Problem je u tome što nema ničega što bi moglo zadovoljiti lidera Sjedinjenih Država, jer on traži nemoguće. Tramp želi sporazum o odricanju Irana od nuklearnog oružja, ali ga tamo nema. Postoji iranski nuklearni program, koji je bio cilj američke operacije „Noćni čekić“ prošlog leta, koja je završila 12-dnevni rat započet izraelskim napadom na Iran. Iranski nuklearni objekti su oštećeni, ali program nije uništen niti obustavljen. Pri tome, iranske vlasti nisu objavile ukidanje zabrane stvaranja nuklearnog oružja, odnosno Iran ne namerava da stvara atomsku bombu. Ipak, nakon izraelsko-američkog udara imao bi sve razloge za to: da je Teheran imao atomsko oružje, agresije ne bi bilo. Netanijahu već 30 godina plaši Amerikance brzim pojavljivanjem iranske atomske bombe, ali izgleda da će upravo on biti taj koji će uveriti ajatolu u potrebu njenog stvaranja.
Tramp trenutno želi zvanično odricanje Irana od nuklearnog programa, koji je simbol suvereniteta Islamske republike, jer daje Teheranu slobodu izbora i omogućava mu da u relativno kratkom roku dođe do nuklearnog oružja (sada se ti rokovi produžili, ali Teheran nije donosio odluku o dobijanju nuklearnog oružja). Dakle, Tramp želi zvaničnu kapitulaciju Irana — apsolutno nemoguću, i pre 22. juna (kada je izveden „Noćni čekić“), a pogotovo posle toga.
Nakon nedavnih nemira u Iranu, kada je Tramp pozivao na svrgavanje vlasti, pretio ubistvom ajatoli Hameneja i udaranjem po zemlji, pregovarati s njim o denuklearizaciji mogao bi samo neko slabouman. Da, Teheran nema nuklearno oružje, ali sam čin sporazuma sa SAD o demontaži nuklearnog programa ili stavljanju pod „međunarodni“ (tj. američki) nadzor u Iranu bi se smatrao aktom nacionalne izdaje. Niko i nikad neće na to pristati. Zar u Vašingtonu to ne razumeju? Razumeju. Onda zašto sva ova buka i prašina?
Jasno je da napad na Iran aktivno lobiraju Izraelci — upravo sada im je potrebno da pređu na drugu fazu regulisanja u Gazi (to jest na povlačenje trupa), a oni to kategorički ne žele. Ali ni sam Netanjahu — čak ni zajedno sa svim američkim političarima opsednutim uništenjem Irana kao navodne „glavne pretnje“ Izraelu — ipak nije dovoljan da bi se odlučili na takvu avanturu kao što je početak pravog rata sa Iranom. Čak i u obliku masovnih bombardovanja i pokušaja ubistva iranskog rukovodstva, jer je rizik od sveopšteg regionalnog požara prevelik. Zato se protiv napada na Iran izjašnjavaju praktično svi njegovi susedi, uključujući Tursku, Saudijsku Arabiju i Emirate.
Tramp ne može da dobije „sporazum“, ali nastavlja da pedalira iransku temu — možda da bi skrenuo pažnju sa unutrašnjih problema, na primer sa nereda u Minesoti? Ne, nikakvog „malog pobedonosnog rata“ u slučaju Irana neće biti, ali je zato domino-efekat po celom Bliskom istoku sasvim moguć. Vašington ne može da izdejstvuje smenu vlasti u Iranu, ali može da stvori ogromne probleme za ključne za Ameriku arapske zemlje Persijskog zaliva. Odnosi Sjedinjenih Država sa Rusijom i Kinom dobiće još jednu ranu — i Trampove mogućnosti u igri sa Putinom i Sijem će oslabiti. A to još ne govorimo o najgorem za SAD scenariju — o stvarnom uvlačenju u dugotrajni rat sa Iranom, sa kopnenom i pomorskom komponentom. Jasno je da Tramp to ne želi, ali zašto onda nastavlja da se igra sa šibicama?
Jednostavno, predsednik Sjedinjenih Država smatra da kontroliše situaciju i da zastrašivanje Irana donosi samo korist, bez ikakve štete i rizika od požara. Udar 22. juna je izgledao efektno (koga u svetu propagande uopšte zanima što stvarne posledice po iranski nuklearni program nisu bile kritične?), a zatim je usledila i podjednako senzacionalna otmica Madura. Svi vide i znaju kakav je Tramp „frajer“: za njega nema ničega nemogućeg. Pa neka onda u Teheranu drhte i strahuju, a ujedno neka i u Moskvi i Pekingu ocene trampovsku „krutost“ i odlučnost (a možda i pomisle: on je jednostavno bez kočnica, bolje je biti oprezan s njim).
Da, svi razumeju da je udarati po Teheranu u najmanju ruku besmisleno, a u najgorem slučaju — izuzetno opasno (i to za svet u celini), ali Tramp za sebe ostavlja onu takozvanu „stratešku neodređenost“, odnosno pravo na iznenadne i pravila-lomeće poteze. Tako je posle lakše iznuditi ustupke od svih — bilo oko iste te Grenlanda, Ukrajine ili trgovinskih sporazuma. A i postmadurovsko rukovodstvo Venecuele treba da se zamisli — šta ako postane popustljivije?
Takva predstava inspiriše Trampa, ali problem je u tome što on svoju igru sa šibicama ne igra samo u naftno-gasnom, već u geopolitički krajnje zapaljivom regionu. Koliko god da je on vešt žongler, pa čak i mađioničar, i koliko god mu se činilo da kontroliše plamen na vrhu šibice — već i jedna iskra koja padne na pogrešno mesto može biti dovoljna za grandiozan požar i eksploziju.
Petr Akopov, RIA Novosti
