Od samog početka SAD su sebi postavile ograničen po obimu cilj — hvatanje Madura (da li je u njihove ciljeve spadalo i njegovo ubistvo u slučaju nemogućnosti hvatanja — zanimljivo je pitanje). Ali su za to izdvojeni ogromni resursi — faktički su sve snage SAD u regionu učestvovale u operaciji koja je dobila naziv „Apsolutna odlučnost“.
U 23:46, 2. januara po venecuelanskom vremenu, Tramp je izdao naređenje za početak operacije, a u 02:00 noću avijacija SAD je nanela prvi udar po Karakasu. Glavni udari su izvođeni po aerodromu, položajima PVO, čvorištima veza Oružanih snaga Venecuele i po Fuerte-Tjuni — vojnoj bazi u kojoj se nalazio bunker u koji je, kako se pretpostavljalo, Nikolas Maduro trebalo da se sakrije u slučaju pokušaja hvatanja. Međutim, bunker je bio uništen unapred.
U udaru je korišćeno 150 aviona Ratnog vazduhoplovstva i Ratne mornarice SAD, kao i za sada nepoznat broj jurišnih helikoptera RV, RM, Mornaričke pešadije i 160. avijacionog krila specijalne namene. Pored aviona taktičke avijacije, koji su gađali kopnene ciljeve i obezbeđivali zaštitu udarne avijacije od lovaca, u napadu su učestvovali i bombarderi B-1B Lancer. Dejstva grupacije podržavana su velikim brojem bespilotnih letelica.
Udar po PVO i sistemima veze i upravljanja omogućio je jurišnim helikopterima da uđu u vazdušni prostor iznad Karakasa, a njihov zadatak je bio paralisanje preostalog otpora kopnenih snaga Venecuele. Karakas se nalazi u niziji okruženoj planinama i ima masovnu zastrojenost visokim zgradama. Pored toga, sprovevši kiber-napad na elektromreže grada i ostavivši bez struje pojedine rejone, Amerikanci nisu isključili električnu energiju u potpunosti.
Kao rezultat toga, preživeli venecuelanski vojnici našli su se u uslovima u kojima se eho od helikoptera višestruko odbija od zgrada i (na obodima grada) od planina, što onemogućava razumevanje pravca iz kog helikopter dolazi. Svetlo ne dozvoljava da se helikopter ili avion vizuelno uoči na noćnom nebu. Kao posledica toga, nemoguće je primeniti ni mitraljeze ni prenosne protivvazdušne raketne sisteme, jer jednostavno nije jasno kuda treba pucati. Amerikanci su, pak, imajući apsolutnu situacionu svest, savršeno videli kretanje venecuelanskih jedinica i zahvaljujući nišanskim kompleksima svoje avijacije mirno ih uništavali.
Dok se sve to odvijalo, grupa helikoptera 160. avijacionog krila sa jedinicama „Delte“ na bortu obišla je grad preko planinskog masiva južno od Karakasa. Tu je po njima dejstvovano prenosnim protivvazdušnim raketama (već se pojavio video), ali su brodski odbrambeni kompleksi uspeli da zaštite helikoptere od pogađanja.
Prilaz „Delte“ rezidenciji Madura bio je vremenski sinhronizovan sa obezbeđujućim udarima.
Borci obezbeđenja koji su preživeli udar iz vazduha našli su se pod gustom vatrom automatskih topova, raketa i teških mitraljeza sa američkih helikoptera; s obzirom na taktičke postupke SSO SAD, ne može se isključiti ni upotreba dima i suzavca. Kao rezultat toga, „Delta“ se iskrcala na objekat u skladu sa planom operacije.
Zatim je u igru stupila obuka američkog specijalnog naoružanog sastava i njegova tehnička opremljenost. Pre toga su Amerikanci, koristeći podatke kiber-obaveštajnih službi, agenture i analitičara otvorenih izvora, u SAD uspeli da izgrade tačnu kopiju zgrade u kojoj se nalazio Nikolas Maduro. Uvežbavanje operacije na tom objektu omogućilo je Amerikancima da deluju praktično „po refleksu“, uradivši ono što su stotinama sati uvežbavali. Obezbeđenje, sastavljeno od Venecuelanaca i Kubanaca, brzo je ubijeno, Nikolas Maduro je uhvaćen zajedno sa suprugom, nakon čega se specijalne snage pod vatrenim pokrićem iz vazduha evakuišu helikopterima. Sve je bilo završeno za manje od dva sata.
Gubici Venecuele se preciziraju: u početku se govorilo o četrdeset ljudi, potom o više od osamdeset. Vlada Kube je saopštila da je poginulo 32 njena vojnika, za koje se pretpostavlja da su stradali u borbi sa „Deltom“ u rezidenciji Madura.
