SRPSKI NAROD I NJEGOVA CRKVA NA UDARU

Kada vidimo kakva je situacija u svetu, i kakva su iskušenja s kojima se suočavamo, danas na čelu Srba ne bi bilo lako ni Stefanu Nemanji, a na čelu Srpske Crkve teško bi se snalazio i Sveti Sava. Naši krvnici su, kako bi rekao NJegoš, „jaki i opaki“, i spremni su da „zatru sjeme u odivu“ ( odiva je mlada, tek udata, žena ). Pošto se sprema rat Zapada protiv Rusije, opet ćemo se naći na udaru – mi smo nepopravljivi „mali Rusi“. I ne samo to: Srbi su, vekovima, sprčavali prodor latinskog papstva na pravoslavni Istok. Sada je, opet i opet, čas da nam se sve to naplati.  

Među prvima na udaru će se naći i Srpska Crkva. NJu treba razgraditi jer je poslednja ustanova koja čuva svesrpsko duhovno jedinstvo. I to se već dešavalo: posle pada despotovine 1459, Ohridska arhiepiskopija je, uz pomoć Turaka, preuzela jurisdikiciju nad oblastima Pećke patrijaršije, a patrijaršestvo je ukinuto i polovinom 18. veka. Posle srpskih ratova na strani Beča protiv Stambola, sultan i carigradski patrijarh Samuilo ( Handžeris ) su Srbima opet oduzeli autokefalnost. Ona je obnovljena posle stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, zahvaljujući energičnim naporima kralja Aleksandra i svih srpskih arhijereja.

Srpska država je, u ovom trenutku, veoma onemoćala, a proces slabljenja, koji podstiču naši neprijatelji, nastaviće se. Kada ti isti neprijatelji ocene da je čas, udariće na Crkvu koju je osnovao Sveti Sava. Fanariotski Grci ionako ne priznaju patrijaršestvo Srbima, i Srpsku Crkvu zovu „Crkvom Srbije“. Ono što su uradili na Ukrajini, biće spremni da urade i kod nas. I izvesni koraci se već čine: Srpska Crkva je, u svim okolnostima u kojima smo, zauzela jasnu poziciju odbrane crkvenokanonskog poretka na Ukrajini, što se tumači kao stajanje na stranu Moskve. A to mora da se plati. Carigradski patrijarh Vartolomej je odani sluga NATO pakta i, pre svega, Vašingtona. Kako mu se naredi, tako će i dejstvovati. 

Izvesni koraci se već čine u tom pravcu. Između ostalog, i na planu pretumačivanja naše istorije. 

DESPOT UGLJEŠA „PROTIV“ CARA DUŠANA

Nedavno mi je pisao jedan prijatelj, koji prati crkvenu situaciju u Grčkoj. On kaže da se tamo nedavno pojavila monografija "Jovan Uglješa - hristoljubivi despot Sera", čiji je cilj, između ostalog, da ocrni lik cara Dušana:“Naime, neki monasi iz Simonopetre, sa blagoslovom Fanara, potenciraju kanonizaciju Jovana Uglješe, upravo zbog toga što je on (navodno) uputio pismo carigradskom patrijarhu Filoteju Kokinosu u kome je najcrnje opisao cara Dušana i prvog srpskog patrijarha Joanikija. Iza svega toga se kriju ponovni napori Fanara da se ponovo ukine srpska patrijaršija.“

I tako dolazimo do cara Dušana, koji je našu arhiepiskopiju uzdigao na nivo patrijaršije, što fanarioti nikako ne priznaju. Zato se, po svemu sudeći, sada gradi neofanariotski kult Jovana Uglješe, koji je pisao protiv cara Dušana, mada je, naravno, autentičnost tog dokumenta upitna. 

