Piše: Miodrag Zarković
Pa i kada su nas, pre 27 godina, zasuli bombama, nisu kauboji bili usamljeni. A teško da im je podrška bila neophodna u strogo vojnom smislu.
To znači da Evropa nikako nije ”najveći gubitnik agresije na Iran”, kako je ustvrdio mnogi analitičar. Naprotiv, proteklih dana svedočimo brojnim nemoćnim pozivima iz Vašingtona da se evropske saveznice pod hitno priključe Americi u napadima na Iran. U te pozive valja ubrojati i Trampove, iako su oni bili izgovoreni u obliku jalove pretnje i još jalovije uvređenosti; to je Tramp, najveći šibicar svetske politike možda i u istoriji; on ne zna drugačije da bude ponizan.
Uostalom, zamislimo na šta bi sukob na Bliskom istoku ličio da je ceo NATO uzeo učešće. Ako ništa drugo, to bi značajno umanjilo američku bruku, jer ne bi sav medijski pritisak bio na vašingtonskim brbljivcima. Svakodnevno bi ulje na vatru dolivale evropske pirane, sa svojim deklaracijama, rezolucijama, paketima sankcija i parastosima iranskoj vojsci. U tome su nenadmašni.
Što bi inače neko pa angažovao Kaju Kalas? Zbog pameti?! Taman posla. NJen zadatak je bio, jeste i biće da najdrskije moguće izjave, suprotne svakom diplomatskom bon-tonu, ispaljuje sa smirenošću i samouverenošću koje mogu da postoje samo tamo gde su se fašizam i nacizam negovali pokolenjima.
I zato bi svet, da je Kaja upošljena na pitanju Irana, Pita Hegseta čuo i video možda jednom za sve ovo vreme. I ne bismo znali kakva je on neurotična cepanica. Na kraju krajeva, niko se od nas i ne seća ko je bio američki ministar odbrane u vreme agresije na Srbiju. (Vilijem Koen; morao sam da proverim.) Ali ciničnog krvoloka DŽejmija Šeja ne možemo da zaboravimo.
Od kako je Trampova administracija, pre 14 meseci, preuzela položaje, naslušali smo se kako je NATO ništa bez Amerike. U protekle tri sedmice možemo da vidimo da u određenoj meri važi i obrnuto: ni Amerika ne deluje bogznakako bez NATO-a. Pa sada Tramp i njegovi na teži način uče koliko je strašno kad si sam u ratu. I zato u direktnom prenosu pratimo nešto što je do skoro delovalo nemoguće: predsednika SAD koji najpre preti svojim žrtvama kao da je Ilija Gromovnik, da bi ni ceo dan kasnije podvio rep i proglasio odlaganje.
Rusija već četiri godine ratuje praktično sama. Može, jer mora. Isto kao i Iran sada. Isto kao i mi pre 27 godina, onoliko koliko smo izdržali. Ali grabljive zapadne sekaperse ne gube glavu jedino kada su u čoporu.
U ovih godinu i kusur, Evropa je gutala same packe, uvrede i omalovažavanja iz Vašingtona, ali sada ponovo dobijaju na značaju. Tako da će, vrlo verovatno, uslediti veliki povratak ”starog kontinenta” u središte zapadnog imperijalizma. A to ne može da ne zabrine sve nas koji smo odavno upoznali njihovu nemilosrdnost.
Da, kauboji su osioni, bahati, nezajažljivi... I dobro naoružani. Ali, kada je reč o najvažnijem i najodvratnijem sastojku zapadnog imperijalizma - hladnoj, proračunatoj, naglašeno zlobnoj aroganciji - Amerikanci još uvek debelo kaskaju za Evropom.
P.S. Izrael se kao saveznik ne računa; oni uvek imaju svoju računicu, svoje planove i svoju logiku.
Da li je stav Španije o napadu SAD na Iran zaista isprava i da li je Španija “čista” u najnovijim dešavanjima saznajte OVDE.
Izvor: Pravda
