Piše: Vladimir Dimitrijević
ZABORAVILI STE NA VAKCINISANJE?
A nije trebalo. Jer evo šta se nadvija nad sve nas. Sveštenik Jovan Plamenac, jedan od retkih ljudi u mantiji koji brine o celini našeg hrišćanskog narodnog pitanja, u „Pečatu“ je, 27. marta 2026, objavio tekst o prisilnoj vakcinaciji dece u Crnoj Gori, u kome, između ostalog, piše:“Najnovija verzija Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti objavljena je 5. januara ove godine u Službenom listu Crne Gore. U njegovom članu 42 stoji:„Uslov za boravak djece u javnim i privatnim predškolskim ustanovama vaspitanja i obrazovanja je sprovedena obavezna vakcinacija, osim u slučajevima postojanja trajne medicinske kontraindikacije.“ Ovo je jedan broj roditelja doživio kao nasilje nad djecom, kao svojevrsnu epštajnovštinu, doduše ne seksualnu nego zdravstvenu, svakako kao proizvod globalističke ideologije koju danas simvolizuje epštajnizam. NVO „Plava Planeta“, udruženje za pomoć u ostvarivanju prava u svim segmentima života djeci i mladima sa smetnjama u razvoju, 6. februara je pokrenula Peticiju sa zahtjevom: „Momentalno ukidanje prisilne vakcinacije u Crnoj Gori“. Ustav Crne Gore daje građanima pravo da pokreću zakonodavne inicijative.“
Šta će se desiti, videćemo. Ali pitanje nasilnog vakcinisanja ostaje otvoreno.
Vredi se setiti kako je to bilo sasvim nedavno, u doba koronokratije.
JOVAN ANTOVIĆ NJIM SAMIM
Ovih dana čitam rukopis knjige Jovana Antovića, nastale u doba koronokratije. Čitam članke i intervjue ozbiljnog srpskog naučnika, koji, kako bi rekao pokojni Predrag R. Dragić Kijuk, ne pati od moralne lenosti.
Dr Jovan Antović je diplomirao nakon samo četiri godine i deset meseci (1993. godine) na Medicinskom fakultetu u rodnom Nišu, zbog čega je proglašen najboljim svršenim studentom Univerziteta u Nišu i najboljim studentom medicine, po mišljenju Srpskog lekarskog društva. Magistrirao je 1997. na matičnom fakultetu, a specijalizirao naredne godine na Klinici za hematologiju Kliničkog centra u Nišu. U periodu od oktobra 1998. do januara 1999. bio je stipendista Centra za hemofiliju i trombozu Univerziteta Severne Karoline u Čepel Hilu (SAD), da bi 2003. odbranio doktorat iz oblasti koagulacije na Institutu „Karolinska“ u Stokholmu (instituciji čiji profesori dodeljuju Nobelovu nagradu za medicinu i redovno rangiranoj između 10-15 mesta biomedicinskih univerziteta u svetu), gde i danas radi kao viši konsultant na Kliničkoj hemiji Univerzitetske bolnice i redovni profesor.
Dobitnik je mnogobrojnih priznanja za svoj rad i autor ili koautor stotinak članaka objavljenih u recenziranim međunarodnim časopisima koji su citirani više od 2400 puta (h-index 25, Google Scholar Citation Index 29). Takođe, koautor je knjige „Diseminovana intravaskularna koagulacija“ na srpskom i dva izdanja knjige Essential Guide to Blood Coagulation i glavni je urednik nedavno izašlog trećeg izdanja. U okviru društva Sveti Jovan iz Švedske osnivač je stipendije JP Antović, namenjene finansiranju kratkotrajnih usavršavanja mladih istraživača iz Srbije.
ZA KOGA JE PISAO
LJudi poput Antovića očito ne pišu knjige samo da bi „proslavili svoje ime“. Naprotiv, za njih su knjige svedočanstvo borbe za slobodu: sopstvenu, i svog naroda, i svih pripadnika čovečanstva pod okupacijom globokratije.
