Kristofer Helali kaže da fokusiranje samo na Epstina prikriva dublje strukture moći...
Skandal DŽefrija Epstina nastavlja da puni naslovne strane dok se objavljuju novi dokumenti, ali suštinska pitanja o odgovornosti, moći i institucionalnoj saučestvovanju ostaju bez odgovora. Iako se slučaj često predstavlja kao niz užasnih, ali izolovanih krivičnih dela, kritičari tvrde da takav uski fokus prikriva daleko dublju političku i strukturnu stvarnost.
U ekskluzivnom intervjuu za Tehran Times, Kristofer Helali, američki novinar i istraživač sa sedištem u Moskvi, posmatra aferu Epstin kao sistemski skandal ukorenjen u zapadnim mrežama moći.
Oslanjajući se na svoje nezavisno istraživanje, Helali govori o vezama sa obaveštajnim službama, bliskosti sa centrima moći, medijskoj tišini i granicama pravne transparentnosti.
On se takođe osvrće na implikacije ovog slučaja po zapadni moralni autoritet i na nerešeno pitanje koje, po njegovom mišljenju, leži u srcu skandala: ko je stajao iznad Epstina i zašto.
Iz vašeg istraživanja, zašto bi slučaj Epstin trebalo razumeti kao politički i institucionalni skandal, a ne samo kao krivični?
Iz moje perspektive i istraživanja, slučaj Epstin mora se razumeti kao strukturni i politički skandal, a ne samo kao krivični. On uključuje duboke i obimne mreže koje daleko prevazilaze sama krivična dela.
Te veze se protežu do obaveštajnih službi, biznisa, politike, akademske zajednice, medija, javnih intelektualnih krugova, umetnosti, pa čak i sporta. Sam obim Epstinove mreže je upečatljiv, obuhvatajući ličnosti od princa Endrua u Velikoj Britaniji do Ehuda Baraka u Izraelu, kao i američke političare iz redova i Demokratske i Republikanske stranke.
Moje istraživanje se fokusira na ovaj dublji strukturni sloj ispod Epstinovih zločina. Sami zločini su površina; ono što leži ispod je daleko uznemirujuće. Postoje ozbiljne naznake o povezanosti sa obaveštajnim službama, uključujući Mosad, Centralnu obaveštajnu agenciju i MI6. Pored obaveštajnih struktura, ovaj strukturni nivo se ukršta sa trgovinom oružjem, ratovima, operacijama promene režima i širim mehanizmima projekcije moći.
U tom kontekstu, zločini se pojavljuju ne samo kao čin individualne izopačenosti već kao deo šireg sistema korišćenog za vršenje uticaja na političke aktere i donosioce odluka - bilo u službi strateških interesa SAD, cionističkog režima ili drugih centara moći.
Zato je slučaj Epstin toliko važan za razumevanje. Iako su sami zločini nesumnjivo užasni, varvarski i duboko uznemirujući, ono što leži ispod njih predstavlja mnogo širu arhitekturu zapadne moći i hegemonije. Ta osnovna struktura je ono što mora biti razotkriveno i ispitano.
Došli ste do jednog Epstinovog adresara koji se razlikovao od prethodno objavljenih verzija. Šta je ovaj materijal činilo značajnim?
Drugi adresar sam pribavio 2020. godine i objavili smo ga preko Business Insider-a 2021. godine. On je dodao više od 300 novih imena našem razumevanju mreže DŽefrija Epstina i omogućio nam je da razumemo njegovu mrežu tokom devedesetih godina, za razliku od prvog adresara koji je odražavao dvehiljadite.
Kao rezultat toga, sada imamo mnogo bogatije razumevanje Epstina i njegovog okruženja pre 11. septembra 2001, posebno tokom Klintonove administracije, oko 1996–1997. godine, kada je adresar pronađen.
Materijal je bio značajan jer se neka lica koja su se pojavljivala u adresaru koji sam ja otkrio nisu pojavljivala u kasnijem adresaru, i obrnuto, što je veoma interesantno. Na primer, grčki milijarder DŽon Katsimatidis iz NJujorka nije bio otkriven u drugom adresaru, ali se pojavio u mom.