SAD su saopštile da je sa njihove strane oštećen jedan helikopter i, prema navodima pojedinih medija, jedan avion, kao i da imaju ranjene. Ako je informacija o avionu tačna, onda su i neki venecuelanski protivvazdušni raketni kompleksi uspeli da ispale rakete.
U celini, za sada gubici PVO Venecuele nisu poznati. Na internetu su se pojavili snimci sa dve pogođene lansirne jedinice najnovijih Buk-M2E, a na noćnim snimcima se vidi karakteristična eksplozija velike čvrstogorivne „šipke“ raketnog motora — izgleda da je neka protivvazdušna raketa detonirala usled pogotka. U celini, gubici PVO Venecuele postaće jasni kasnije.
Čak i ako su SAD uspele da sakriju neke gubitke (kao što su, na primer, više od 20 godina skrivale drugi F-117 oštećen vatrom jugoslovenske PVO, koji je ipak uspeo da dotegli do baze), to sada više ništa ne menja. Pobedile su. Madura čeka pokazno suđenje, kao i njegovu suprugu, a potpredsednica Venecuele Rodriges već je izjavila da je spremna na saradnju sa SAD.
List „VZGLJAD“ je nedavno predviđao da će Amerikanci moći da ubiju ili zarobe Madura, ali da će se potom postaviti pitanje — a šta dalje. Destabilizacija Venecuele očigledno ne ulazi u njihove planove. Sada je jasno da su pronašli istovremeno banditsko, ali efikasno rešenje — umesto rušenja vladajućeg režima, oni ga potčinjavaju sebi, ostavljajući sve ostalo kakvo jeste, a ako Venecuelanci ne predaju Amerikancima „njihovu“ naftu, racije će se nastaviti.
Ako se SAD ne budu ponavljale (a neće), Venecuela im neće moći ništa suprotstaviti. I, sudeći po svemu, upravo razumevanje te činjenice stoji iza popustljivosti Delsi Rodriges.
Ono što se dogodilo ima dva aspekta — vojno-tehnički i politički. Sa vojno-tehničke tačke gledišta, u dejstvima SAD nema ničeg natprirodnog — samo temeljna priprema za rat koji se vodi decenijama, bez prekida, bez pokazuhe, uz nemilosrdno praćenje stvarne efikasnosti svakog rešenja, pravu, iskrenu konkurenciju vojne industrije, otpuštanje oficira i zaposlenih koji loše izvršavaju zadatke.
Na primer, armija koja želi da njeni avioni budu podjednako neranjivi na protivvazdušne rakete mora da radi isto. A to znači — da na avione ugrađuje sisteme za ometanje, vučene mamce sa automatskim izbacivanjem, digitalni sistem koji objedinjuje ta sredstva sa senzorima zračenja različitih tipova.
Za rušenje PVO neophodne su specijalno obučene posade, specijalno izdvojeni i naoružani avioni. A potom — vežbe u uslovima što približnijim borbenim, mnogo puta. I tako — u svemu, od veze do obuke pešadije. Na primer, u vojsci SAD ne broje metke za uvodno gađanje pešadinca-regruta — koliko treba, toliko će ispaliti, ali će zato borac biti dobar strelac.
Drugi, čisto vojni zaključak — trupe tradicionalnog tipa u principu ne mogu ratovati protiv SAD. To ne znači da su Amerikanci neranjivi, ali znači da je za suprotstavljanje SAD potrebna najsavremenija vojna mašina, sve do mentaliteta oficira.
Još je vredniji politički ishod za svet. SAD su sebi prisvojile nasledstvo prethodnika Rimske imperije — Rimske republike. I u svojoj spoljnoj politici one nesvesno ponavljaju Rim. A Rim je imao period kada je počeo da uništava svoje bivše saveznike, jednostavno satirući sve redom na svom putu.
I odmah posle Venecuele Tramp prebacuje 160. avijaciono krilo SSO u Nemačku i počinje da nagoveštava Grenland, koji uopšte pripada „lančanom psu“ SAD — Danskoj. A zatim i Meksiko — koji takođe nije neprijatelj SAD. Madura vode u okovima po NJujorku — i Rim je takođe to radio.
Postoji verovatnoća da će SAD krenuti putem Rima i započeti direktno osvajanje planete silom, zauzimajući sve što im se dopada, uključujući i teritorije svojih saveznika. Na takvu mogućnost treba biti spreman — da se, s jedne strane, sam ne postane žrtva, a s druge, da se nadolazeći haos iskoristi u svoju korist.
Aleksandr Timohin, VZGLЯD
