Piše: Petar Davidov
Oprostiti to ne znači zaboraviti. „Sve je prošlo, hajde da bude sve kao pre”. To se tako ne radi, i glup je onaj ko radi tako, odmah oprosti čoveku i vrati odnos na to kao što je bilo pre. I to nije zlopamćenje, već elementarna briga o bezbednosti, kako sopstvenoj, tako i bezbednosti drugih. Imamo jednog poznatog umetnika koji je, kako se ispostavilo, voleo da čita tuđa pisma i da ulazi na tuđu elektronsku poštu. Jednom smo ga uhvatili kako to radi, i rekli smo mu da preuzme odgovornost, dugo se kajao i izvinjavao, pa smo mu oprostili. Ali, sada komuniciramo retko i uglavnom je to nešto vezano za posao.
To isto se dešava i sa odnosima između društava, država, sve je isto samo u većoj meri. Postoje politika, diplomatija, koje postoje kako ne bi došlo do rata. Razlika u pogledima, ciljevima i metodama kako ih dostići, postoji i postojaće bez obzira na mirne sporazume, dogovore i ostalog, to je očigledno. Biti oprezan u odnosu prema drugim ljudima to je jedno: ja bez problema mogu da se rukujem sa Nemcem ili Englezom, a država je nešto sasvim drugo: uprkos svim diplomatskim rukovanjima, ne mogu da verujem Nemačkoj ili Britaniji, a i neću. Istorija neće oprostiti.
Ponavljam: ovde se ne radi o zlopamćenju, već o tužnom i krvavom iskustvu. Srbi to mogu razumeti: moguće je biti u veoma dobrim odnosima sa Hrvatom ili Bosancem, ali o iskrenoj ljubavi između Srbije i Hrvatske posle Jasenovca, kao i između Srbije i Bosne i Hercegovine posle masakra u Srebrenici, teško da se to može desiti, ako se gleda novija istorija, a da i ne govorimo o ranijim primerima „dobrih komšija“.
Kršenje tog pravila dovodi do katastrofe nacionalnih razmera, a posledice se moraju prevazilaziti velikim žrtvovanjem. Sramota me je kada se setim kako je Rusija tokom perestrojke (Perestrojka je pojam koji se koristio u sovjetskoj ekonomskoj i socijalnoj politici od 1987. godine. Sama reč perestrojka znači prestrojavanje, perestrojka.) vikala: „Tržište – Pepsi – žvakaća guma – Zapad“, i jurila glavom bez obzira u zagrljaj onih koji nikada nisu smatrali Ruse ljudskim bićima. Bili su spremni da zaborave (i zaboravili su!) sve što je vekovima rečeno, pripremano i činjeno protiv Rusije.
Rezultat: ratovi oko zemlje, unutar zemlje, oduzimanje tradicionalno ruskih zemalja, okupacija i uništavanje industrije i blagostanja od strane Zapada. Lekcija iz 1917. godine nije naučena. Ono što se sada dešava u Ukrajini odjeci su i logična posledica te zločinačke gluposti i naivnosti… i izdaje.
Izdaja se ne oprašta ne zato što je neko loš ili osvetoljubiv, već zato što se izdajnik postavlja van granica razumnih ljudskih odnosa, sprečavajući druge da mu oproste. Kako možete oprostiti nekome ko i dalje smatra da vi niste čovek, ili da ste potčovek (od nemačkog Untermensch)?
Ne znam srpsku varijantu ruske poslovice: „Pišaju mu u oči, a on kaže: ,Božja rosa!’“
Ako sam zainteresovan da moja zemlja, moj narod, sačuvaju dobar vid, onda urinska terapija made in West (napravljeno na Zapadu) neće pomoći. A očuvanje istorijskog pamćenja pokazaće se kao izuzetno korisno. Zato i postoje arhive, biblioteke, instituti i druge ustanove sa ljudima koji nose naočare i čitaju.
Da bi se nacisti isterali iz Rusije, određene metode su neophodne. Ponekad je potreban proizvod sa romantičnim nazivom „Orešnik“ (naziv rakete) da bi argumenti o nespojivosti nacizma sa ruskom ili srpskom kulturom bili ubedljiviji. Potreban je i stalan rad istoričara da neprestano podsećaju ljude na sopstvene korene.
U suprotnom, ja bih, naprimer, zaboravivši na savest i sa par miliona rubalja ili dinara, mogao za pola sata napraviti projekat „večni sukob i neprijateljstvo” između, recimo, Ovčar Banje i Čačka, ili Vologde i Kostrome. Naći ću čak i poslovicu: „Vologda i Kostroma se svađaju“, ali ne za rublje ili dinare, već za evre ili dolare, i to u milionima. Za funte, razgovaraću sa žrtvama genocida nad starosedeocima Ovčar Banje iz perspektive stanovnika Čačka. I tako dalje: projekat je obezbeđen, a njegova realizacija verovatno neće doneti mir pomenutim naseljima. Osim, naravno, ako ja, zajedno sa svojim milionima, ne budem opravdano zatvoren u psihijatrijskoj bolnici ili na nekom drugom podjednako radosnom i zasluženom mestu.
