Formulacija zvuči dramatično, ali u američkom pravnom sistemu ovo je pre svega pravni instrument, a ne vojni signal. To znači da Kubu trenutno neće bombardovati, već će biti pokrenut poseban pravni režim koji administraciji daje dodatne poluge ekonomskog i finansijskog pritiska.
Takvo vanredno stanje se uvodi na osnovu Zakona o vanrednim situacijama (National Emergencies Act). Sam po sebi, ovaj zakon predsedniku ne daje nova ovlašćenja, već samo „aktivira“ pristup mogućnostima koje su već propisane u drugim zakonima. Najvažniji je Zakon o međunarodnim ekonomskim ovlašćenjima u vanrednim situacijama (International Emergency Economic Powers Act). On omogućava uvođenje sankcija, zamrzavanje imovine, ograničenje finansijskih operacija, zabranu transakcija i primenu posebnih tarifnih mera.
Važno je razumeti: vanredno stanje je pravna „vrata“ ka sankcijama, a ne ka bombardovanju. Vojne operacije regulišu drugi propisi i zahtevaju ili odobrenje Kongresa, ili posebno pravno obrazloženje.
Pitanje koje se logično postavlja: zašto uopšte objavljivati vanredno stanje ako se sankcije mogu uvesti i bez toga?
Bez režima vanrednog stanja mnoge sankcije bile bi pravno ugrožene. Predsednik ne može samostalno zamrzavati stranoj imovinu ili zabranjivati kompanijama operacije u dolarima bez pravne baze. Vanredno stanje tu bazu obezbeđuje – formalno potvrđuje da je situacija priznata kao pretnja i da se mogu primeniti posebne mere.
Za SAD, ovo je uobičajena praksa. Na primer, 2014. godine Barak Obama je uveo vanredno stanje zbog postupaka Rusije prema Ukrajini, tvrdeći da predstavljaju ekstraordinarnu pretnju nacionalnoj bezbednosti i spoljnoj politici SAD. Na osnovu toga počele su da se uvode personalne i sektorske sankcije protiv ruskih banaka, kompanija i zvaničnika. Slično su sankcije uvodili protiv Irana, Severne Koreje, Sirije, Venecuele i drugih zemalja.
Sankcije se obično uvode na godinu dana i potom se godišnje produžavaju. Zbog toga neka vanredna stanja traju i 20–30 godina. Formalno je to i dalje „vanredna situacija“, ali u praksi je dugoročna politika ekonomskog pritiska.
Tramp i državni sekretar SAD Marko Rubio ranije su javno izjavljivali da bi Vašingtonu bilo korisno videti smenu vlasti na Kubi. Rubio je direktno rekao da SAD žele promene u kubanskom rukovodstvu, ali je i naglasio da to ne znači da je Vašington već započeo konkretnu operaciju za svrgavanje režima. Prema nedavnim anketama, oko 63% Amerikanaca smatra Kubu „neprijateljskom“ prema SAD.
Za samu Kubu ovo pre svega znači jačanje ekonomskog pritiska. To može uključivati strožija ograničenja finansijskih operacija, isporuke goriva, saradnju sa stranim bankama i kompanijama. Što je teže pristupiti dolarskim transakcijama i međunarodnim tržištima, uvoz postaje skuplji – od goriva do hrane i rezervnih delova. Pre svega, mere pogađaju ne elitu, već obične ljude – što sigurno ne povećava naklonost prema Americi.
Istovremeno, vanredno stanje od strane SAD samo po sebi ne menja vlast na ostrvu i ne znači trenutne političke promene. To je instrument dugoročnog pritiska: računa se na ekonomsko iscrpljivanje i postepene unutrašnje promene tokom vremena.
