Pravda

Ovakvih mrazeva odavno nije bilo, kažu meštani: ne pamti se da u Skadovsku bude -14! Uz to i vetar sa mora: ako je i sa Crnog mora, ali prodire do kostiju. Promrzli od hladnoće, došli smo u Pantelejmonovski hram, gde je otac Nikolaj, kao prvo, skuvao čaj; kao drugo, uključio grejalicu; kao treće, uopšte nije protiv toga da porazgovara o životu voljenog grada.

Otac Nikolaj nam je ispričao da među potomcima osnivača (Skadovsk je osnovan 1894. godine) postoji svetitelj: sveštenomučenik Jovan Skadovski, koji je postradao za Hrista od boljševika 1937. godine. A prvi hram u gradu bio je podignut u čast prepodobnog Sergija Radonješkog. Zlatni krstovi na njemu jasno su se videli na 20 kilometara i sa mora i sa kopna, tako da je hram bio svetionik kako u duhovnom, tako i u fizičkom smislu. Godine 1938. komunisti su srušili hram; danas se na tom mestu nalazi stadion.

— Otac Jovan je služio u Hersonu zajedno sa sveštenomučenikom Prokopijem (Titovim). Za nas, pravoslavce Skadovska, važno je znati da u lozi osnivača grada postoji sveti zastupnik. Prva ikona sveštenomučenika Jovana naslikana je upravo ovde, u našem gradu – eto takve svete rodbinske veze imamo u našem gradu. A ako se malo pažljivije zagledate u istoriju grada, uveren sam da će pojedine činjenice izazvati poštovanje. Na primer, Sergej Baltazarovič Skadovski, osnivač grada, na samom početku XX veka uveo je za radnike svog preduzeća osmočasovno radno vreme – prvi u Evropi, uzgred budi rečeno. Razni Marksi-Engelsi-Lenjini i ostali „dobrotvori čovečanstva“ proklinjali su varvarsku, robovlasničku Rusiju – a eto kakav je smiren ruski odgovor bio na njihova prokletstva. Treba li napominjati da su Skadovski ovde uživali poštovanje i zahvalnost? Mi se na svakoj Liturgiji molimo za pokoj duša Sergeja i Marije, osnivača grada.

I danas osećamo zastupništvo svetih, uprkos teškim vremenima. Moj tata je jednom primetio da grad podseća na rajski kutak: „Čak i kada su svuda okolo vetar i razni vetrovi i uragani – odnose krovove, čupaju drveće – Skadovsk stoji tiho i mirno. Grad je pametno sagrađen, sa molitvom i umom. Ipak je to rajski kutak.“ A pošto je rajski kutak, to nije bez molitava za nas, zar ne? Još kada bismo se i mi sami molili kako treba i živeli po Bogu – to je ono što je važno. Moramo održavati dobre odnose sa glavnim Arhitektom, bez Koga će se sve u prah i pepeo pretvoriti: „Ako Gospod ne sazida dom, uzalud se trude zidari“ (Ps. 126:1).

— Što se tiče dobrih odnosa sa Bogom. Od kraja 80-ih godina samo ovde, u malom i ušuškanom gradu, prema rečima meštana, delovalo je više od deset različitih sekti. Ne govorim o „klasičnim“ katolicima ili protestantima – već upravo o sektama. I to na 20 hiljada stanovnika u gradu! Slična situacija bila je i u ostatku Rusije, ali sada se nekako snalazimo. Kako je sa tim u Skadovsku? Uveren sam da se rane – i duševne i duhovne – još uvek osećaju.

