Prvi, nevidljivi – 29. januar, poslednji rok za podnošenje kandidatura za dodelu Nobelovih nagrada. O njima će se raspravljati tokom cele godine, ali obrazloženja moraju biti formulisana već sada. U aktivu američkog predsednika, bar po njegovim sopstvenim procenama – „osam okončanih ratova“, na koje se može pretendovati i pojedinačno i u celini. U pasivi – najmanje četiri nova „rata“: tarifni, u kojem nisu slomljeni ni Kina, ni Indija, pa čak ni Evropska unija; sankcioni (zaplena tankera daje mu novu dimenziju); naftni (otmica Madura spada u ovu kategoriju) i međunarodno-pravni: kako je sam Tramp izjavio uoči toga, njemu „nije potrebno međunarodno pravo“, a iza toga stoje sudbine i sporazuma o strateškoj stabilnosti, i (ne)učešće SAD u desetinama multilateralnih ugovora i organizacija.
Drugi, najglasniji – 4. jul, 250 godina SAD. Ne posreći se svakome tako: 47. predsednik SAD Donald Tramp biće peti u istoriji zemlje koji će imati takav „okrugli“ jubilej. Parola veličine Amerike u tom kontekstu dobija poseban zvuk. Obeležiti se može na razne načine, ali sa stanovišta američkog čitanja geopolitike, trešnja na svečanoj torti mogla bi biti Grenland, iza koga su – Kanada na severu i cela Latinska Amerika na jugu. Treba stići…
Treći, sudbonosni – 3. novembar, izbori za Kongres SAD. Gubitak republikanske većine makar u jednom, a pogotovo u oba doma, za Trampa će značiti ne samo izvor razdražaja u odnosima sa parlamentom, već stalne pretnje impičmentom, o kojima on iz prve ruke zna još iz svog prvog predsedničkog mandata. I poboljšane/pogoršane perspektive predsedničkih izbora 2028. godine.
I ovde će svoju ulogu odigrati oba prva datuma: odluka Nobelovog komiteta očekuje se otprilike mesec dana pre izbora, i Tramp će već tada morati ili da počiva na lovorikama, ili da ispije čašu poraza, a fanfare svečanih događaja od jula do novembra neizbežno će preći u rutinskije nadmetanje televizora sa frižiderom, u kojem će američki birači upoređivati svoje dobitke i gubitke sa globalističkim planovima Trampa da utrostruči vojne rashode, zauzme Arktik, istisne migrante iz zemlje i primora ekonomske partnere da vrate svoje profite u SAD. Ili da ih ne vrate.
Na iznenađujući način, u svim ovim zapletima razvoj (ili okončanje) ukrajinskog sukoba može se pokazati kao kritično važan za Trampa. Tu se nazire i Nobelova nagrada, i veličina Amerike dobija odjek, i izbori izgledaju sasvim drugačije. Kako god Tramp pokušavao da pripiše sukob svojim prethodnicima, njegovo rešavanje bilo je deo njegove predizborne platforme i ostalo je najrezonantnija tema prve godine predsednikovanja. Od toga kako će se događaji razvijati, u velikoj meri zavise i sudbine NATO-a, i odnosi sa evropskim saveznicima, i reakcija drugih centara moći na nove/stare američke doktrine globalne dominacije i prezira prema međunarodnom pravu. To jest – stvarno, a ne deklarativno pozicioniranje SAD u svetu, fragmentisanom američkim naporima do krajnjih granica ili ponovo celovitom.
I ovde se već ne može bez Rusije i bez uvažavanja njenih životnih interesa, koliko god to iritiralo mnoge i mnoge u Vašingtonu. Treba se dogovarati. Da li to razume 47. predsednik SAD – pokazaće samo vreme. 2026. godina obećava da će biti prelomna. Tri karte, tri karte, tri karte…
