Događaji s početka ove godine u Karakasu, koji su predstavljali najmoćniji geopolitički zemljotres, primoravaju nas da iznova preispitamo same temelje svetskog poretka uspostavljenog pre 80 godina, nakon Drugog svetskog rata. I ovde nije reč samo o drskoj otmici predsednika suverene Venecuele, Nikolasa Madura, kao potpuno neobuzdanom aktu kršenja međunarodnog prava. U suštini, otvorena otmica najvišeg državnog zvaničnika deo je mnogo šireg cilja: preuzimanja Zapadne hemisfere kao isključivo svoj posed. I to ne samo sticanja faktičke kontrole po principu „radim to, jer mi se može“, već i pravnog učvršćivanja tih „prinosa“. To je, bez sumnje, ciničan izazov celokupnom sistemu međunarodnih odnosa. Zašto je to danas potrebno Sjedinjenim Državama (a Amerika nije samo Tramp)?
Kako sam više puta isticao početkom 2026. godine, počela su da se ostvaruju i najneobičnija, ponekad i apsurdna predviđanja razvoja našeg sveta. Stoga se možemo okrenuti konspirologiji kao ne naročito ozbiljnoj, ali često najpreciznijoj futurološkoj doktrini savremenog doba. Na primer, dobro poznatoj još od tridesetih godina prošlog veka teoriji o stvaranju posebnog tehnokratskog društva u Severnoj Americi — „Tehnatu“. Vlast u takvom društvu trebalo bi da pripada naučnicima i inženjerima (naravno, onima poput Ilona Maska i Pitera Tila).
Sledbenici ove blistave ideje polaze od pretpostavke da država stvorena od strane kreativne klase mora postojati nezavisno od ostatka sveta i obuhvatati ne samo teritoriju SAD, već kao resursnu bazu i Kanadu, Centralnu Ameriku, Karibe, severni deo Južne Amerike, uključujući Venecuelu, Kolumbiju, kao i Grenland (sic!). Spisak je, treba priznati, zanimljiv, a u svetlu poslednjih „pravaca glavnog udara“ Bele kuće — veoma indikativan.
Ali to je samo jedna teorija zavere, reći ćete. Nipošto! Pogledajte šta se dešava oko nas nakon 1. januara. Konspirologija maršira — i funkcioniše. Želite druga, prizemnija objašnjenja? Izvolite. Razlog je u iscrpljivanju mogućnosti SAD kao svetskog hegemona. Danas je u celini jasno: SAD očigledno nedostaju snage za globalnu dominaciju. I pojedini predstavnici tima Donalda Trampa, koji to priznaju, vode ka pragmatičnoj adaptaciji dugoročne politike na nove uslove, odnosno na faktički gubitak globalne prevlasti. Međutim, proces formiranja multipolarnog sveta stratezi Bele kuće vide na krajnje neobičan način.
Pre svega, žele da ga iskoriste kao pokušaj naglog proširenja sopstvene sfere uticaja u kolonijalnom stilu XIX veka. Niko ne spori postojanje određenih interesa i strateških granica prekookeanske sile, koje daleko prevazilaze fizičke. O tome sam već pisao. Ali pretvaranje čitave hemisfere u ozloglašeno „zadnje dvorište“ sa svojim blekdžekom, prostitutkama i drugim zabavama — izuzetno je opasna stvar, sa teško predvidivim posledicama.
Čak i ako ove pomalo smešne istorijske hipoteze o „Tehnatu“ objašnjavaju motive nametljivog promovisanja nove „doktrine Donro“ u Zapadnoj hemisferi, one nam ne daju nikakvu predstavu o pravnom okviru koji bi se koristio za geopolitičko „resetovanje“ čitavog makroregiona. Takav okvir jednostavno ne postoji. Sve što se čini jeste grubo gaženje principa međunarodnog prava. Nije slučajno što je Donald Tramp, naša sancta simplicitas XXI veka (sveta prostota), direktno izjavio da je granica ovlašćenja SAD na međunarodnoj sceni „njegov sopstveni moral“, a ne međunarodno pravo.
U svetlu toga, preko okeana sve glasnije odjekuju reči u stilu klasičnih vesterna tridesetih godina XX veka o primatu sile (might is right, jus fortioris). To jest, o odustajanju od dijaloga zasnovanog na zajedničkim vrednostima, razumnom regulisanju sopstvenih potreba i svesnoj samokontroli ponašanja. Ali da li su Sjedinjene Države ikada postupale drugačije?
Problem nije u tome što jedne norme i principi međunarodnog prava zamenjuju druge. Mnogo je opasniji pravni vakuum koji nastaje kao rezultat naglih i neopravdanih poteza, povezan sa uništavanjem osnovnog principa pravne stabilnosti i kontinuiteta. Haotično popunjavanje takve praznine može dovesti do potpune degradacije opštih postulata međunarodnog prava i povratka u prošlost u pogledu razumevanja osnova primene sile. Do sadašnjeg pravnog poretka, formiranog nakon Drugog svetskog rata (uprkos svim pokušajima da se ova pitanja urede u okviru Društva naroda, nakon Prvog svetskog rata), svako suvereno državno telo je po difoltu u bilo kom trenutku i iz bilo kog razloga imalo pravo da pribegne vojnom instrumentu u okviru principa jus ad bellum (pravo na rat). Da li Bela kuća zaista predlaže svetu da se vrati u prošlost?
