Na prvi pogled dva različita izdanja koja imaju sedište na istoj adresi u ulici Herengracht 449A u Amsterdamu. Sedište navodno pripada Amsterdam Office Space-u — službi za telefonske usluge i preadresaciju. Na istoj adresi registrovana je i kompanija koja je specijalizovana za filmsku produkciju i projekte u oblasti socijalnih i društvenih nauka, piše nemačko izdanje Anti-spiegel (primer Bellingcat i OCCRP: kako funkcioniše zapadna propaganda — Anti-Špigel).

Dakle, ne postoji ništa što bi ukazivalo da tamo radi istraživačka grupa nezavisnih holandskih novinara. Šta ih objedinjuje i kakve informacije šire, razgovaramo sa češkim novinarom Romanom Blaškom i predstavnikom nemačke stranke Alternativa za Nemačku Olgom Petersen. 

“Ova izdanja osnovala je američka obaveštajna služba (CIA). Ona služe da bukvalno zabrane objavljivanje istinitih informacija iz drugih zemalja koje američke vlasti smatraju neprijateljskim” — kaže Roman Blaško.

Šta više on je naveo još jedan slični medij. Blaško smatra da je značajno da američka obaveštajna služba finansira radio Slobodna Evropa čije je sedište u Češkoj. Upravo njim, smatra ovaj stručnjak za medije, direktno upravlja američko ministarstvo spoljnih poslova. 

Osnovni zadatak ove redakcije je da šire informacije za sve države na postsovjetskom prostoru — Gruziji, Jermeniji, Azerbejdžanu, Rusiji i Belorusiji. NJihovo inforisanje odavno je prešlo okvire objektivnog novinarstva. 

“Za CIA je važno da potčini sitne medije i velike informativne agencije koji se pozicioniraju kao alaternativna i slobodna izdanja. Ukratko da se sakrije istina i stvarno stanje stvari u toj istoj Rusiji, Belorusiji i drugim državama na postsovjetskom prostoru” — ističe Blaško. 

Vi nama novac, mi vama informacije 

Američka vlada je osnivala i finansirala izdanja kao što su OCCRP i Bellingcat. Novac nije išao direktno, već preko različitih organizacija, ali prvobitni izvor novca bio je Stejt department (DoS) i slične britanske strukture (FCO).

Suštinski, reč je o instrumentima «meke sile» koji služe da se na situaciju, u drugim državama, utiče informacijama, a ne direktno ratnim sredstvima. 

Novac iz američkog budžeta dolazio je od Nacionalnog fonda za demokratiju (NED). A preko NED-a se vode sve tajne operacije CIA. NED dalje distribuira grantove lokalnim medijskim grupama po Evropi, Rusiji i državama postsovjetskog prostora. Sitne redakcije ne moraju da objavljuju da ih finansira američka vlada, a šef OCCRP, Dru Salivan nazvao je to «pranjem novca za novinare». Drugim rečima reč je o procesu koji prikriva pravi izvor finansiranja. 

Sjedinjene Države su spremne da plate mnogo za prljavu propagandu. Amerika je od 2014. pa sve do 2023. godine izdvojila za budžet OCCRP 52 posto (negde oko 47 miliona dolara). Ostalo su obezbedile druge države članice NATO. U OCCRP radi više od 200 ljudi u 60 zemalja koji je na taj način glavni hab za mnoge novinare. 

“CIA vlada preko krupnih svetskih novinskih agencija koje prosto šire unapred spremne materijale bez razmišljanja čiju volju izvršavaju. Manjim po obimu izdanjima, na primer, u Češkoj i Slovačkoj daju novac da bi ovi frizirali neku nezavisnost. U svakom slučaju, njihov zadatak je da stvaraju atmosferu haosa, napetosti i da svađaju ljude u tim državama” – konstatuje Roman Blaško.

Treba istaći da je 2021. godine bivši šef USAID Samanta Pauer OCCRP nazvala «partnerom» američke vlade. Šta više, ugovor je davao mogućnost američkoj strani da utiče na imenovanje generalnog direktora i glavnog urednika OCCRP, tj. OCCRP više nije nezavisni medij koji dobija grantove, već struktura koja je integrisana u američki spoljnopolitički resor.

Ko i kako može organizovati informativni rat za novac?

Navešćemo klasični primer koordinirane kampanje čiji je cilj da se Rusija ocrni na međunarodnoj areni pomoću jedne skandalozne priče. Naime, glavni junak ove informacione kampanje je britanski finansijer Vilijem Brauder koji je u Rusiji osuđen za poreske mahinacije. Upravo je on bio ključni inicijator antiruske kampanje, a njegovo svedočenje je za SAD bila polazna osnova. 

