Fjodor Genadijevič Poljev živi i radi u provinciji grada Vologda. Kaže da ima pune ruke posla: on je juvelir, i vodi sopstveni kanal „Skomoroh i boяrin” „(Skomrasi i bojar)” na internetu, priča sa gledaocima o društveno osetljivim temama. 

Nažalost, ima puno ogorčenosti u svakodnevnici, zato, iako naziv kanala predstavlja veselu tematiku, najčešće teme kanala su priče o uzrocima i posledicama rata u Ukrajini. Uzroci su i spoljašnji, ali pre svega i unutrašnji, a sve je to dovelo do toga da jedan ruski narod postane podeljen i razjedinjen i zbog toga je i došlo do rata. Kako preodoleti posledice današnjeg smutnog vremena, u kom slučaju uopšte može biti prevaziđeno to smutno vreme, kako izbeći međusobnu mržnju i ne postati primer samouništenja, kao što je to ispala Ukrajina – to su glavne teme koje se pokreću u diskusijama na kanalu. Što se tiče Fjodora Genadijeviča, on nijednom nije dozvolio sebi da se spusti na nivo sagovornika sa kojim razgovara i potone u psovanju ili uvredama sagovornika, za razliku od mnogih drugih. „Kultura to ne dozvoljava“, kaže Poljev. „Ne možete sebi dozvoliti da izgubite čovečnost.“ O tome je bio naš razgovor sa čuvenim ruskim blogerom: o istinskoj kulturi i opasnosti gubitka čovečnosti, kako za pojedinca, tako i za čitav narod.

O razlici između kultura, ili zašto velike ribe jedu male ribe

- Fjodor Genadijevič, šta vas je navelo na to da pokrenete blog na internetu? 

- Internet je kao i televizor, jedna vrsta instrumenta. U mom slučaju internet je instrument kulture. Kultura nije moguća bez čoveka. Životinje, insekti ili biljke nemaju kulturu, ona pripada samo čoveku. Na taj način kultura predstavlja čovečnost. Razum je sposobnost da se primaju informacije i da se na osnovu njih gradi racionalno ponašanje. To jest, ponašanje koje doprinosi opstanku. Sa te tačke gledišta, sve što doprinosi mom opstanku je razumno, a sve ono što ne doprinosi je glupo. Ako preda mnom stoji neko snažan, treba se sakriti; ako je slabiji od mene, pojesti ga ili se igrati sa njim, u zavisnosti od potreba. Ja bih to nazvao životinjskim razumom, kojim upravljaju nagon i instinkt. Sve to vidimo kod životinja i to nam je jasno. To jest, jasno je našem telu. LJudski razum se temelji na razumevanju i savesti. I ako je životinjski razum zasnovan na principu „jači jede slabijeg“, ili, kao na slici Pitera Brojgela „Velika riba jede malu ribu“, onda ljudski razum, koji poseduje moral, funkcioniše po principu „jači se žrtvuje radi slabijeg“. I ja, postupajući u skladu sa principima upravo ljudskog razuma, uređujem spoljašnji svet koji nam je Bog dao (Post. 2:15), to i jeste kultura. „Kultura je počela sa prvom potkolenicom koja je srasla“, rekla je engleska antropološkinja Margaret Mid. Da li je ona autor ove ideje je predmet rasprave, ali je nebitno: važno je da, prema istraživanjima, pleme je preuzelo brigu o slabom čoveku, koji je već bio osuđen na smrt, i izlečilo ga. Za tako nešto je bilo potrebno žrtvovati se: kakvu je korist, mogao doneti invalid? Ne može da hoda, nije ni lovac, i ne može da ore, čemu on služi? Složićete se, sa tačke gledišta zveri, to onda nema nikakvog smisla opterećivati svoje pleme brigom o njemu. Na taj način po mom čvrstom uverenju, istinska kultura je sposobnost čoveka da ne postane zver, njegova težnja da se uzdigne iznad životinjske prirode. A kretanje u suprotnom pravcu, označava religijsko pokoravanje zveri, koja se nalazi u nama, a to jeste satanizam.