Kroz to smo došli do razumevanja da je on zapravo leteo sa Epstinom i da su imali neki vid odnosa, čija dubina još uvek nije u potpunosti poznata. DŽon Katsimatidis je priznao da je leteo sa Epstinom.
Imamo i različite pojedince, uključujući Suzan Irču i druge, koji se pojavljuju u prvom adresaru, što nam je dodatno omogućilo da razumemo Epstinovu mrežu. Pored toga, Donald Tramp se veoma ozbiljno pojavljuje u prvom adresaru, kao i u drugom, što je takođe veoma zanimljivo. Sve u svemu, ovaj materijal omogućava bogato razumevanje Epstina i njegove mreže tokom devedesetih godina.
Ono što bi bilo još interesantnije jeste da imamo jasnije razumevanje mreže tokom osamdesetih godina, ali nemamo adresar niti potpuno razumevanje Epstinove mreže pre sredine devedesetih.
Kada ste ispitivali imena i veze, koji obrasci su vam se najviše isticali?
Najinteresantniji obrasci koji su se isticali, posebno u odnosu na moju knjigu u poređenju sa prvom knjigom koju je objavio Nik Brajant, jesu ogromna širina odnosa koji postoje. To uključuje političare, finansijere, javne intelektualce, akademike, medijske ličnosti, umetničke figure, članove kraljevskih porodica u Saudijskoj Arabiji i Ujedinjenom Kraljevstvu, kao i porodicu Rotšild. Jasno se može videti obim ljudi unutar Epstinove mreže tokom devedesetih godina, koji se dodatno širi tokom dvehiljaditih.
To pokazuje odnose i veze koje je održavao u to vreme i daje nam uvid u prirodu njegovih aktivnosti. Nema sumnje u mom umu da su veoma istaknute ličnosti, kao što je Les Veksner i mnogi drugi koji se ističu u obe knjige adresa, bili izvor finansijskih i obaveštajnih odnosa.
Mislim da je ovo značajno jer je potrebna dalja istraga kako bi se u potpunosti razumeli Epstin i njegova mreža. Što je još važnije, to postavlja ključna pitanja: Ko je kontrolisao Epstina? Ko je bio u jezgru njegove mreže? Ko je održavao dublje odnose? To su pitanja koja, po mom mišljenju, knjiga pomaže da se osvetle.
Zašto naglašavate „bliskost sa moći“, a ne direktnu krivičnu odgovornost kada analizirate ove mreže?
Naglašavam bliskost sa moći, a ne krivičnu odgovornost ovih mreža, jer bliskost implicira obaveštajne zajednice više država, posebno Izraela, Sjedinjenih Država i Ujedinjenog Kraljevstva.
Ona takođe implicira mreže moći u zemljama (Persijskog) zaliva, naročito u Saudijskoj Arabiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima, kao i ogromne finansijske mreže u odnosu na velike bankarske institucije kao što su Goldman Sachs, Lehman Brothers, JPMorgan Chase i porodica Rotšild. Mnogi od ovih entiteta održavaju bliske odnose i veze jedni sa drugima, i razumevanje tih veza je od ključnog značaja.
Postoje i duboke veze sa porodicom DŽamala Kašogija, uključujući neke članove uključene u trgovinu oružjem, što dodatno naglašava domet ovih mreža. Ova mreža seže unazad do osamdesetih godina, kada su Sjedinjene Države podržavale mudžahedine u Avganistanu i podržavale „kontraše“ u Centralnoj Americi protiv komunističkih snaga. Epstin se takođe pojavljuje u tom periodu.
U krajnjoj liniji, to je mreža obaveštajnih operacija, trgovine oružjem, finansija i akademske nauke, a uočeno kriminalno ponašanje proizilazi iz strukture i ciljeva te mreže. Po mom mišljenju, razumevanje ovog šireg konteksta je daleko važnije nego fokusiranje isključivo na pojedinačna krivična dela — šira priča leži u tome šta je ova mreža pokušavala da postigne.
Zašto su se veliki zapadni mediji postepeno povukli od dubinskog istraživanja ovog slučaja?
Zapadni mediji nisu zainteresovani za duboku analizu ili dubinsku istragu Epstinove mreže jer su i sami u to umešani. Mnogi istaknuti zapadni mediji, posebno institucije mejnstrim medija, snose odgovornost jer su u pitanju glavni urednici i producenti, kao i upravni odbori i vlasnici.
