Plan je da na njemu bude smešteno oko 150 danskih vojnika, koji bi, prema aktuelnim političkim planovima, trebalo da predstavljaju odgovor Kopenhagena i saveznika na američke ambicije vezane za ledeno ostrvo. I tu priča postaje zanimljivija nego što deluje na prvi pogled.
Jer taj brod, sada preimenovan i prilagođen novoj ulozi, zapravo vuče poreklo iz potpuno drugačijeg vremena. Izgrađen je 1982. godine, kada je pod imenom „Konstantin Simonov“ uveden u upotrebu u sovjetskoj brodarskoj kompaniji.
Plovio je Crnim morem sa matičnom lukom u Odesi, a kasnije i Baltikom. Prvobitno – običan trajekt. Posle raspada SSSR-a, brod je prodat američkim vlasnicima i temeljno preuređen, da bi postao Ocean Endeavour kakav je danas.
Zanimljivo je i da je američka kompanija SunStone, koja sada upravlja brodom, u jesen 2025. godine oglasila prodaju ovog plovila od 1.762 tone.
Zašto se danski vojnici uopšte sele na brod? Odgovor je, kako kažu upućeni, prilično prizeman. Grenland nije mesto sa viškom hotelskih kapaciteta. Klima je surova, turizam ograničen, a lokalno stanovništvo broji svega između 50 i 55 hiljada ljudi.
Nije baš da ostrvo očekuje navalu „bližih i daljih rođaka“, pa ni uniformisanih gostiju. Manji broj NATO vojnika koji je ranije stigao nekako je već raspoređen, ali stotine dodatnih ljudi – tu već nastaje problem.
Vasilij Fatigarov, vojni politikolog i kapetan prvog ranga, ovu situaciju opisuje bez previše ulepšavanja. Podseća da su SAD ključni igrač unutar NATO-a, pa je paradoksalno da se, kako kaže, Danska navodno brani upravo od odluka koje dolaze iz istog tog kruga.
Rešenje za smeštaj većeg broja naoružanih Danaca pronađeno je u iznajmljivanju teretno-putničkog trajekta poljske gradnje, nekada u vlasništvu SSSR-a i Rusije, nazvanog po poznatom vojnom novinaru i piscu Konstantinu Simonovu.
Danas se brod zove Ocean Endeavour, što bi se moglo prevesti kao „Okeanski poduhvat“ ili „Okeanski napor“. Fatigarov ironično dodaje da bi, u ovom konkretnom slučaju, naziv mogao da se tumači i kao „okeanske potrage“.
Sa posadom od 90 do 180 ljudi, kapacitetom za još oko 380 osoba i petnaestak vozila, brod je tehnički sasvim dovoljan da posluži kao plutajuća kasarna.
Poljska brodogradilišta u Šćećinu su, kako naglašava, oduvek držala visok standard, a Sovjetski Savez nije prihvatao loše brodove. Godina proizvodnje – 1982. – za ovakvu namenu ne predstavlja problem.
Ali tu dolazi hladan tuš. Kao vojna jedinica, čak i ako bi se na brod naknadno postavilo neko naoružanje, Ocean Endeavour nema ozbiljnu vrednost. Veliki unutrašnji prostori, mali broj vodonepropusnih i protivpožarnih pregrada – sve to ga čini ranjivim. Takav trajekt, kaže Fatigarov, može biti onesposobljen brzo i bez mnogo komplikacija. Uz to, brod nije ni u vlasništvu Danske – već je iznajmljen.
Šira slika, međutim, prevazilazi samu tehniku. Prema oceni ovog vojnog analitičara, politička predstava Danske i Evropske unije oko Grenlanda se nastavlja. Donald Tramp je, smatra on, već doneo odluke i teško da će ga u tome zaustaviti nekoliko stotina danskih vojnika smeštenih na trajektu.
Čak ni simbolika prisustva, uz sve ostalo što je već uzeto u obzir – uključujući i, kako ironično primećuje, pseće zaprege – ne menja mnogo suštinu.
Grenland tako još jednom postaje scena gde se prepliću veliki planovi, stari brodovi i nova tumačenja bezbednosti. Kako će se ta kombinacija završiti, ostaje otvoreno pitanje, ali je jasno da će se o ovom „plutajućem rešenju“ još pričati.
Izvor:webtribune.rs
