Obratili smo se pres-službi Egzarhata Afrike sa molbom za organizaciju intervjua sa patrijaraškim egzarhom Afrike, mitropolitom kairskim i severnoafričkim Konstantinom, u okviru kojeg bismo mogli saznati više o osnivanju, ciljevima aktivnosti, misiji i perspektivama razvoja crkvene strukture na čijem je čelu ovaj jerarh.
Vaše Visokopreosveštenstvo, iskreno Vam zahvaljujemo na pristanku da date intervju za naš portal. Možete li nam, molim Vas, ispričati nešto o svom putu u Crkvi? Ko je ili šta najviše uticalo na Vaš duhovni razvoj kao pravoslavnog hrišćanina?
— Dobar dan, drago mi je da mogu da pozdravim čitaoce vašeg medija. Mene verovatno možete nazvati klasičnim crkvenim čovekom, odnosno, ja sam osoba rođena u crkvenoj porodici, gde su otac i majka bili vernici. Mi smo mnogodetna porodica, imam tri mlađa brata.
Završio sam srednju školu, muzičku školu, Moskovsku duhovnu seminariju i Moskovsku duhovnu akademiju. Obavljao sam crkveno poslušanje vezano za crkveno pojanje, prvo kao pojac, a zatim kao horovođa. Bio sam ipođakon kod mitropolita Juvenalija (Pojarkova), jednog od poznatih arhijereja Ruske pravoslavne crkve. Dvadeset godina mog života vezano je za Kolomnu, gde sam bio prorektor, a potom i rektor seminarije. Mnogo sam se bavio crkvenim obrazovanjem, bio sam predsednik Odeljenja za versko obrazovanje i katehizaciju, a zatim vikarni arhijerej. Godinu dana sam bio u Moskvi, a sada sam već treću godinu u Africi.
Ako govorimo o ljudima koji su uticali na moje formiranje kao ličnosti, u svakom smislu — to su, pre svega, moji roditelji. I to ne samo zato što su mi roditelji, već prvenstveno zbog toga ko su oni zapravo. Moj otac je takođe sveštenik, pastir — protojerej Konstantin Ostrovski. Drugo, ako govorimo o meni kao čoveku u crkvenoj muzici — to je prisnopamjatni arhimandrit Matej (Mormilj), čuveni upravnik hora Trojice-Sergijeve lavre. Bio sam njegov veliki poštovalac i pomalo pevao pod njegovim vođstvom. Takođe, veliku ulogu u mom životu odigrao je mitropolit Juvenalij (Pojarkov), čiji sam pomoćnik bio dugi niz godina. I, svakako, naš svetejši patrijarh Kiril, koji je primer za sve nas.
Što se tiče nekih zanimljivih događaja… Odrastao sam kao običan učenik, išao u običnu školu. Ali zakačio sam malo sovjetskog vremena, pa znam šta znači progon zbog vere. U ostalom, ja sam srećan čovek. U čemu? Sve čime sam se bavio celog života, to mi se dopadalo. Voleo sam crkvenu muziku, postao sam pojac i horovođa velikog hora. Voleo sam crkvenu službu i sada predvodim komisiju za crkvenu i bogoslužbenu umetnost. Voleo sam sveštenstvo i postao sam sveštenik. Može se reći da je Gospod dao mnogo, ali je i od mene, naravno, zahtevao mnogo truda.
Kako ste primili svoje imenovanje na dužnost egzarha Afrike? Jeste li imali neka očekivanja ili predstave o misiji na „Crnom kontinentu“? I da li su ta očekivanja prošla proveru stvarnosti?
— U trenutku imenovanja za egzarha Afrike imao sam određeno crkveno iskustvo, pa nisam imao nikakvo burno ushićenje — od prvog dana sam razumeo suštinu problema. Veoma brzo mi je postala jasna situacija u kojoj se nalazim i na početku sam morao da odredim prioritetni pravac — kako vidim budućnost, polazeći od onoga što imamo. Zato je u određenoj meri bilo teško dok nisam pronašao tu „generalnu liniju“, jer, još jednom naglašavam, veoma jasno razumem šta se dogodilo.
Što se tiče toga kako sam prihvatio imenovanje, mogu reći da me je niz ljudi podržalo. Međutim, u trenutku imenovanja za egzarha, nikada nisam imao iskustvo rada u inostranstvu.
Povodom očekivanja — nešto se ispostavilo boljim nego što sam očekivao. LJudi, sveštenici i vernici, pokazali su mi da je to živa, stvarna istorija. Unutrašnje sam bio spreman na to da će sve biti gore, ali susret sa pastvom, viđeni stvarni crkveni život i činjenica da su ti stvarni ljudi — dobri ljudi, to je bilo prijatno otkriće. Takođe je važno što ni na samom početku nisam bio ostavljen, a i sada imam podršku.
Ali reći ću direktno, postoje neke ključne, generalne stvari u crkvenom životu koje se ne menjaju zbog spoljnih okolnosti. Ako sam proces crkvenog života izgrađujete pravilno, onda dalje sve ide kako treba. Zato bih rekao da situacija nije tako loša kao što se činilo, ali je isto tako ozbiljna kao što sam mislio.
