Piše: dr Vladimir Dimitrijević
VAŽNA NAPOMENA:
Tekst „Da sam ja srpski intelektualac“, objavljen na „Pravdi“, prenošen je na više sajtova – korektno. Tako kako je napisan. Ipak, na jednom sajtu redakcija je izmenila naslov, pa je on glasio „Da sam ja srpski intelektualac a ne kao ovi“, i dodate su četiri fotografije ljudi za koje redakcija smatra da ih treba prozvati kao kolaborante režima. Takav postupak je krajnje nesvojestven potpisniku ovih redova, i on ne doprinosi raščišćavanju magle na našem horizontu. Svojim temama se bavim koliko mogu načelno, i nastojim da ih učinim koliko je moguće konstruktivnim. Čitav naš narod je u teškoj situaciji, i kraj nesrećama našim se ne vidi. Borbu treba voditi, ali se, tokom borbe, čuvati od samopovređivanja.
Dakle, režim Aleksandra Vučića je izdajnički, i to mora da se zna i vidi. Protiv njega je borba neophodna. Ali moramo znati mere i granice u uzajamnom opštenju. Moramo se čuvati da ne kažemo ono što ne mislimo i da ne širimo zlu krv i podele u redovima nacionalno orijentisanih ljudi.
Jer živimo u teškim uslovima. Živimo pod nekom vrstom neproglašene okupacije. Koju bismo, da bi nam bilo lakše, mogli nazvati životom u kolonijijalnim uslovima.
Zato se uvek vredi sećati kako je bilo našim starima.
ŽIVOT POD OKUPACIJOM
Istoričar Bogdan Trifunović je svojevremeno u studiji „Život pod okupacijom“, koja se bavi životom u Čačku pod vlašću austrougarskih tlačitelja 1915 – 1918, pokazao koliko je tzv. „lokalna istorija“ bitna za izučavanje celine prošlosti našeg naroda, primenivši metodu koju bismo mogli nazvati „hologramskom“ (jer, hologram je celina koja potpuno prisustvuje u svakom njegovom delu). Šta to znači? Ono što se dešavalo u malom Čačku, koji je u opisivanom periodu je imao oko 6.000 stanovnika, to se, sa varijacijama, dešavalo u celoj Srbiji. Izučivši Čačak i okolinu, bolje upoznajemo zbivanja u Srbiji. A šta se dešavalo u gradu na Zapadnoj Moravi?
STRAH OKUPATORA
Ako smo zaboravili, germanska Evropa je posle Poćorekovog poraza 1914. godine na Srbiju krenula predvođena Vilhelmovim vojskovođom Makenzenom, u savezu sa verolomnom Bugarskom…I Srbija je bila okupirana, ali nepoklekla – kralj Petar i vojska su preko Albanije krenuli u dalji pohod borbe za slobodu, a stanovništvo koje je ostalo tu gde jeste produžilo je da pruža otpor, što pasivan, što sa puškom u ruci.
Trifunović svedoči da su se okupatori neprestano plašili narodnog ustanka, pa su oduzimali oružje, uzimali taoce (izvesno vreme, čak je i supruga vojvode Stepe Stepanovića bila talac), vešali one koji su imali hrabrosti da pucaju u uniformisane pljačkaše koji su iz dana u dan, po našim selima, išli u rekviziciju. Mnogi Srbi internirani su u logore na teritoriji crno-žute monarhije; među njima su se naročito isticali srpski sveštenici, osumnjičeni da bi mogli biti inspiratori bune ( zar i dahije nisu htele da pobiju „popove, srpske učitelje“ i zar ustaše nisu prvo ubijale naše sveštenstvo?)