KAKO JE PROGLAŠENA PATRIJARŠIJA 

Godine 1346, na Vaskrs, proglašena je u Skoplju Srpska patrijaršija. Šta je motivisalo cara Dušana da tako postupi? U monografiji o manastiru Svetih arhangela kod Prizrena, zadužbini Dušanovoj, stoji da je to učinjeno „na stogodišnjem tragu od Carigrada priznate Trnovske patrijaršije, kojoj je u Carigradu naknadno potvrđena prethodno samoproglašena avtokefalije 1235. g., u skladu sa shvatanjem koje su sami Romeji isticali još bugarskom caru Kalojanu početkom 13. v., kako on navodi u jednom pismu na latinskom jeziku upućenom Rimskoj kuriji, „dođi k nama, da te uvenčamo za cara i načinimo ti patrijarha, jer carstvo bez patrijarha ne stoji ( ...et faciamus tibi Patriarcham, quia Imperium sine Patriarcha non staret”).“(1,18-19) Dakle, Dušan je putem proglašenja patrijaršije krenuo na osnovu bugarskog presedana, a ne samovoljno. 
Kada je Joanikije postao patrijarh, a Dušan car, srpski vladar je stolovao u Seru, na donedavnim vizantijskim zemljama, a na Svetoj Gori se njegovo ime pominjalo posle imena cara Romeja. Sam Dušan nije imao pretenzije da zameni vasilevsa u Carigradu, nego je želeo da mu „kao savladar pripomogne i spase nasleđe njegovo od anarhije i turske čizme, i da želju da dostojno istakne Grke i sva njihova dobra, kao ravnopravnu „sastavnicu“ svoje carevine, jamčeći im ne samo ravnopravnost, nego baš i svojevrsno prvenstvo, sigurnost i procvat u svome okrilju, nasuprot opštoj nesigurnosti i opadanju koji su vladali u ostatku Romanije.“( 1,19)

Car Dušan je, upravo kao onaj koji je želeo da sačuva pravovernost romejskog nasleđa, učinio sve da odbrani veru otaca u svojoj državi, i to pre svega od papista. 

DUŠANOV ZAKONIK I ODBRANA PRAVOSLAVLJA 

Kao car, Dušan je doneo svoj zakonik, čija se prva poglavlja bave odbranom pravoverja, i jedna od ključnih tačaka ticala se zaštite Srba od latinske, papističke jeresi. 

Tako čitamo: „7. O jeresi latinskoj: I za jeres latinsku, što su obratili hrišćane u azimstvo, da se vrate opet u hrišćanstvo, ako se nađe ko prečuvši i ne povrativši se u hrišćanstvo, da se kazni kako piše u zakonu svetih otaca“ (2) („azimstvo“ je rimokatolicizam, jer se rimokatolici pričešćuju beskvasnim hlebom, „azimom“, a „zakon svetih otaca“ je Nomokanon Svetog Save, nap. V.D. ) 

Takođe, Dušan nastojava na tome da da je Crkva dužna da svuda postavi sveštenike – misionare, koji će zabludele Srbe vraćati u pravoslavlje, jer je samo pravoslavlje istinsko hrišćanstvo, a papizam je „jeres latinska“:„8. O jeresi latinskoj: I da postavi Velika crkva protopope po svima gradovima i trgovima, da povrete hrišćane od jeresi latinske, koji su se obratili u veru latinsku, i da im dade zapovest duhovnu i da se vrati svaki u hrišćanstvo.“(2)

Rimokatolici su u Dušanovoj državi imali punu slobodu veroispovesti, ali nisu smeli da obraćaju pravoslavne u svoju jeres:“9. O latinskom popu: I pop latinski, ako se nađe, obrativši hrišćanina u veru latinsku, da se kazni po zakonu svetih otaca.“(2)  

Po kanonima Pravoslavne Crkve, bili su zabranjeni mešoviti brakovi – pravoslavna žena nije smela da se uda za rimokatolika, koji je, kaže Dušanov zakonik, „poluverac“:„10. O poluvercima: I ako se nađe poluverac, koji je uzeo hrišćanku, ako ushte, da se krsti u hrišćanstvo, a ako se ne krsti da mu se uzme žena i deca i da im se dade deo od kuće, a on da se izagna.“(2)

Jasno i glasno: rimokatolicima se ne uskraćuju verske slobode, ali ne smeju da rovare među pravoslavnim Srbima. 