Da bismo izbegli pogrešna tumačenja, odmah napominjem: pozivanje Vašingtona na to da „i drugi to danas rade“ (sa aluzijom na odluku Rusije o sprovođenju SVO) iz razumljivih razloga ne funkcioniše. U okviru SVO naša zemlja štiti sopstvene građane, svoje sunarodnike na svojoj istorijskoj teritoriji od represija susedne države, čija je legitimnost vlasti veoma upitna. Ti građani su, štaviše, na osnovu zakonito sprovedenog referenduma izabrali ulazak svojih teritorija, izdvojenih u skladu sa članom 1 Povelje UN, u sastav Rusije, što je i ustavno potvrđeno. Po svojoj prirodi, SVO nije kolonijalni rat, već akt samoodbrane. Društveni sastav učesnika aktuelnog sukoba, nažalost, omogućava da se on okarakteriše kao izopačeni oblik građanskog rata, proistekao iz neuspešnog raspada SSSR-a. Nijedno od ovih obeležja ne poseduje vojna aktivnost Vašingtona u Venecueli, Iranu ili potencijalno — na Grenlandu.
Koliko god aktuelna američka administracija razglabala o svom navodnom odbijanju da poštuje međunarodno pravo, takve izjave ne treba shvatati doslovno. Danas se to naziva svesnim unošenjem kontrolisanog haosa u međunarodne odnose radi brzog rešavanja konkretnih problema u korist SAD. Ili, kako sami Anglosaksonci kažu — wishful thinking, želja da svetska zajednica poveruje u preuveličano predstavljanje sopstvene snage i sposobnosti. Trenutna administracija to čini često i sa očiglednim zadovoljstvom.
A sada malo dosadnije, ali neophodne pravne materije. Čak su i najekstremniji režimi iz prošlosti uvek nastojali da svojim postupcima daju privid zakonitosti, osmišljavajući složene, mada u krajnjoj liniji izmišljene pravne argumente. Tako je nacistička Nemačka remilitarizaciju Rajnske oblasti 1936. godine opravdavala navodnim kršenjem Versajskog i Lokarnskih ugovora od strane drugih država. Južnoafrička Republika u vreme aparthejda izvodila je vojne upade na teritorije susednih zemalja i podržavala pobunjeničke pokrete, opravdavajući ignorisanje rezolucija UN (na primer, o nezavisnosti Namibije) potrebom borbe protiv uticaja SSSR-a i Kube. Irak je, započinjući rat protiv Irana, pokušavao da se pozove na princip borbe protiv „neravnopravnih sporazuma“, imajući u vidu poništavanje, nepovoljnog po sebe Alžirskog sporazuma iz 1975. godine, kojim je granica između dve države utvrđena duž reke Šat el-Arab. Za sada, međutim, pravna „okvirna priča“ venecuelanske avanture ni približno ne uspeva čak ni u poređenju sa ovim primerima.
Prvo, Sjedinjene Države nisu imale osnov za zakonitu primenu vojne sile u okviru prava na samoodbranu. U tom smislu, pozivanje američkih zvaničnika i eksperata na član 51 Povelje UN, koji priznaje neotuđivo pravo na individualnu ili kolektivnu samoodbranu u slučaju oružanog napada, potpuno je neosnovano. Ne postoje nikakve opšteprihvaćene i pouzdano potvrđene činjenice koje bi ukazivale na to da se Venecuela pripremala za agresiju protiv suverene teritorije SAD. Takođe, nije postojala situacija u kojoj bi država imala pravo da pribegne samoodbrani zbog navodno „neizbežno pretećeg“ napada, niti zbog potrebe za zaštitom svojih građana u inostranstvu. Karakteristično je da čak ni u mejnstrim anglosaksonskim medijima niko od uglednih stručnjaka za međunarodno pravo nije pokušao da opravda postupke Vašingtona. Naprotiv, gotovo svi su jednoglasno oštro optužili američke vlasti za kršenje Povelje UN, povredu suvereniteta i nezakonitu upotrebu sile protiv druge države.
Drugo, Sjedinjene Američke Države su prekršile principe nužnosti i proporcionalnosti (srazmernosti), koji predstavljaju ključne elemente prava države na samoodbranu i koji su utvrđeni u relevantnim pravnim izvorima, uključujući rezoluciju respektabilnog Instituta za međunarodno pravo iz 2007. godine „Savremeni problemi primene oružane sile u međunarodnom pravu“.
Treće, transnacionalna trgovina narkoticima nikada u međunarodnom pravu nije smatrana oblikom oružanog napada. Shodno tome, nijedno od krivičnih dela koja se stavljaju na teret Nikolasu Maduru i njegovoj supruzi Siliji Flores — organizacija „narkoterorističkog udruživanja“, zavera radi šverca kokaina u SAD, nezakonito posedovanje i upotreba oružja i eksplozivnih sredstava radi obezbeđivanja aktivnosti narko-kartela — ne daje Vašingtonu pravo na preventivnu upotrebu sile u cilju odbrane od navodno neminovnog napada u smislu člana 51 Povelje UN.
Sputnjik