Pre nekoliko godina patrijarh aleksandrijski se obrušio kritikom na predstojatelja Srpske pravoslavne crkve, izjavivši da SPC „ne primećuje invaziju“ Ruske crkve u Africi. Ima li u ovoj optužbi makar trunke istine? Šta je podstaklo RPC da pristupi afričkoj misiji u punom formatu? „Osveta Grcima“, kako tvrde protivnici Moskovske patrijaršije, ili reakcija na obraćanje afričkih sveštenika koji nisu želeli da ostanu u strukturi koja je priznala ukrajinski raskol?
— Primili smo mnoštvo afričkih klirika koji su nam se obratili sa molbom za prijem pod omofor Moskovske patrijaršije, jer se nisu složili sa odlukom patrijarha aleksandrijskog Teodora o priznanju ukrajinskih raskolnika. Ovaj korak Aleksandrijske crkve je tragedija za crkvenu istoriju. Tragedija je ono što se dešava u vaseljenskom Pravoslavlju, gde je grupa pomesnih Crkava — Konstantinopoljska, Kiparska, Aleksandrijska, Grčka — priznala taj raskol. Oni su to prihvatili u okviru opšteg pritiska na Rusiju, to je jasno. Ali i u svemu tome može se obratiti pažnja na stradanja vernika kanonske Crkve koji su ostali verni, kao i većina arhijereja. Tako reaguju i sveštenici koji prelaze kod nas. To je tragedija u kojoj mi pomažemo onima koji žele da budu sa nama, u uslovima kada je aleksandrijski patrijarh faktički ušao u raskol.
Čitali smo o tome da je kliricima Vašeg egzarhata nakon Grka pripalo veoma teško „nasleđe“. Konkretno, morali su se obnavljati mnogi važni atributi duhovnog i liturgijskog života među lokalnom pastvom. Na primer, reč je o praksi duboke i sistematične ispovesti. Koliko je takva informacija tačna?
— Znate, ja principijelno imam stav da nikoga ne grdim. Možemo sada početi da istražujemo kod koga je bolje, a kod koga gore. Ali desilo se šta se desilo, dobili smo ono što smo dobili, i naš zadatak je da služimo ljudima. Svuda gde možemo da pomognemo i učinimo bolje, naš zadatak je da to uradimo, maksimalno noseći duh mira, ne dopuštajući ni u svoje srce, ni raspirujući u tuđim srcima zlobu, mržnju i osvetu.
Danas Egzarhat nastavlja aktivno da širi svoje prisustvo u Africi. Možete li nam reći nešto o njegovom trenutnom stanju i planovima za dalji razvoj?
— Danas u Egzarhatu deluje 370 parohija u 36 zemalja, služi 262 klirika. Formirano je 31 arhijerejsko namesništvo, a još 15 zemalja gde postoje parohije zasad nemaju namesništva.
Ove godine u Egzarhatu je otvoren Duhovno-prosvetni centar apostola Marka, u čije zadatke spadaju prevod i izdavanje crkvene literature na jezike naroda Afrike i različiti pravci prosvetiteljskog rada. Grade se hramovi, sprovodi se obuka klirika i laika. Redovno u Rusiju dolaze grupe kandidata za rukopoloženje; nakon završenog obrazovnog kursa oni primaju svešteni čin. Bavimo se i socijalnom službom — uz podršku donatora u nekoliko zemalja izbušeni su bunari za pijaću vodu, a početkom februara bila je moja poseta Malaviju, gde je zajedno sa Sinodalnim odeljenjem za crkveno dobročinstvo predata pomoć u hrani za 2.700 gladnih porodica.
Planovi za dalji razvoj su uspostavljanje normalnog crkvenog života. Pravilno bogosluženje, izgradnja hramova, pomoć sveštenstvu i pastvi, socijalna i misionarska delatnost. Raditi sve to mirno, spokojno i ispravno.
Kako sami Afrikanci doživljavaju i ocenjuju rad Vašeg Egzarhata?
— Vidimo da je odnos prema nama dobar, ljudi izražavaju ljubav. Naš zadatak je da se prema ljudima odnosimo sa poštovanjem, da umemo da ih čujemo. Da se odnosimo tako da u nama vide braću i sestre, zato vidim samo pozitivan stav.
I odmah je doneta principijelna odluka da ću ja ići u Afriku, i to je jedino moguće rešenje kako ljudi ne bi stekli utisak da je Ruska crkva negde tamo u prestonici ili samo na internetu. Sama činjenica poseta zajednicama i ulaska u živote ljudi je veoma važna. Jer koji je zadatak? Ne praviti nikakve konstrukcije, to nije politički projekat, naš zadatak nije da kačimo plakate. Naš zadatak je, u neku ruku, da postoji običan, normalan crkveni život.
Da li sarađujete sa Srpskom Crkvom u okviru svog služenja u Africi? I kako uopšte ocenjujete potrebu za razvojem odnosa između RPC i SPC?
— Srpska Crkva nije prisutna* u Africi, tako da Patrijaraški egzarhat Afrike i Srpska crkva direktno, naravno, ne sarađuju. Ali u okviru saradnje Ruske pravoslavne crkve sa Srpskom Crkvom, ti odnosi su bezuslovno pozitivni. Ruski ljudi vole Srpsku pravoslavnu crkvu i srpski narod i osećaju uzajamnu podršku od naše pravoslavne braće i sestara.