Čime je opasno kretanje unazad?

- Po rečima srpskog Patrijarha Pavla: „Nemoguće je pretvoriti zemlju u raj — ali treba sprečiti da se pretvori u pakao.“?

- Upravo. Odricanje čoveka od svoje namene čini ga gorim od životinje. Jesti, ubiti, napiti se, „uživati“ — ako je kod životinja i zveri to razumljivo (istina, čak ni one neće jesti, piti i „uživati“ preterano), onda čovek koji je odbacio svoju kulturu je nešto još gore: on više nije samo životinja, već neka vrsta bezličnog stvorenja. U „Svemirskoj trilogiji“ Klajva Luisa, takvo stvorenje se naziva Neljud: naučnik koji je koristio svoj um, intelekt i znanje radi čovečnosti, postaje sposoban samo za uništenje i patnju, gubeći pritom ostatke svog zdravog razuma. Ali čovek, kao vrsta i kao pojedinac, može živeti i razvijati se samo kada žrtvuje, pomaže i spasava. Jednostavno, kada ne živi samo za sebe. Kada sebi ne dozvoljava da postane zver.

- Sa zverske tačke gledišta, Raskoljnikov se ponaša kao idiot, kada priznaje učinjeno delo i kaje se, zar ne?

- Tako je. Ako kajanje Raskoljnikova donosi svetlost u njegov život, kao i u život čitaoca, nadam se, da će čovek koji je odbacio svoju kulturu ovu promenu doživeti sa zbunjenošću i prezirom. U kulturi je veoma važan pojam granice, samoograničenja. U čemu je razlika između volje i slobode? Zapadni način života je u potpunosti izgrađen na slobodi: sloboda je njegova najviša moralna vrednost. Sećate li se filma „crvena Kalina“? Tamo vidimo, da je junak Šuškin bio slobodan tokom druženja i gozbi, zar ne? Ali volju je on dobio kada se pokajao, kada je počeo ozbiljno da se odnosi prema sebi, i prema ljudima koji ga okružuju, to je već bila njegova volja. Sloboda to je mogućnost izbora, kada ti možeš izabrati, desno ili levo. Ali to je izbor u okvirima koje ti je neko drugi postavio. A volja je izbor u granicama koje si sam sebi postavio. Ne pljačkam, ne ubijam, ne zato što će me zbog toga poslati na robiju, već zato što bih u suprotnom prestao da budem ono što jesam. Postoje moralne granice, i onaj ko ih sebi ne postavlja zove se, probisvet. Iako se, sa stanovišta zapadne kulture, on naziva slobodnim čovekom. Razlika, mislim, leži u prirodi granica, bilo da su spoljašnje ili unutrašnje. I Mojsijev Dekalog i Blaženstva su Božji predlog da se uspostave unutrašnje granice, pravila po kojima društvo, nacija i pojedinac postaju istinski srećni. Možeš ih, naravno, ne poštovati, ali u tom slučaju možeš zaboraviti na sreću. Jasan primer je zapovest o poštovanju roditelja i starijih ljudi: „Poštuj oca svojega i mater svoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji“ (Izlazak 20:12). Neposredne posledice ispunjavanja ili neispunjavanja ovih obećanja vidimo sopstvenim očima, kako u sudbinama nama poznatih ljudi, tako i u narodima: dugovečni i uopšte srećni ljudi vole svoje roditelje i brinu o njima. Narodi u čijoj kulturi postoji istinsko poštovanje prema starijima jači su, snažniji i dostojanstveniji od onih koji preziru starce. Uzgred, to je još jedan razlog zbog kog ne prihvatam prostakluk i psovke. Jer to je uvreda majčinske ljubavi. 

- Da li je to jedan od razloga zbog kojeg sada doživljavamo demografsku krizu?

- Upravo. Ako se pridržavate Božijih zapovesti najbolje što možete, onda stičete istinsku slobodu, volju. Po mom mišljenju, upravo zbog toga danas mi ne razumemo jedni druge: ljudi zapadne kulture, gde god da žive, ne mogu, a ni ne žele da nas shvate, a mi njih ne razumemo. 