— Najjednostavniji i najbliži primer: odnos prema dobrovoljcima iz Patrijaršijske humanitarne misije Ruske pravoslavne crkve. Kada dođemo kod nekoga nudeći pomoć (negu, hranu, čišćenje, sređivanje dokumenata itd.), prva reakcija je gnevno nepoverenje: „Hoćete da mi otmete kuću, gubite se odavde!“ U početku smo se stalno suočavali sa tim. Postepeno su se ljudi, naravno, navikli i naučili da razlikuju žito od kukolja, ali nepoverenje i dalje ostaje: „Kako to: besplatna pomoć? Ne-e, nešto tu nije u redu!“ Ali to je spolja. A ako uzmemo unutrašnje ustrojstvo duše i razuma čoveka, kao sveštenik sa gorčinom primećujem da su se kod mnogih savremenih žitelja Skadovska, tokom decenija sektaške najezde, formirale potpuno divlje predstave kako o Bogu, tako i o Pravoslavlju i Crkvi. Čovek bi pomislio, evo ide sveštenik Nikolaj ili neki drugi pravoslavni sveštenik – priđi, postavi jasno i pošteno pitanje o Hristu, pokušajte zajedno da odgonetnete. Mirno, bez gneva i pristrasnosti. Spreman sam za razgovor. Ali – ne. Umesto dijaloga, neko ogorčeno otuđenje. Čudno: kada kupujemo automobil ili neku drugu tehniku, čak i odeću ili obuću, do detalja se upuštamo u tehničke i sve druge karakteristike kako bi nam bilo udobno i sigurno da hodamo ili vozimo, a u pitanjima spasenja duše ostajemo bezbožno nepažljivi i bezbrižni. Upravo tako – bezbožno. Često je u pitanju vere odlučujuće pitanje telesne udobnosti: „Neću da idem kod tih pravoslavaca – kod njih mora da se stoji, pa još i metanije da se čine, a ovde se sedi!“ i ostale gluposti. Šta bi rekao (a i reći će!) sveti knez Vladimir takvim jadnim potomcima? Zar se upravo time, tom religijskom nemarnošću i površnošću, između ostalog, i ne objašnjavaju naše sadašnje patnje – duhovne i telesne? Razumljiv je i umor ljudi od sektaške nasrtljivosti. Umor i razdražljivost. 

Nedavno je jedan dekica, bez obzira na starost i slabost, sa štakom jurio po dvorištu devojku iz Patrijaršijske humanitarne misije, misleći da je iz neke sekte – i smešno i tužno. Jedva smo ih oboje smirili. To nam je takav „pozdrav“ od sektaša. Oni, naime, nisu nestali – nastavljaju da se okupljaju, i svi znaju gde, uprkos strogom ruskom zakonodavstvu po tom pitanju. Kuda gledaju naši nadležni organi, nije mi jasno. A pojedine sekte, naročito one koje se maskiraju u pravoslavne, čist su rasadnik nacizma. NJihovi otrovni plodovi se sada vide: krvoproliće koje traje u Ukrajini to potvrđuje. 

Mi, pravoslavci, pod ukrajinskom vlašću više ne bismo mogli da služimo kao pre. Mi smo za njih „untermenši“ (niža bića). Kako sada stradaju Kijevo-Pečerska i Počajevska lavra, i svi iskreni pravoslavci u Ukrajini, rečima se ne može opisati. I žao mi je što se o tome tako malo govori u ruskim medijima.

— Da, kada će se već jednom probuditi ruski medved? Moram priznati, ponekad naša dobrodušnost, „milosrđe i dugotrpeljivost“ izazivaju duboku zabrinutost i negodovanje. I sa čežnjom se čovek seti odlučnosti svetog kneza Vladimira u tim pitanjima. To su zapravo, pitanja opstanka kako naroda, tako i države.

— Uz molitvu, dodao bih, svetom knezu i drugim blagovernim vladarima Svete Rusije. A ruskom medvedu je odavno vreme da izađe iz brloga. Ne bi bilo loše ni da se iz mauzoleja konačno iznese onaj „vođa svetskog proletarijata“ i sahrani, prema njegovoj sopstvenoj želji – možda bi to doprinelo buđenju.

— Pomeranje datuma proslave Božića u Ukrajini, odbacivanje julijanskog kalendara, koliko razumem, nasilno – šta je to, po Vašem mišljenju?

