogu da traju od 3 do 7 godina za medicinu. Kome se to isplati?
SUDBINA MLADIH NA ZAPADU
Mladi ljudi na Zapadu imaju nekoliko opcija: podići studentski kredit garatovan od strane roditelja i vraćati dug prvih dvadeset godina, dobiti novac za školovanje od bogatih roditelja ili pravo na zanat. I zaista u Australiji srednjoškolci počinju da rade od četrnaeste godine. Često će vas u supermarketu uslužiti deca od 14 godina koji izgledaju kao da im je 10. Mene je to u početku dovodilo do suza, sada počinjem da razumem njihove roditelje. Australijanci to zovu “tough love” – „teška ljubav“: treba gurnuti svoje dete u radnu snagu što ranije, jer gvožđe se kuje dok je vruće. Roditelji i deca su odavno shatili da fakultet nije opcija koja im je pristupačna i kod Anglosaksonaca nema mnogo cile-mile – to oni ostavljju nama Srbima, mi smo nepropravljivi sa “ljubi ga majka” logikom. Gledajući kako ta deca brzo sazrevaju, postaju vredni, dobri i sposobni, i videći da je za takve vaspitne mere period intervencije jako uzak, od 12 to 16 godina, i onima koji taj period propuste, mesta za popravku skoro da nema. Jedina nada je poslati ih na težak fakultet sa 18 godina i moliti Boga da zapnu i steknu radne navike. Tako fakultet postaje vaspitna mera za mekane roditelje i decu nenaviklu na radne obaveze.
TAKO MLADI, A VEĆ ZAPOSLENI
Upliv “mlade krvi” u radnu snagu je od velike koristi za lokalne biznise. Ova deca se plaćaju oko 10 dolara na sat a satnice odraslih ljudi na sličnim nekvalifikovanim radnim mestima su oko 30 dolara. Tako već sa 14 godina mnogo dece ide na posao pravo posle škole (ovde sve škole imaju samo prvu smenu) i vikendom, a prelaze na puno radno vreme odmah posle srednje škole. Za njih fakultet nikada nije ni bio opcija bez obzira da li su bili đaci generacije. Pet godina kasnije sreću se svojim drugarima iz škole koji su tek završili fakultet sa pola milona duga i diplomom u džepu i pokazuju im fotografije svoje kuće koju su kupili na kredit i svoje mlade porodice, i time duboko poljuljaju mlade intelektualce koji tek treba da počnu da žive a duguju nerealne sume novca.
GUBITNICI
Najveći gubitnici u ovom sistemu su oni koji su odustali na pola puta, bez fakultetske diplome sa velikim dugom. Ima ovde još više apsurdnih situacija. Uzmimo osobu koja završi prirodne nauke: početna plata ako predaje u srednjoj školi je oko 50-60 hiljada godišnje, ali brzo stiže do oko 80 hiljada. Od ovoga se, naravno, skida veliki porez – i da bi se preživelo sa ogromnim cenama za kiriju, hranu i ostale troškove jedna ovakva plata nije dovoljna. NJihovi drugovi koji nisu išli na fakultet za to vreme zrađuju slične ili veće sume novca, ali nemaju mnogo šanse za dalje napredovanje. Veoma mali procenat intelektualaca uspeće da dođe do ozbiljnih uloga i mnogo većih prihoda, ali sličan uspeh je moguć i za sposobne zanatlije oba pola. Naravno, inžinjeri, veterinari i doktori studiraju mnogo duže, ali oni brzo napreduju do astronomskih prihoda.
ŠTA ĆE IM FAKULTET?
Kome onda treba fakultet i zašto? Ako pitate ljude koji su ga završili retki od njih se kaju, čest odgovor je “ipak radim ono što volim”. Na zapadu fakultet sve više postaje privilegija i finansijski je dostupan malom broju ljudi. U Austaliji unverzitetske diplome su, po zvaničnim podatcima unosan biznis koji je u 2023. doneo 48 milijardi2 dolara, veliki deo toga dolazi od stranih studenata, većinom iz Azije gde se australijske diplome posebno cene. Bogata deca iz Azije i drugih zemalja jedan su od razloga za skupe školarine i nepristupačnost univeziteta mnogim izuzetno talentovanim mladim ljudima, ali oni dobro prolaze i bez fakulteta.
Izvor: Iskra