O ludilu naroda

- Često u svom blogu razgovarate sa ljudima koji su ogorčeni i ispunjeni mržnjom; posebno se po tome ističu vaši sagovornici iz Ukrajine. Vi se nijednom niste spustili do uvreda i prostakluka — za razliku od njih. Šta, po vašem mišljenju, pokreće takve sagovornike? 

- Najčešće, ja mislim da je to nedostatak obrazovanja i elementarne kulture. Ali ponekad, sa užasom, moram da priznam da ljude pokreće zaista paklena, samodestruktivna mržnja — ne samo prema svemu ruskom, već prema svemu racionalnom i hrišćanskom. Grubo govoreći, ako Rus ima dve ruke, onda bi pravi Ukrajinac trebalo da ima tri, ili čak jednu, sve što je potrebno samo kako ne bi bili slični nama. Isto važi i za Crkvu, pravo, ekonomiju, za bilo šta. Ono što vidite pred sobom je zaista luda, iracionalna mržnja. Možda tako nešto postoji u paklu, ne znam.

- Kako vi smatrate, kako se vaši sagovornici menjaju i da li se menjaju tokom vojne operacije? Da li se, možda, pojavljuju neka nova osećanja, emocije?

- Imam manje sagovornika, to je činjenica: sada je Rusija ozbiljno rešila da uništi infrastrukturu, pa ne mogu svi u Ukrajini koji imaju računar, da ga koriste. Uglavnom se u razgovore uključuju ukrajinski blogeri i oni koji su uspeli da pobegnu u inostranstvo. U njihovoj sredini ne dolazi do bilo kakve mentalne stagnacije. Naprotiv, sada su još više ljuti nego pre, još više osećaju superiornost i odvojenosti od nas, „ruskih varvara“. Sve mi to već znamo: lekcije odnosa sa Šveđanima u XVIII veku, Francuzima i Englezima u XIX veku, Nemcima i ostatkom Evrope u XX veku to jasno potvrđuju.

- Šta vi mislite, zašto se to dešava? Da li moć propagande utiče na razum društva?

- Da. Za poslednjih 12 godina od kada se promenila vlast u Ukrajini, oni su napravili narod koji je odvojen od nas; galicijska mržnja (Galičani - naziv za stanovnike Galicije) se proširila po celoj Ukrajini. Generacije koje su odrasle sa razumevanjem da smo večiti neprijatelji sa kojima ne može biti kompromisa. Generacija koja je mislila drugačije izumire, a njeno mišljenje guši agresivna nacistička propaganda.

- Čime mislite da bi Rusija trebalo da se suprotstavi?

- Verujem da Rusija mora fundamentalno da promeni svoju politiku. Naša mirna politika, politika ubeđivanja i pokušaja da se dođe do zdravog razuma je neefikasna, pa čak i destruktivna, jer se suočavamo sa najnižim i najprimitivnijim motivima, koji se manifestuju u njihovim arhetipovima i spolja se ne razlikuju od nas. Oni nas razumeju, ali mi njih ne razumemo. Ne gajimo duboko ukorenjenu mržnju prema njima – oni nas mrze otvoreno i divljački.

- Kako mislite, ako pojedinac može da izgubi razum, da li onda i čitav narod može da poludi? 

- Po mom iskustvu u razgovorima sa sagovornicima iz Ukrajine, kao i iz Rusije, može doći do pokušaja da se izgubi čovečnost naroda, i u tom slučaju, narod će propasti, bar ja do takvog zaključka dolazim. Kao što podivljao čovek neizbežno propada, tako i podivljali narod prestaje da postoji. Ishod podivljalog ili lišenog ljudskosti naroda, koji se prepustio mržnji ili požudi, može biti samo jedan. Tužno iskustvo Rusije u prošlom veku to dokazuje. Ne daj Bože da ga ponovimo.

Sa Fjodorom Poljevim razgovarao je Petar Davidov.

Izvor: Pravda