— Čini mi se, još jedno teško iskušenje. Pravoslavci u Ukrajini su Božić slavili po kalendaru na koji su navikli i tako nastavljaju i danas, uprkos svim zabranama i progonima: nisu ih ubedili, nisu ih naterali. Mnogi, možda, jednostavno zato što poštuju običaje dedova i pradedova. Praznovati Rođenje Hristovo, nesumnjivo, treba. Ali čini mi se da će nas Gospod pitati ne kada praznujemo, nego kako praznujemo: može se i 25. decembra po julijanskom kalendaru neko ponašati kao svinja ili Irod, a može se 25. decembra po gregorijanskom ponašati kao pastir iz Vitlejema. Druga je stvar što je nasilni prelazak na gregorijanski kalendar povezan sa mržnjom prema Pravoslavnoj crkvi: suluda želja da se „postane Evropa“ pretvorila se u otvorenu zlobu prema svojoj braći. Kakav je to Božić ako ne pozdravljaš Hrista, nego zlobu u svom srcu? To više liči na ubijanje mladenaca.

— Nedavno sam dobio duhovnu pouku na jednom veoma neduhovnom mestu: zamolila me je dobra Larisa, koordinator pravoslavne humanitarne misije, da prepumpam, kanalizacioni otpad iz jedne septičke jame u drugu radi daljeg transporta i uništavanja. Miris, moram vam reći, nije baš ličio na „Duhovni lug“. I tako stojim ja, radujem se, pumpam sve to i mislim: kako li tek zaudaraju moji gresi pred Nebom, ako me tera na povraćanje od njihovog zemaljskog analoga. A kako je tek, mislim se, sveštenicima na ispovesti!

— Oštro zapažanje. Zaista, gresi zaudaraju – i u bukvalnom i u prenesenom smislu. Ne govorim o kršenju osnovnih higijenskih normi, kada pojedinci iz nekog razloga ujutru ne peru zube da bi se pričestili na-tošče. Ne, ovde je reč o drugom: o tome kako ja smrdim dok sam pozvan na jevanđeljsku večeru. Sećate li se onog potresnog: „Pred vratima hrama Tvoga stojim, i od strašnih pomisli ne odstupam“ Jovana Damaskina? A kako je tek zaudarao bludni sin nakon svog povratka kući – nijedan parfem tu ne pomaže. I teško nama ako ne sledimo njegov primer, iskreno tražeći oproštaj od Oca i istinski menjajući svoj život. Ne treba pokušavati prigušiti smrad svojih greha nekim parfemom, svećama, voskom, tamjanom – biće još gore. Oprati nas od greha može samo Bog – zato je On i došao u našu „septičku jamu“. Kada ti, kao svedok pred Bogom, stojiš na ispovesti, slušaš o gresima koje je čovek počinio, pogledaš sopstveni život i shvatiš: ničim ja nisam bolji, baš ničim! Kakva tu može biti osuda ili uznošenje – ti si grešnik isti kao i svi ostali. Tako da ni sveštenik ne može osuditi drugoga, niti njega treba osuđivati: svi smo mi prijavljeni na istoj adresi.

— Prema Vašim zapažanjima, oče Nikolaje, kako se učešće zajednice hrama Svetog Pantelejmona u radu Patrijaršijske humanitarne misije odražava na vaše parohijane?

— Pre svega, primetio sam da ljudi uče šta je saosećanje i sastradanje. Postepeno uče – i sam to vidim – da manje pažnje posvećuju svojim „željama“, „ćefovima“ i hirovima (svačega tu bude) i da pomažu koliko mogu onima koji pate, a takvih kod nas ima dosta. Posećujemo sada, na primer, u bolnici, momka Artjoma, koji ne može samostalno da diše. Ali čuje, razume, teško govori. Razgovaramo sa njim, nedavno se sa velikom željom pričestio. Posebno se sprijateljio sa našim crkvenjakom Timofejem, on je tinejdžer, ide u 8. razred. Brzo su našli zajednički jezik. I tako Timofej već pre mene ode u bolnicu da porazgovara sa drugom, da ga uteši na svoj način. I karakter mu se počeo menjati nabolje, primetio sam. Eto, takva škola samoodricanja svima nam je veoma potrebna. Ne samo u Skadovsku, već i uopšte u Rusiji. Shvatiti i zapamtiti da se svet ne vrti oko tebe, ispostavlja se, veoma je važna stvar.

Sa protojerejem Nikolajem Kaliničenkom razgovarao Petar Davidov

O pripremi nove ruske velike ofanzive na frontu i šta je njen cilj saznajte OVDE.

Izvor: Pravda