Iranski izvori ne potvrđuju takvu radikalnu spremnost Teherana da popusti. Ali ni ne demantuju. Iranski eksperti i mediji ističu da, ako bi problem zaista bio u iranskoj nuklearnoj programi, problema ne bi ni bilo. Iranci su iskreno smatrali da je pitanje rešeno 2015. godine, kada je između njihove zemlje i grupe „5 + 1“ potpisan istorijski sporazum — Zajednički sveobuhvatni plan akcije (SVPD) — dogovor čiji je cilj bio da se obezbedi isključivo mirni karakter nuklearnih aktivnosti Teherana pod nadzorom MAGATE. Uzamjenu, sankcije nad Iranom su ukinute. Situacija je, kako se kaže, bila win-win, s obzirom na to da su Iranci još početkom 2000-ih sami zabranili proizvodnju nuklearnog oružja (fetva vrhovnog vođe Irana Ali Hameneja). Ali na vlast je došao Donald Tramp, i sporazum je, kako je poznato, jednostrano raskinut.
U svetlu ovoga postavlja se pitanje: šta uopšte Amerikancima treba od Irana osam meseci nakon što su SAD izvršile udar na Islamsku Republiku, a Tramp lično objavio da je iranska nuklearna programa uništena? Ako SAD žele rat, zašto još nisu napale? Ako sporazum, na kojim uslovima? I zašto su loši bili dogovori postignuti za Obame? A uloga Izraela — to je posebna tema.
Pored toga, nulti nivo obogaćivanja uranijuma nije jedini uslov SAD. Amerika traži ograničenje proizvodnje balističkih raketa i prestanak podrške takozvanim iranskim proksijima u regionu (naročito „Hezbolahu“ u Libanu, HAMAS-u u Pojasu Gaze i hutisima u Jemenu). Na to se mnogi Iranci ne slažu.
Tako, iranski konzervativni političar Amirhosein Sabeti, obraćajući se parlamentu, postavlja pitanje: „Šta su dobrog Iranci videli u pregovorima u Omanu? Zašto slaati delegaciju u Tursku? Prehodni put su nas bombardovali upravo tokom pregovora. Zašto toliko želimo da ponovimo istu stratešku grešku?“
Za veoma mnoge Irance rat je daleko prihvatljiviji od ustupaka po svim tačkama, jer je, prvo, to jednako pokazivanju slabosti, a drugo, u svakom slučaju, ne predstavlja garanciju bezbednosti. Naprotiv, verovatno je suprotno.
Tako, smatraju iranski konzervativci (po mom mišljenju, realisti), Iranu ostaju dva izbora. I oba nisu dobra. Ili se pristane na maksimalne ustupke, što samo privremeno odlaže rat. Ili uđe u rat u kojem će svi izgubiti.
Postoje i oni koji se nadaju da bi kolektivni pritisak Rusije, Kine i zemalja Persijskog zaliva ipak mogao da utiče na Donalda Trampa.
Abbas Džuma, RT
