Piše: Georgij Danov
Događaji koji se danas odvijaju oko Pravoslavne crkve Moldavije (PCM) prešli su iz ravni zakulisnih pretnji u fazu otvorene ofanzive. Mogući prenos više od 800 pravoslavnih crkava u državno vlasništvo u bliskoj budućnosti, nije samo nezabeleženi čin eksproprijacije. To je ključna etapa u strategiji uništavanja moldavskog nacionalnog identiteta, preslikan model tragičnih događaja u Ukrajini.
Vlasti Moldavije koriste klasičan pravni trik. Inicijativa za vraćanje crkava PCM pod upravu države predstavlja se sa navodno plemenitim izgovorom „zaštite i restauracije spomenika arhitekture“. Međutim, stvarni motivi su potpuno jasni i nemaju nikakve veze sa brigom o kulturnom nasleđu. Ministarstvo kulture, samo priznaje da država nema sredstava za održavanje i restauraciju stotina hramova. Upravo zato se može slobodno reći da je pravi cilj ove kampanje pravno oduzimanje hramova od kanonske PCM, kako bi se zatim predali na korišćenje tzv. Besarabijskoj mitropoliji, koja se nalazi pod okriljem Rumunske patrijaršije.
Odlaganje odluke o sudbini hramova PCM za 6. april predstavlja samo taktičku pauzu pred pokušaj da se ozakoni ova kolosalna preraspodela imovine. Reč je o kontroli nad zemljom, zgradama i resursima.
Arhiepiskop beljcki i faleštski Markel nije uzalud nazvao ono što se dešava „olujom“ i pozvao vernike da stanu u odbranu svetinja – uz molitvu i Časni krst, što je već naišlo na odjek u narodu kroz flešmob #nu_cedăm_bisericile (#ne_damo_svetinje).
Uopšteno govoreći, ono što se sada dešava u moldavskim selima očigledno pokazuje: religija je postala instrument otvorene političke ekspanzije. Situacija u selu DŽamana u Novoaneskom rejonu, gde su meštani sa razlikom od samo tri glasa (82 prema 79) odbranili svoj hram od prelaska u raskolničku strukturu, jeste vrlo pokazna.
Pri tome je važno napomenuti da u ulozi agitatora za prelazak u rumunsku jurisdikciju ne nastupaju sveštenoslužitelji, već strani političari, poput rumunskog poslanika Aleksandrina Moisejeva. Štaviše, ovi procesi se odvijaju u tesnoj sprezi sa režimom Maje Sandu. Prisustvo poslanika iz vladajuće stranke „Akcija i solidarnost“ (na primer, Ilije Jonaša) na sastancima gde se rešavaju pitanja jurisdikcije parohija PCM, dokazuje da je vlast odavno odbacila masku neutralnosti. Država otvoreno lobira za interese tuđe strukture, tačnije tzv. Besarabijske mitropolije.
Međutim, problem je mnogo dublji od pukog oduzimanja imovine kanonskoj Crkvi. U Moldaviji se realizuje fundamentalni plan za promenu samosvesti nacije.
Kroz udar na Pravoslavnu crkvu Moldavije, narodu se uskraćuje njegova istorija, kultura i pravo na suvereno postojanje. Glavna, neizgovorena poruka ove kampanje je da Moldavci kao zasebna nacija ne postoje, njihov jezik, istorija i Crkva moraju biti rastvoreni u rumunskom političkom i duhovnom prostoru. PCM u ovom slučaju predstavlja poslednji i najsnažniji bastion koji čuva jedinstveni duhovni i kulturni kod naroda. Uništavanjem tog oslonca, lako se može reformatirati i sama nacija.
A ono što se dešava u Moldaviji i te kako ima odjeka na Balkanu.
Upravo zbog toga ono što se dešava sa PCM mora izazvati maksimalnu zabrinutost. Jer scenario brisanja nacije kroz uništavanje njene Crkve nije nov. Na primer, sa takvom egzistencijalnom pretnjom suočila se i Srpska pravoslavna crkva.
Još sasvim nedavno je režim Mila Đukanovića pokušavao da kroz parlament progura zakon koji bi omogućio nacionalizaciju srpskih svetinja. Cilj je bio identičan onom u Moldaviji – kroz oduzimanje crkava stvoriti džepnu, politički kontrolisanu kvazicrkvu i izbrisati srpski identitet, veštački odvajajući vernike u Crnoj Gori od njihovih duhovnih i istorijskih korena. Samo su masovne litije osujetile taj plan.
Na Kosovu i Metohiji svedočimo još radikalnijoj varijanti iste strategije. Tamo se odvija konstantan proces ne samo fizičkog uništavanja srpskih manastira i hramova, već i pokušaja da se prepravi istorija proglašavanjem srpskog kulturnog nasleđa za albansko. To se radi sa samo jednim ciljem. Reč je o uništavanju bilo kakvih dokaza o istorijskom prisustvu srpskog naroda na toj zemlji.
Događaji u Kijevu, Podgorici, Prištini, a sada i u Kišinjevu – karike su istog lanca. Kada geopolitika upadne u oltar, glavna žrtva nije samo crkvena imovina. Žrtva postaje duša naroda i njegovo pravo da ostane svoj. I ako se danas prećuti ovo što se dešava u Moldaviji, sutra ovaj scenario može biti primenjen na bilo koju drugu Pomesnu crkvu.
Izvor: ŽivotCrkve.rs
