Piše: Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige
Provokativna teza glasi da li bi ulazak ovakve medijske ličnosti u političko polje predstavljao završnu fazu „političke konstrukcije svinjca“ ambijenta u kojem argument ustupa mesto blatnjavom skandalu, vrednosna vertikala nestaje u memli baljezganja, a institucija postaje pozornica za malograđansku dramu? Baka Prase poseduje snažan medijski kapital vidljivosti. NJegova publika sa pravom glasa je mlada, digitalno orijentisana i često apolitična. Međutim, politički kapital podrazumeva program, odgovornost i institucionalnu zrelost. Toga, za sada, nema. Dodatni problem leži u vrednosnom profilu koji se godinama vezuje za njegov javni nastup. Česte su kritike da se kroz njegov medijski sadržaj normalizuju kockanje, klađenje, prostituciju, demonstrativni luksuz, bahatost i provokacija, uz estetiku u kojoj su novac i skup automobil glavna mera uspeha. Uz to, brojni gledaoci i kritičari ukazivali su na ismevanje religijskih i tradicionalnih srpskih vrednosti, što dodatno pojačava simbolički kontrast u javnosti. Simbolika incidenta sa paljenjem skupocenog automobila u jednom od elitnih beogradskih naselja, uz činjenicu da je to vozilo, prema dostupnim snimcima i izveštajima, bilo parkirano na mestu obeleženom za osobe sa invaliditetom, nosi snažan sloj značenja. Taj događaj je u javnosti pročitan ne samo kao akt nasilja koji, naravno, treba nedvosmisleno osuditi već i kao simbol bahatosti i demonstrativne privilegije. Paradoksalno, reč je o osobi koja potiče iz porodice verskog obrazovanja, s ocem sveštenikom i majkom teologom. Ta činjenica dodatno pojačava simbolički kontrast između porekla i javnog imidža. U očima dela javnosti, taj kontrast postaje metafora šire vrednosne konfuzije u društvu. U tom kontekstu, postavlja se pitanje da li je upravo ta scena skupoceno vozilo, elitna lokacija, mesto rezervisano za najosetljivije kategorije društva što invalidi jesu suštinska politička poruka jedne epohe? Poruka u kojoj demonstracija bahatosti i novca potiskuje poštovanje pravila i solidarnost? Ako se takva simbolika ubaci u politički prostor, rizikujemo da dobijemo ono što narodna i mangupska mudrost opisuje kao „mala bara puna krokodila“. U malom, zatvorenom sistemu, svaki akt bahatosti postaje veliki događaj, svaki skandal postaje ideologija. Ako ta bara postane „mali svinjac“, onda nedorasli prasci lako prerastu u simbole velikog haosa. Poenta nije u ličnoj diskreditaciji. Poenta je u simbolima. Ako politika prihvati da je kultura bahatog luksuza, skaradnog šoka i provokacije paletom nemorala legitimna tačka ulaska u javni prostor, onda se granica između institucije i spektakla briše. Tada „veliki prasac“ postaje metafora modela u kome je sila vidljivosti važnija od težine odgovornosti. Kratkoročno, strategija spektakla donosi pažnju. Srednjoročno, ona proizvodi cinizam. Dugoročno, ona može razoriti poverenje u institucije. Ključna poenta glasi ako javna scena postane svinjac u kome je bahatost ideologija, onda više nije pitanje ko je ušao u politiku već u šta se politika pretvorila. Politika može biti moderna. Može razgovarati sa mladima. Može koristiti društvene mreže. Ali ako prihvati logiku „male bare“ u kojoj su najglasniji i najbahatiji i najbeskrupolozniji automatski najvažniji, onda rizikuje da izgubi vertikalu vrednosti bez koje institucija prestaje da bude institucija. I tu leži konačna dilema, da li je ovo tek medijski eksperiment ili ogledalo onoga u šta se sprema da se pretvori javni prostor i srpska politika?
Snimak iz satelita ruskog napada na Kijev pogledajte OVDE.
Izvor: Pravda