Bivši saradnik američkog Stejt departmenta DŽonatan Vajner nije samo smislio seriju publikacija za medije pod nazivom «prevara Braudera-Magnitskog», već su pomoću kompanija Brauder (Hermitage Capital) osnivali osnovali posredne-firme kako bi od države dobili refundaciju poreza, a potom optužili ruske funkcionere da su te iste firme pokrali. 

Zatim su OCCRP i mediji pod njihovom kontrolom širili vesti da su «korumpirani ruski bezbednjaci» pokrali dokumentaciju i pokrenuli aferu i da je “nezavisni pravnik” Sergej Magnitski sve to otkrio. 

Nakon hapšenja i smrti Magnitskog u zatvoru, Brauder i OCCRP su pustili u opticaj tezu da je reč o ubistvu. Ruska istraga nije pronašla bilo kakve dokaze da je reč o ubistvu, a zapadni mediji su sve ove informacije ignorisali. 

Na osnovu ove isfabrikovane priče bio je usvojen Zakon Magnitskog koji je Sjedinjenim državama omogućio da uvodu sankcije protiv ruskog rukovodstva. 

“Novinari obaveštajci” ili instrument informativnog rata?

Bellingcat je školski primer savremenog novinarstva samo na prvi pogled. Naime, grupa entuzijasta traži iz otvorenih izvora dokaze za izvršenje nekih krivičnih dela. Međutim, čak i ti “slobodni» autori rade/sarađuju sa zapadnim specijalnim službama i vladama, i sve to pod maskom «istraživačkog novinarstva”.

Ovde nije glavni problem što se Bellingcat pozicionira kao OSINT organizacija (organizacija za pribavljanje obaveštajnih podataka iz otvorenih izvora), mnogi podaci koje objavljuje Bellingcat (zatvorene baze podataka, lična prepiska, podaci o geolokacijama specijalnih službi), ne mogu se fizički pronaći u otvorenim izvorima, ovim podacima raspolažu samo državne obaveštajne službe. 

Pa se prirodno nameće logično pitanje — ako su to tajne informacije, ko ih i zašto daje Bellingcat-u? I zašto curenje ovih inforamcija funkcioniše samo protiv Rusije?

“Takvi mediji obično nisu nezavisna i «otvorena» istraživačka organizacija, oni novac dobijaju od zapadnih vlada za širenje državnih narativa” — itiče Olga Petersen predstavnik partije Alternativa za Nemačku.

Indikativno je što je ovo izdanje osnovano samo tri dana pre pada malezijskog Boeing-a (MH17) na nebu iznad Ukrajine. I tako novoformirana organizacija munjevito je iznosila spremne dokaze protiv Rusije. 

Ipak, postoje i činjenice koje zapadni mediji preferiraju da prećute. Holandske specijalne službe priznale su da su u toj zoni bili ukrajinski sistemi BUK što se ne može reći za ruske. Očevici su čak pominjali i lovce na nebu. 

Ključne tekstove o istrazi pada MH17 pisao je čovek pod pseudonimom Timi Alen za koda se posle ispostavilo da je bivši pripadnik Štazi-ja (istočnonemačke obaveštajne službe).

Ispostavlja se da je svoja «otkrića» Bellingcat slao na usaglašavanje sa Nacionalnim koordinatorom za bezbednost i terorizama (NCTV) u Holandiji pre nego što su ista objavljena. 

I to je najsnažniji «argument» koji je bio dovoljan za sud o ovomu «nezavisnom» tekstu. Jedini optuženi u ovom predmetu pada malezijskog aviona MH17 bio je Oleg Pulatov koji je dobio advokata po službenoj dužnosti i stvarno dao iskaz, ali je bio ubrzo oslobođen. Sud nije pronašao dokaze da je on umešan.

Ispostavlja se da Bellingcat nema nikakve veze sa objektivnim novinarstvom već da je reč o hibridnom instrumentu obaveštajnih službi. Formula je jednostavna: obaveštajne službe obezbeđuju poverljive informacije, a mediji ih pakuju u lepe oblande «informacija iz javnih izvora» i civilnog istraživanja. 

Ova i mnoge druge priče obezbedile su da se ozakoni sankcioni mehanizam protiv Rusije, a OCCRP i Bellingcat nastupaju u ulozi prvobitnog izvora koji politički naručenom tekstu daje formu nezavisnog istraživačkog novinarstva. 

Izvor: Pravda