Oni su isprepleteni sa Epstinovom mrežom. I sami imaju ulogu u Epstinovoj mreži jer peru obaveštajne informacije. Peru lažne vesti, peru dezinformacije i lažne informacije po nalogu cionističkog režima, Ujedinjenog Kraljevstva, Amerikanaca, država (Persijskog) zaliva i drugih.
Dakle, zapadni mediji su u velikoj meri deo problema, jer su mnogi mediji blisko povezani sa obaveštajnim službama. To znamo iz različitih operacija CIA koje su regrutovale novinare kao saradnike. Slične prakse su uočene u Izraelu i Ujedinjenom Kraljevstvu.
Moćne ličnosti poput Ruperta Merdoka, koji je bio blisko povezan sa Robertom Maksvelom, ilustruju domet ove mreže. Robert Maksvel, otac Gislejn Maksvel — Epstinove ljubavnice i poverenice — bio je medijski magnat sa ogromnim carstvom i široko je izveštavano da je imao veze sa Mosadom. Mreža je toliko obimna i složena da zahteva pažljivu analizu.
Ipak, mejnstrim mediji su pokazali malo interesovanja da je istražuju. Zato sam radio nezavisno: mediji nerado sarađuju ili izazivaju moćne donatore i oligarhe koji imaju koristi od Epstinove mreže i deo su nje. Te veze moraju biti razumljive javnosti.
Svaki novi paket objavljenih dokumenata izaziva naslove, ali malo pravnih postupaka. Da li se transparentnošću upravlja?
Sada postoji ovaj novi paket objavljenih dokumenata, koji takođe razumemo, i naravno, mnogi ljudi su veoma zabrinuti zbog malog broja pravnih postupaka koje su videli posle objavljivanja. To je zato što je, prvo, Epstin mrtav. Znate, kažu da je izvršio samoubistvo - ja u to ne verujem.
Verujem da je ubijen jer je imao mnogo informacija; mogao je da uceni ili sruši čitavu strukturu u Sjedinjenim Državama, u cionističkom režimu, u Ujedinjenom Kraljevstvu i u mnogim drugim zemljama. Zato su ga ubili da bi ga ućutkali.
Gislejn Maksvel se pokazala kao veoma tiha i potčinjena osoba. Ona ne otkriva ništa. Nada se pomilovanju i takođe se nada da će se vratiti u milost mnogih od tih moćnih ljudi. Zato ni ona sama nije dala nikakve informacije.
Pravni postupak koji se može pokrenuti je, stoga, samo protiv zaostavštine DŽefrija Epstina, koju su i sami pokušali da zaštite i izoluju. Iako su neke žrtve podnele tužbe i ili dobile na sudu ili se poravnale van suda, neke su umrle pod misterioznim okolnostima, što takođe treba pojmiti.
Suština je u tome da mnogi ljudi vape za pravdom. Pitanje je: ko može da obezbedi tu pravdu? Kako Ministarstvo pravde u Sjedinjenim Državama, koje je pod predsednikovom vlašću, može da ostvari pravdu kada je predsednik deo Epstinove mreže? Kada su mnogi zvaničnici u Sjedinjenim Državama deo te mreže, kada je advokat DŽefrija Epstina bio deo tog kriminalnog miljea i kada su više predsednika, političara, lidera, istaknutih advokata i sudija umešani?
Mislim da je veoma važno da ljudi razumeju da ne može biti pravde u sistemu koji je sam deo Epstinovog režima. LJudi vape za pravdom kada je sama vlada deo Epstinovog režima - ona je Epstinov režim.
Dakle, ne može biti pravde u tom smislu, jer oni koji vape za pravdom idu protiv čitavog Epstinovog zdanja, protiv samog satanizma, protiv Vaala - Moloha, koga su Iranci tako ponosno spalili u vidu lutke.
Jer kako možete tražiti pravdu kada je samo Ministarstvo pravde deo problema? Mislim da to mora biti razumljivo onima koji prate naš razgovor: ne može biti pravde u sistemu koji je sam Epstinov sistem, i to je jedno od glavnih pitanja.
Izvor: Pravda.rs / Priredio: Vladimir Dimitrijević
