Gogoljeve Petrogradske priče dolaze kao knjiga koja se oblači u novi, lepo skrojeni šinjel, ali zadržava onu istu, uznemirujuće preciznu moć da nam pomeri tlo pod nogama. Ako ste ikada pomislili da apsurd pripada isključivo savremenom svetu, Gogolj će vas razuveriti već na prvim stranicama. Napisane tridesetih i četrdesetih godina XIX veka, ove pripovetke otkrivaju šta se dešava iza hladne, elegantne fasade carske prestonice. U toj pozadini, mali i obični ljudi pokušavaju da sačuvaju dostojanstvo, razum i san, dok se grad pretvara u groteskno okruženje i zlokobnog lutkara koji povlači konce.
Grad koji sanja umesto nas
Petrograd ovde nije scenografija, već lik sa sopstvenom voljom. U njemu predmeti oživljavaju, stvarnost se nakrivljuje, a čovek počinje da sumnja u sopstvenu percepciju. Gogolj vodi čitaoca po granici sna i jave, tamo gde se logika raspada tiho, gotovo pristojno.
Humor koji ume da zaboli
Gogoljeva satira je istovremeno smešna i teskobna. NJegovi junaci su komični, ali nikada samo to. Ispod svake dosetke nalazi se rana, strah, ili neizgovorena istina o usamljenosti, poniženju i potrebi da se bude primećen u svetu koji ne mari.
Mali čovek i mašinerija sistema
U ovim pričama birokratija nije dekor, već sila koja briše identitet. Društvena nepravda i ravnodušnost ljudi postaju svakodnevni mehanizmi koji melju pojedinca. Zato Petrogradske priče i danas zvuče sveže, drsko savremeno, jer prepoznajemo sistem, pritisak, i onu tanku liniju između ludila i lucidnosti.
Izvor: Pravda