Postoji takav termin: „Bez roka upotrebe“. Zaista, postoje zločini koje ni zaboraviti, ni oprostiti nije moguće – Jasenovac, Gulag, Aušvic, Srebrenica, Marijupolj, Donjeck, oni neće dozvoliti da se lažno svedoči o tome. Koliko god godina prošlo, za tim zločincima-ubicama se i daje traga, i oni se kažnjavaju. I kazniće se.
Ciljevi su čisto iz medicinskih razloga, a to je prevencija, dezinfekcija. Prošlost, sadašnjost, budućnost, mentalna medicina je neophodna.
Inače, ako pričamo o prošlosti, nedavno sam pronašao jedan dokument.
Jedan od najpoznatijih fašističkih zločina i njihovih pomagača na okupiranim teritorijama Sovjetskog Saveza smatra se masakr civilnog stanovništva beloruskog sela Hatinj. Naziv sela postao je simbol nečovečnosti osvajača. 22. marta 1943. godine su sve stanovnike zatvorili u štalu, prekrili slamom, zapalili i pucali iz oružja. 149 ljudi, uključujući 75 dece, je spaljeno na živo i streljano. Mnogi dželati su posle toga pokušavali da izbegnu kaznu: na primer, izdajnički dželat Grigorij Vasjura je osuđen i pogubljen tek 1987. godine. Mediji su ćutali o tome da je u tim odredima bilo i etničkih Ukrajinaca, ali meštani ih se dobro sećaju. Hatinj je zastrašujuće mesto.
Ali isto jedno strašno mesto je ukrajinsko selo Nova Sloboda, u Putivljskom okrugu Sumske oblasti. Rano ujutru 7. jula 1942. godine fašistički kazneni odred, sastavljen uglavnom od Mađara, za samo tri sata tamo je ubio i spalio 586 civila, među kojima i 70 dece uzrasta od jednog meseca do 10 godina. Po broju žrtava to su četiri Hatinja.
„U jednu kuću su stavili više od 50 ljudi, kuću su opkolili, a na vrata su počeli da bacaju granate“, ispričaće svedok Marija Gavrilovna LJašenko. „Posle su počeli da streljaju iz oružja. I posle toga je ostalo nekoliko ljudi. Zatim su se dvojica vratila i bajonetom ubola devojčicu od 11 godina, a dvojici malih dečaka odsekli glave. Ja sam se uvukla ispod kreveta, nisu me primetili. Tako sam čudom ostala živa“.
Svedoči Jelizaveta Grigorijevna Podšivajlova:
„U našem podrumu se krio veliki broj komšija, a ja sam sa ćerkom Tonjom i još četiri komšinice sela pored kuće. Kada su oni došli, napili su se vode, napunili flaše i zatim su počeli da pucaju. Ja sam pala i ne znam kako sam ostala živa. Kada su Mađari otišli, videla sam da moja ćerka leži sa ranom u oku i uhu. Brzo sam otrčala do bunara i ugledala užasan prizor: 32 čoveka, mnoge majke i njihova deca, ležali su mrtvi blizu bunara. Majke su ležale grleći i držeći svoje mališane, stomaci su im bili prerezani, a deci odsečene glave, tela unakažena, noge i ruke odsečene.“ Rusija ima jako puno takvih primera – možemo da se prisetimo spaljenih sela i gradova u Lenjingradskoj, Pskovskoj, Novgorodskoj i Tverskoj oblasti, Belorusiji i Ukrajini. Za svaki slučaj: kada se govori o 27 miliona Rusa poginulih u Drugom svetskom ratu, često se zaboravlja da su uglavnom to bili civili.
Ako pogledamo to kako je sada, onda vidimo da se metode i ciljevi fašista nisu nimalo promenili: isti onaj „Lebensraum“ (Lebensraum - životni prostor), isti onaj „Drang nach Osten“ (Prodor na istok), isti izdajnici, isti zločini i ubistva.
Kada sam razgovarao sa jednim zarobljenim Ukrajincem u bolnici u Marijupolju, rekao mi je: „Od vrtića su nas učili da su Rusi neprijatelji. U školi su nas učili da vas zaista mrzimo. Zato sam i otišao u rat. Tek u ratu sam shvatio da to nije tako. Da, ja sam i sam – Rus.“ Odjednom se setio da je Rus.
Ako tokom nekoliko decenija učite Ukrajince o potrebi da se ubijaju Rusi, vrlo brzo žeđ za ubijanjem i mržnja postaju gotovo religija. Lečiti takvog čoveka je vrlo teško, potrebno je više generacija kvalitetnog obrazovanja da bi se promenio mentalitet.
To je sasvim moguće: dovoljno je uporediti istočne i zapadne Nemce. Većina istočnih odnosi se prema Rusima sa poštovanjem, dok većina zapadnih ponavlja principe nacističke propagande.
Tako da nije ni čudo zašto se odnos prema fašistima ne menja “bez roka upotrebe”. Jučerašnji Šucštafel (SS devizija) ili današnji vojnici Azova mogu da se predstavljaju kao dobri ili čovekoljubivi, ali kad tad će morati da plate za učinjeno. Budućnost nam je potrebna, ne u nijansama smeđe ili crne boje. Zato se dezinfikujemo. Bez „perestrojke“, nadam se.
Izvor: Pravda