MIODRAG PETROVIĆ SVEDOČI

Naš ugledni kanonolog, dr Miodrag Petrović, ističe:“Posebnu vrstu odbrane pravoslavlja i osude rimokatoličke vere čini Dušanov zakonik (1349. i 1354), gde se u 1. članu pod hrišćanima podrazumevaju samo pravoslavni, a u članovima 6−8. govori se o Latinima isključivo kao jereticima, dok se u 85. članu propisuje stroga kazna za one koji izgovaraju „babunsku reč“. Ta babunska reč je samo jedna –filioque, kao rimokatolički dodatak u 8. članu Simvola vere. Na taj način su zasvedočili svoje pogrešno učenje o tome da Duh Sveti ishodi ne samo od Oca, kako piše u Jevanđelju(Jn 15,26), nego i od Sina. Eto zbog čega su nazvani duhoborcima, dualistima, babunima, bogomilima, što će reći –jereticima − o čemu sam podrobno pisao u svojim knjigama.  Nazvani su i „novim bogomilima“ zato što su, poput starih bogomila, dualisti, kad se radi o ishođenju Duha Svetog. Za razliku od takvog jeretičkog učenja, kod pravoslavnih je dogmatsko učenje da, po rečima Svetog Simeona Solunskog (1410–1427), ne može jedno isto da istovremeno izvire (ishodi) iz dvoje. Latini ne razlikuju dve glagolske imenice: ishođenje i poslanje, zbog „skučenosti njihovog jezika“, kako to Sveti Sava prenosi u jednoj (51) od triju glava (49−51) Zakonopravila protiv latinske jeresi. Jer, Duh Sveti ishodi od Oca, a šalje se preko Sina.“(3)

Naravno da caru Dušanu papisti ovo nikad nisu zaboravili. 

LATINSKA MRŽNJA PREMA DUŠANOVOM NARODU  

U studiji Marka Gavrilovića o tome kako su zapadni putopisci videli Srbe u Srednjem veku, ističe se da su „Srbi uglavnom viđeni kao sledbenici grčke sekte, koja je u rimokatoličkom svetu doživljavana kao hrišćanska. Međutim, grčko pravoslavlje je percipirano i kao raskolnička vera zbog negiranja suprematije rimskog pape kao vrhovnog hrišćanskog poglavara. U skladu sa tim, kao osnova identifikacije drugog korišćen je termin šizmatik. Takva retorika je služila za iskazivanje vrednosnih sudova o pravoslavnim narodima, kao izraz njihovog otpadništva od Rimske crkve. Vremenom, ideja o raskolnicima biva nadograđena kvalifikativom jeretik,što je rezultiralo još izraženijom udaljenošću pravoslavnih hrišćana od pravoverja. Ovi termini se na primeru Srba javljaju gotovo u isto vreme, što je u direktnoj sprezi sa verskom raznolikošću u državi Nemanjića. Što je srpsko odstupanje od istinske vere bilo istaknutije, time je potreba za spašavanjem potlačenih Latina bila izraženija.“(4) 

Srbi su bili odlučni u obrani pravoverja od papizma. Barski nadbiskup, Gijom Adam ( na tronu od 1324. do 1341. godine ) pozivao je na križarski pohod protiv Srba, za koje je govorio da rimokatolike preziru, i kažu da im je Crkva „lažna“ (adulteram), „bludnica“ (meretricem) i zla (malignans), a njeni sledbenici „prljavi psi“ (canes immundos).(vidi 4)

CAR DUŠAN I PETAR TOMA

Stefan Dušan nije bio protiv saradnje sa latinskim narodima u odbrani od Turaka. Papi Inocenciju Šestom nudio je da povede vojsku protiv Ismailćana, i papa mu je poslao svog legata, karmelićanskog fratra Petra Tomu, titularnog carigradskog patrijarha ( kod rimokatolika proglašenog za sveca ), da ponudi savez pod uslovom da Srbi prime latinsku veru. 

