Piše: Vladimir Dimitrijević
NA SRETENJE 2026: DA SAM JA SRPSKI INTELEKTUALAC
A nisam.
I da ne podržavam studentske proteste.
A podržavam.
I da pišem tekstove protiv građanističkog uticaja na studentske proteste.
A ne pišem, mada ne sumnjam da oni postoje.
Ja bih, u tom slučaju, pisao ovako.
Trećinu teksta bih posvetio nekom građanisti koga kritikujem, i koji pokušava da krivotvori cilj i smisao studentske borbe za Ustav i slobodu, a dve trećine bih posvetio razornoj kritici Vučićevog režima, koji će uništiti Srbiju do temelja.
Ne bih bio srpski intelektualac koji se bavi sporednim Dinkom Gruhonjićem jer je glavni Dinko Gruhonjić Aleksandar Vučić, veliki uništitelj Srpske Crkve i države, Juda koji je prodao Kosovo i Metohiju, čovek u čijoj senci se valjaju na tone marihuane, zlostavitelj svake srpske nade i budućnosti, vlastodržac za čije nas je vreme pola miliona manje nego kada je on došao na vlast.
Da sam ja srpski intelektualac, ne bih se toliko bavio preraspodelom svetske moći i geopolitikom Tajvana, nego bih ukazivao na ustavoubilačke postupke Aleksandra Vučića i ustavomrziteljske klike na vlasti. Jer Tajvan je daleko, a uništenje pravne države u Srbiji preti da od ove zemlje napravi Prokletu avliju, sa nesmenljivim Karađozom na njenom čelu. Umesto Karađorđa – Karađoz. Posle Sretenja 1804. da nam stalno bude ovako, pa da Sretenje postane Kretenje, dan kretenizovanih koji idu za vođom u ponor.
Ako Vučićeva vlast ne ode što pre, znao bih, da sam srpski intelektualac, Srbija se neće podići – nikada, nikada više. I zato bih se više bavio Vučićem nego Dinkom Gruhonjićem, bez obzira što znam da bi NATO drugosrbijanci nastavili, i posle Vučića, starom stazom Vašington - Brisel. Ali se ne bi maskirali u patriote. Bilo bi, sve i svima, jasno.
Da sam ja srpski intelektualac, više bih se bavio srpskim Epstinima, poput Palme iz Jagodine, a manje američkim Epstinom sa ostrva Sent DŽejms. Tako bih došao do strašnih tajni srbijanskih izopačenika, koje štiti kriminalno – udabški režim u okupiranoj Srbiji.
I ne bih zaboravljao da Vašington i Brisel suštinski podržavaju Vučića, kao i Edi Ramu u Albaniji, a drugosrbijance koriste samo u onoj meri u kojoj je to potrebno da bi Vučić nastavio da se kreće u poželjnom NATO pravcu ( bez formalnog učlanjavanja ).
Sve bih to imao na umu da sam srpski intelektualac. I kao Borislav Pekić, stalno bih, i svima, ponavljao:“Kad god se postavi pitanje krivice za stanje u jednoj zemlji, jedini logičan odgovor i jedini koji se svuda u svetu daje jeste da je za to kriva – vlada. Čak i kad deo krivice nesumnjivo i neko drugi snosi, aktuelno krivi mogu biti samo oni koji poseduju moć da stvari izmene ili poprave. (Moja majka je slušala znamenitog eksperta za našu nesreću, koji je ekspertom isključivo postao zato što je tu nesreću uspešno i na svim poljima usavršavao. Ekspert je kazao: „Svi smo mi krivi“. Majka je rekla: „Bogami, ja nisam“). Strah koji se u sve nas uvukao posledica je stanja u ovoj zemlji, a za to stanje kriva je vlast. ( Nije moja majka).“
Tako bi to bilo, i tako bi se pisalo, da sam ja srpski intelektualac.
Ali nisam. Ja sam samo lajavac sa margine koji odbija da ćuti pred, da parafraziram profesora Lompara, demonizmom malenosti kroz koji se javljaju epohalni vetrovi nihilizma.
Ko zna bolje, široko mu polje.
Izvor: Pravda.rs
