O OVOM NASLOVU 

Posle Drugog svetskog rata, komunisti – titoisti su bili staljinisti, pa su sa ruskog prevodili sasvim primitivno, da baš liči na sovjetski ruski. Ako je naslov, recimo, „K voprosu ob istorii bolьševistskih organizaciй“, oni su ovako naslovljavali svoj prevod - „K pitanju boljševičkih organizacija“.  Naslov mog teksta je takav kakav jeste zbog toga što su naši tužni drugosrbijanci globalistički neostaljinisti, koji bi u svemu da slede Brisel i njegove zapovesti, pa nastoje da profesora Lompara, u boljševičkom stilu, na svaki način uklone sa obzorja studentske liste. Jer im smeta demokratsko opredeljenje srpskog rodoljuba, čoveka visoke kulture i uspravnog držanja. Ma koliko Lompar nastojao da pokaže i dokaže da borba protiv Vučić – Brnabić režima mora imati i građansku i nacionalnu komponentu, i ma koliko govorio:“Stojim studentima na raspolaganju, ali nemam političkih ambicija. Srednja linija političkog mišljenja uvek će imati moju podršku", ništa ne mu vredi. Neoboljševici ne mogu očima da ga vide. I tako, naravno, idu na ruku „nacionalisti“ Vučiću.  

Najnoviji zahtev Brisela - ili bar tako kažu neki njegovi glasnogovornici u nas (1) - jeste da se studenti, ako žele podršku, obavezno distanciraju od Lompara. To jest, da svojom listom nastave Vučićevim protivustavnim putem ka NATO EU integracijama, ovoga puta čak i bez šešeljevske šajkačice SNS družine. 

NA BENDINOM TRAGU 

Iako je napisao knjigu „Oproštaj sa intelektualcem“, svestan da za intelektualcem starog tipam - u doba veštačke inteligencije i „tehno-feudalizma“ - nema ni potrebe, Milo Lompar je ostao veran klasično shvaćenom pozivu intelektualca, koji je svojevremeno precizno opisao Žilijen Benda. 

Francuski filosof je smatrao da istinski intelektualac, svestan da nosi teret večnih vrednosti, nepogrešivo mora da se drži moralnih principa. U savremenoj filosofiji, smatra on, koja je prihvatila intuicionizam, subjektivizam i iracionalizam, toga više nema. Benda je zbog amoralnog iracionalizma kritikovao Bergsonovo učenje, ali i pojave poput dadaizma, nadrealizma i egzistencijalizma. Sledbenici novih ideja svedoče o posleratnom razočarenju u osnove zapadne kulture, ali ne nude bilo kakvu viziju ponovnog sazdavanja društva na zdravim temeljima. Benda je zbog toga kritikovao i marksizam, koji je tada dobijao na popularnosti u Francuskoj. 

TEMELJNE VREDNOSTI

Godine 1946, skoro dvadeset godina nakon objavljivanja „Izdaje intelektualaca“, autor je smatrao da je potrebno objaviti drugo izdanje, dopunivši ga predgovorom. Postalo je jasno da su fenomeni koje je prethodno opisao poprimili novi oblik i da cinizam stava intelektualaca, demonstriran tokom Drugog svetskog rata, može dovesti svet do nove katastrofe. 

Benda je uveren da svet nikada ne sme zaboraviti večne duhovne vrednosti, ili ideale, i stoga su mu potrebni intelektualci - ljudi koji ne teže praktičnim ciljevima i koji svoj zadatak vide u očuvanju tih ideala, njihovom propovedanju i održavanju na njihovim urođenim visinama. Prema Bendi, fundamentalne duhovne vrednosti su pravda, istina i razum, zasnovana na osobinama kao što su nepromenljivost, nesebičnost i racionalnost. Benda je razumeo da se država ne može izgraditi i održati samo na tim vrednostima, da političari moraju biti vođeni pravilno shvaćenim realizmom i da njihovi postupci nisu uvek podređeni zahtevima pravde ili morala. Ali zlo koje služi politici nikada ne prestaje da bude zlo: intelektualac na to mora da podseća javnost. 

NE PRISTAJATI NA „MORAL FAKTIČNOSTI“

Falsifikovanje i zamena oduvek su postojali, ali intelektualci koji su služili istini neumorno su održavali veru čovečanstva u ideale i time čuvale moralni temelj društva. Mada se, veli Benda, politička stranka, klasa ili nacija ( i odanost svojoj stranci, klasi ili naciji ) proglašavaju najvišim vrednostima u društvu, a većina intelektualaca žrtvuje kult univerzalnih ideala za interese svoje zemlje ili stranke, tonući u vihor političke strasti i vulgarnog pragmatizma, ne sme se poći tim putem. Pravi intelektualci ne pristaju da budu zloupotrebljeni kao oruđa političke moći.