SRBI U INTERNACIJI I IZDAJNICI MEĐU SRBIMA
Prema procenama Arčibalda Rajsa, ukupan broj interniranih u Srbiji je bio oko 150 hiljada ljudi (10 odsto stanovništva Srbije), a ljudi su, kako svedoči Bogdan Trifunović, u ropstvo mogli biti poslati samo zbog kritičke primedbe na račun okupatorskih vlasti (kao što je otac dr Dragiše Mišovića, Veljko, 1918. godine streljan pod optužbom da je pocepao sliku austrijskog cara). Na nesreću, među Srbima je, kao i uvek, bilo izdajnika, tako da se okupatorski policijski aparat oslanjao na njih u otkrivanju potencijalnih žarišta otpora. Zabeležena su i imena izdajnika, s kojima se narod kasnije obračunavao. Nažalost, denunciranja su katkad vršena i radi obračuna s političkim protivnicima iz perioda slobodne Srbije: bilo je onih koji su se cinkarenjem svetili onima koji su im se zamerili u predratnim međupartijskim sukobima. Tragovi izdaje su ostajali: braću Planojević, Andriju, Živka i Petra, denuncirala je neka komšinka, pa na njihovom spomenu stoji da ih „izdade prokleta Nikolija“ iz sela Lozna. Posle Prvog svetskog rata, saradnici okupatora su bili kažnjavani uglavnom delimičnim ukidanjem izvesnih građanskih prava. Što se privrede tiče, ona je bila podređena interesima okupatora koji je nemilosrdno pljačkao sve što se opljačkati može. Vojno generalni guvernman u Beogradu starao se svim silama da se Srbija opustoši zarad pobede „europske kulture“. Politički, Srbiju su spremali za anektiranje, kao što su nekad učinili sa Bosnom i Hercegovinom.
KULTURNA POLITIKA OKUPATORA
U Trifunovićevoj studiji naročito je bitan opis kulturno-prosvetne politike okupatora, čiji je cilj, naravno, bio denacifikacija (vidi se koga nasleđuju Sonje, Nataše, Verani, i slična bratija). Okupatorski „Službeni glasnik“ od 15. januara 1917. godine donosi naredbu da se u školama u nastavi isključivo koriste „latinska slova“. Sveštenici su dobili naređenje da matične knjige vode po gregorijanskom, a ne julijanskom kalendaru, dok su ulice izgubile stara imena po srpskim istorijskim ličnostima i gradovima, a dobijale nova – Franje Josifa, grofa Salis-Sevisa, nadvojvode Fridriha itd. Austrijski propagandista, pod pseudonimom Roda Roda, koji je 1915. godine posetio čačanski kraj, uočio je da su Srbi ulicama davali imena u skladu s teritorijalnim pretenzijama (recimo, „Sarajevska“), što su okupatori rešili da odlučno preseku. Isti su jezik svojih činovnika nazivali „hrvatskim“, jer su Hrvati bili veoma revnosni službenici Beča među „bizantskim varvarima“. Evo jednog primera službene beleške onih dana: „ U svrhu što skorije opskrbe pučanstva sa namirnicama naređuje se slijedeće: čim tko požnje njivu i ovrši imade to javiti općini, a općina vodi spisak po dolje navedenom uzorku“. Trifunovićeva studija, pored ostalih, ima i vrlinu objektivnosti: ona pokazuje da su se ljudi ipak navikavali na okupaciju i da je, više no što bismo to želeli, bilo „identifikacije sa agresorom“ i udvoričkog divljenja onima koji su doneli „red, rad i disciplinu“. Lekovit uvid, nema sumnje – jer je za ozdravljenje uvek potrebno znati dijagnozu.
UMESTO ZAKLJUČKA
Živimo pod okupacijom ( ili kao kolonija ). Kako god da je, nismo slobodni. Pljačkaju nas, hapse, razgrađuju narodno biće – zato je potreban otpor, ali i oprez: da ne pucamo jedni u druge, niti sebi u nogu. S tim u vezi, tekstovi koje pišem su poziv na trezvenot. Hrabrost, ali i trezvenost – jedno bez drugoga ne ide.
U svetu u kome je „Epstinovo ostrvo“ središte zbivanja treba učiniti sve da ne padnemo u konačno ropstvo. Vučićev režim, instaliran od „svetske zakulise“, mora biti demontiran ako hoćemo da opstanemo. Ali, ponavljam, hrabro i trezveno.
Molio bih one koji čitaju moje tekstove da to imaju u vidu, i da ih prenose onako kako su napisani. Koji čita, da razume.
Izvor: Pravda
