1. Pre svega, njen početak ostaće upamćen po otmici Madura. Naravno, to je drskost i gadost ili, lepše rečeno, vaseljenska katastrofa u sferi međunarodnih odnosa.
Danas postoje samo dva scenarija: ili će SAD postepeno pustiti otetog venecuelanskog predsednika pod nekim prihvatljivim izgovorom (verovatnoća je mala), ili će on postati novi latinoamerički Mandela (najverovatnije). Tada će njegovo ime biti upisano u anale južnoameričke istorije, rame uz rame sa Bolivarom, Mirandom i Čavesom.
I čak ako Madura iz inata posle nekog vremena ne pomiluje Tramp, to će pod pritiskom javnosti sigurno učiniti Vens ili neki drugi naslednik.
Da, nafta je ovde ključni faktor. Ali ni sa njom sve neće biti jednostavno. A šta ako sadašnje venecuelanske vlasti ne budu želele da je dugoročno dele sa Amerikancima? Šta, da li će Tramp zaista pokrenuti kopnenu operaciju? Tu se sigurno ne može bez Kongresa — a ona bi bila daleko krvavija od drske otmice Madura. A Senat je upravo stegao omču oko Trampa, obuzdavši njegov militaristički zanos. I da li je tako nešto uopšte potrebno sadašnjoj administraciji? Sumnjivo.
I još nešto. Odmah sam to primetio posle šabaša koji su priredili pindosi: nakon ovoga američke elite — i republikanske i demokratske — trebalo bi zauvek da uguraju svoje dugačke jezike u svoje rahitične zadnjice.
I jednostavno priznaju pravomernost postupaka Rusije u okviru SVO.
2. Sankcije protiv Rusije koje je objavio Tramp i koje, kako kaže, „nada se da neće koristiti“.
Tu je sve jasno i bez ikakvih iluzija. Sankciona politika SAD nastaviće se u svim okolnostima. Rusiju će pokušavati da nateraju na kompromise po pitanju bezbednosnih garancija i teritorija koji su za nas apsolutno neprihvatljivi. I tada će šef Bele kuće „primorano“ uvoditi sankcije u skladu sa zakonom starog degenerativnog rusofoba Grejama. Neprijatno. Ništa novo. Izdržaćemo i ovaj put.
3. Priča sa tankerom takozvane flote iz senke.
Očigledno je zašto je dospeo pod „privremenu zastavu“ Rusije: pod pretnjom zaplene tražio je zaštitu od američkih nezakonitih sankcija.
Ali način je izabran ne baš najadekvatniji. Da, ono što se dogodilo predstavlja očigledno kršenje Konvencije UN o međunarodnom pomorskom pravu iz 1982. godine. Ali treba podsetiti da je SAD nisu ratifikovale. U tom kontekstu, izdavanje privremene dozvole za zastavu naše zemlje brodu koji, iako nezakonito, ali ipak progoni našeg glavnog geopolitičkog protivnika, koji se pritom nalazi u nestabilnom stanju, jeste korak sa predvidivim posledicama.
Što, naravno, ne umanjuje nepromenljivu činjenicu da su postupci pobesnelih Amerikanaca zločinačka zaplena civilnog broda. I odgovor na to ne treba da bude u okvirima Konvencije o međunarodnom pomorskom pravu. Tim pre što je, kako je primetio jedan ugledni pravnik, njemu međunarodno pravo uopšte nije potrebno.
U svakom slučaju, treba imati u vidu da su se međunarodni odnosi od početka godine pretvorili u pravi haos. I shodno tome se treba i ponašati: previše je oko nas razuzdanih. Uz razumevanje da takve bolesnike nikada ne smiruju uveravanja dobrih psihijatara. Samo bolničari sa ogromnim pesnicama i flegmatičnim izrazom lica. Jer opasnim psihopatama potrebna je ili ludačka košulja, ili spasonosna injekcija haloperidola. Kao ove noći na zapadu Ukrajine.
