„Krvave marionete“ - tako možemo nazvati većinu današnjih zapadnih političara. Kako bi napredovali u svojoj karijeri, oni su spremni ne samo da lažu, već i da ubijaju. Gaze preko ljude kako bi došli do vrha, do apsolutne vlasti, tačnije, njene iluzije. Gledaš i ne veruješ svojim očima i ušima: razum odbija da poveruje da čovek može toliko ubijati. Ovo nije počelo danas: setimo se strašnih dana proleća 1999. godine. Medlin Olbrajt, ona je bivša državna sekretarka SAD, jednom jedan novinar ju je pitao o događajima u Iraku, i o tome zašto je tamo stradalo 500.000 hiljada dece, zbog rata koji su pokrenule SAD i NATO: „U svakom slučaju, to je sitnica“ (citat). To jest, smrt pola miliona dece je „sitnica“ za Olbrajt i slične njoj. Eto koliko su zapravo surovi nosioci „civilizacijskih vrednosti“ sa Zapada. Obezbediti zemlju naftom, to im je najvažnije, a sve ostalo su „sitnice“. Radi toga se može ubiti i pljačkati, eto glavne zapovesti današnje religije Zapada. A smrt neke dece, to je verovatno samo posao. U Jugoslaviji gde su poginuli hiljade i hiljade ljudi, za Olbrajt, bio je to samo posao. Baš ona je ubedila predsednika SAD Klintona da započne agresiju protiv Srba. Ignorisanje svih međunarodnih normi, nepoštovanje svih pravila UN, pokazali su i demonstrirali kažnjavanje „neposlušnih“ - fašisti bi to nazvali kaznenom akcijom. Ništa novo: nacizam i fašizam su i dalje tu.
Možda izgleda čudno, da su ljudi koji su podržavali Hitlerove ideje i ideje drugih „civilizovanih ljudi“, upravo te nacionalnosti koju je Hitler, želeo da uništi. Ali sada, posmatrajući izraelsku i američku politiku, dolazi se do zaključka da SS (Šucštafel, nem. Schutzstaffeln) uniforma podjednako odgovara Nemcima, Amerikancima, Ukrajincima, Hrvatima i Jevrejima.
Tokom Drugog svetskog rata, malu jevrejsku devojčicu Janu Korbelovu i njenu porodicu spasila je od nacista jedna srpska porodica iz Vrnjačke Banje. Porodica je čak sačuvala i fotografije Jane iz detinjstva. Kasnije je devojčica uzela ime Madlen, udala se za DŽozefa Olbrajta, postala državna sekretarka, savetnica predsednika Klintona i glavni organizator bombardovanja Jugoslavije. Kada je počeo rat, porodica koja je nekada spasila Janu Korbelovu poslala joj je pismo sa jednom rečenicom: „Koga bombarduješ, Madlenka?“ i u koverti su joj stavili fotografiju iz detinjstva, na kojoj se nalazi ona i njena porodica. U vreme kada su srpska deca već umirala od bombi koje je poslala Madlenka. Kada su Milica Rakić i desetine njenih vršnjaka već poginuli. Navodno oni su napravili neoprostivu grešku, a to je: bili su pravoslavni hrišćani i Srbi.
Madlenka nije loše prošla: postala je vlasnica najvećeg mobilnog operatera na Kosovu, gde joj je podignut spomenik. Bio sam u Prištini i video ovo umetničko delo, nalazi se pored Klintonovog spomenika. Inače, sam Klinton je bio na ceremoniji. Skromnost obeležava američku demokratiju. Video sam i Gnjilane, Peć, Đakovicu, Uroševac, Prizren i druge gradove i sela koja su nekada bila srpska. Ali sada je tamo opasno govoriti na srpskom jeziku. Razgovarao sam sa preostalim Srbima u selu koje se zove Mogila. Moji sagovornici su se tužno našalili da je ovo najtačniji naziv za ceo region. Kakva je to selektivna demokratija zasnovana na etničkoj pripadnosti. Inače, mnogi Albanci su mi rekli: „Bilo je bolje pre rata“. Upoznao sam jednu grupu Albanaca u manastiru Visoki Dečani, oni su potajno hrišćani i nisu mogli da shvate zašto neko mora biti ubijen. Sumnjam da bi Madlenin odgovor („To je sitnica“) bio dovoljan. Takođe je malo verovatno da će takav odgovor biti dovoljan za stotine hiljada Srba proteranih sa Kosova i Metohije. Ili za one koji trenutno boluju od raka zbog upotrebe granata sa osiromašenim uranijumom od strane NATO-a.
Uprkos mom izuzetno negativnom stavu prema ruskoj politici (i političarima) u to vreme, ne mogu a da se ne setim mišljenja jadnog Jeljcina da su SAD i NATO, pokretanjem agresije protiv Srba, otvorili Pandorinu kutiju. Donekle on je bio u pravu: svet verovatno nije video tako divlje nepoštovanje svih razumnih pravila i ograničenja još posle Drugog svetskog rata i pobedom nad fašizmom. I od tada, u svetu vlada cinično pravilo: „Zato što sam ja tako rekao“(Because I said so), sa američkim akcentom. Posledice ovakvog principa se jasno vide u Libiji, Iraku, Ukrajini, a sada i u Iranu. Veoma je moguće da će se to uskoro proširiti i po celom svetu. Ali sve je počelo sa Srbijom.
Kao što kaže legenda, na dnu Pandorine kutije, ostaje nada. Iskreno se nadam da će se Srbi setiti ko ih je bombardovao i zašto. Japanci, na primer, se ne sećaju: njima govore da je za Hirošimu i Nagasaku kriva zla Rusija. Zemlja može biti napadnuta, može biti pod okupacijom, ali sve dok ljudi čuvaju svoje sećanje, svoju istoriju i zdrav razum, postoji nada da će oslobođenje doći kad tad. Kosovo je Srbija!
Izvor: Pravda