Kao i Benda, Milo Lompar zna da političari i ljudi u svakodnevnom životu uvek deluju prilagođajavući se okolnostima. Oni, vođeni praktičnim ciljevima, zaboravljaju na ideale.  Ipak, dužnost je intelektualaca da im kažu da takav zaborav neizbežno vodi društvo ka moralnom kolapsu. 

FRANCUSKA NEKAD I SRBIJA DANAS

Benda je smatrao da je tragedija Francuske u tome što njeni intelektualci više ne propovedaju poštovanje prema univerzalnim istinama morala i pravde u njihovom apsolutnom smislu, već – sledeći političare – tumače njihov značaj u smislu tobož hitnih interesa države. Sada nisu samo političari već i sami intelektualci ti koji zamenjuju najviše vrednosti pukom prizemnošću. Kao rezultat toga, francuski intelektualci su prvo podržali fašističke režime u Španiji, Italiji i Nemačkoj – u ime „reda“ – a zatim su podržali kolonijalno preuzimanje Etiopije i Minhenski sporazum – u ime trijumfa prava „superiornih naroda“. Na kraju su stali na stranu kapitulacije Francuske – u ime priznanja „faktičnosti“.

Lompar smatra da je dužnost nacionalne inteligencije da radi na smeni Vučić – Brnabić režima zato što on uništava sve što je nesušno u našoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. I tu je sasvim jasan:“Ključno pitanje za nacionalnu političku orijentaciju ostaje isto: gde će ona biti, ako dođe do promene vlasti? Zar za nju nije bolja mogućnost promene, uz sav neminovni rizik, od višestranog i višestepenog truljenja nacionalnih sadržaja koje ostvaruje Vučić-Brnabić režim? Da bi ta mogućnost bila realna, nacionalna orijentacija se mora boriti za podršku onih koji su joj skloni unutar studentskog protesta. Ona treba da se suprotstavi nepromenljivom cilju propagandnog pogona: njegovom nastojanju da energiju studentskog protesta, koji je rodoljubiv, miroljubiv i građanski orijentisan, prekanališe na evroboljševizam kao neokomunističku interpretaciju Evropske unije.“(2)

Šta je tu sporno? Može li se trezveno pristupiti „k pitanju profesora Lompara“? Ili će ga, opet i opet, s jedne strane udarati Vučićevi „nacionalisti“, a s druge „građanisti“, to jest neotitoisti, koji su, ovako ili onako, u službi Vučićeve nesmenljivosti? 

PEKIĆEVO ZAVEŠTANJE 

Bez obzira na razlike, Borislav Pekić i Milo Lompar imaju jednu dubinsku sličnost: smatraju da je politika neodvojiva od morala. Upravo zog toga, završimo ovaj tekst citatom iz Pekićevih „Stopa u pesku“, sasvim na tragu Žilijena Bende:“Ne lažimo u javnom životu, nemojmo izneveriti savest, moralno osećanje u nama i zvezdano nebo nad nama, ni onda, a naročito onda kad znamo da ćemo zbog toga biti na gubitku. U zamenu imaćemo miran san. Zašto je on neophodan najbolje znaju oni koji ga nikad nisu imali....Sačuvajmo veru, jer bez nje nema života, ali ne odbacimo ni sumnju, jer bez nje nema napretka. Ne sumnjamo pri tom samo u ono što misle i čine drugi, jer to je lako. Pokušajmo, bar ponekad, da posumnjamo u ono što sami mislimo i činimo, jer to je teže ali zrelije plodove donosi....Istrajno i časno borimo se za svoja načela, ali ih ne obožavajmo. U nesavršenom svetu savršenih načela nema....Lični je moral osnova svake opšte politike. Budimo ljudi, građani i Srbi, ali nikad ni jednu od tih osobina, urođenih ili stečenih, ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina -završava sa žrtvovanjem tuđih života.

Nemojmo dopustiti da, na kraju života, u sred ruševina svog dela, moramo objašnjavati šta smo sve plemenito hteli i zašto nam je uspelo da ništa od toga ne izvedemo.

Sinovi nam neće verovati.“

I to bi, više ili manje, bilo baš to – zvezdano nebo nad nama i moralni zakon u nama. Ni manje, ni više. 

Koji čita, da razume.   

UPUTNICE ( 23.3.2026.)
1.    https://srbin.info/licemerje-eu-prihvata-diktatora-vucica-ali-se-trese-od-nacionaliste-lompara/
2.    https://milolompar.com/barometar-evroboljsevizma-9/

Izvor: Pravda