Car Dušan je bio ogroman, i strašnog izgleda, kaže Filip Mezije, koji je papinog izaslanika pratio u misiji. Petar Toma je odbio da cara celiva u nogu, po dvorskom običaju, i držao se pred njim sa nadmenošću svojstvenom predstavniku Rima. Dušan je kod Mezijea predstavljen kao okrutan vladar, koji je zapovedio svojim podanicima rimokatoličke veroispovesti da ne smeju da prisustvuju misama koje papin izaslanik služi jer mu se Tomina nadmenost u nuđenju papizma kao uslova za borbu protiv Turaka uopšte nije svidela. Svojim gardistima, Nemcima, pretio je srpski car čak i smrću ako odu na misu ( tako tvrdi već pomenuti Mezije ), ali su oni ipak bili na službi koju je služio Petar Toma. 

CAR DUŠAN I PALMAN BRAHT 

Dušan je svoje neposlušne gardiste preteći upitao:“Kako se ne bojaste da prekršite moju zapovest? Zar niste znali da sam naredio da vam se izvade oči, ako budete slušali misu naših neprijatelja?“ 

Na to mu je jedan od Nemaca (verovatno Palman Braht, zapovednik Dušanove garde), odgovorio:“Gospodaru, istina je da smo dobro čuli tvoju zapovest, ali se više bojimo Boga nego tebe. I kako bismo mogli ostaviti takvog oca da služi, sam bez nas?  Dobro znate da smo svi mi katolici i vernici Rimske crkve. I, ako budeš hteo da nam izvadiš oči, svi smo spremni, ne samo na to, već i da damo život za odbranu katoličke vere.“(4)

Dušan im je, naravno, oprostio. To je, po svemu sudeći, bila samo srpska provera nemačke hrabrosti.

Petar Toma je, razočaran i gnevan na Dušana, koji je ostao „šizmatik“, otišao kod ugarskog kralja Lajoša i tražio od njega da krene u križarski rat protiv srpskog cara i njegove zemlje. 

UMESTO ZAKLJUČKA 

Svaki Nemanjić, od prvog do potonjeg, bio je, pored narodnog imena koje je nosio, i Stefan – što znači „krunom ovenčani“. Pored ovog značenja, koje ukazuje na vladarski status, oni su nosili ime Svetog prvomučenika i arhiđakona Stefana, koji je, zbog ispovedanja Hrista, kamenovan od strane Jevreja koji Bogočoveka nisu primili. Biti Stefan znači biti ispovednik vere. Takav je, na svoj način, bio i Stefan Dušan, koji je, u najteže dane, branio Srbe od turske najezde, ali, što je još važnije, od križarskog papizma. 

To mu Latini nisu praštali, i to mi, Srbi, ne smemo da mu zaboravimo. Zato se pomolimo Bogu i zapalimo voštanicu za njegovu srpsku i pravoslavnu dušu na Stevanjdan 2026. I čuvajmo, kao zenicu oka, autokefalnost Svetosavske Crkve i sve duhovne i moralne vrednosti kojima nas je ona učila i uči. 

UPUTNICE ( 9. JANUAR 2026) 

1.    Manastir Svetih Arhanđela, Svetigora, Cetinje – Beograd 2011.
2.    https://www.atlantaserbs.com/learnmore/library/DUSANOV-ZAKONIK.pdf
3.    https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D1%80%D0%B5%D0%B4%D1%9A%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%BD/
4.    http://rih.iib.ac.rs/1532/1/Gavrilovi%C4%87_Marko.pdf

Izvor: Pravda