Već na uvodnim stranicama svoje knjige, kroz posvete, zahvalnice i motoe, vidi se da je za Antovića pitanje istine suštinsko, ne samo u naučnom nego i u egzistencijalnom smislu. On knjigu posvećuje ocu, učiteljima i porodici, a naročito ističe da je u celu priču ušao iz „sebičnih razloga“: da pokuša da spase svoju dušu i da unucima pokaže gde je bio kada je bilo teško. Svoje javne nastupe, medicinske stavove i kasnije intervjue Antović doživljava kao vid lične odgovornosti pred Bogom, istorijom i porodicom.
Svako od nas, svakoga dana, stoji pred Bogom, istorijom i porodicom, i nastoji da da odgovore na ključna pitanja svoga doba. A ključno pitanje našeg doba, u svim mogućim oblicima, jeste pokušaj dehristijanizacije hrišćana.
DOBA KOJE NAM JE ZAPALO
Poznati grčki propovednik, arhimandrit Atanasije ( Mitilineos ) o tome je govorio kao o budućoj pobedi hrišćana, ali kroz stradanje: “Takvu istorijsku stvarnost i eshatološku pobedu savršeno je prorekao i opisao drugi Davidov psalam. Verujem da bi bilo veoma korisno na ovom mestu ponuditi vrlo kratak sažetak ovog Psalma: „Zašto se uznemiriše narodi, i plemena pomisliše taštinu?“ (Ps. 2:1). Već sa ovim prvim stihom mi smo preneseni u samo jezgro Otkrivenja koje se odnosi na rat bogoprotivnih sila protiv Hrista i NJegove Crkve. Zašto se uznemiriše narodi? Šta će im to doneti, kad eshatološka pobeda, konačna pobeda, pripada Jagnjetu, Isusu Hristu, hrišćanstvu i NJegovoj Crkvi? Šta će dobiti svim svojim manevrima i savetovanjima, kada će na kraju biti poraženi i uništeni? „Ustaju carevi zemaljski, i kneževi se kupe zajedno na Gospoda i na Pomazanika NJegovog“ (2:2). Kakvo čudesno i suptilno razlikovanje: protiv Boga i protiv NJegovog Pomazanika. Ovo razlikovanje je zapisano već u desetom veku pre Hrista. Mnogi su oni koji veruju u Boga, ali ne prihvataju Isusa Hrista. A Hristos je rekao: „Ko odriče Sina, ni Oca nema“ ( Prva Jovanova 2:23). Ovo razlikovanje se odnosi na vaploćenog Sina Božjeg sa titulom Hristos, ili Mesija na jevrejskom. Vidimo takođe savez naroda koji dele isto zlonamerno mišljenje o Bogu i NJegovom Hristu. U Otkrivenju čitamo da se carevi stavljaju na stranu antihrista. Dele njegov duh i obrazuju ovaj zlonamerni savez protiv Jagnjeta.
I tako narodi kažu: „Raskinemo okove njihove, i zbacimo sa sebe jaram njihov“ (Psalam 2:3). Ti okovi su zakoni Jevanđelja. Kada ovo govore, misle da raskinu okove hrišćanstva, da unište hrišćanstvo. Ovo se odnosi na sve planove i savetovanja koja se godinama sprovode u hrišćanskim narodima, radi dehristijanizacije ljudi. Ovo je posebno očigledno u naše vreme. Nemamo drugih istorijskih svedočanstava niti presedana gde je ikada bio pokrenut tako veliki organizovan napor da se hrišćanski narodi dehristijanizuju.“
U takvom času, kada kneževi zemni ustaju na Hrista, Antović, koji je i lekar i hrišćanin ( hrišćanin, pa lekar ) počeo je da piše i govori o istini kakvom ju je sagledao.
POČECI ZBIVANJA
Antović se vraća na početak 2020. godine, koju opisuje kao godinu od koje je i porodično i profesionalno mnogo očekivao. Sa jedne strane, postojali su akademski i karijerni planovi, naročito u vezi sa doktorantima i sopstvenim akademskim napredovanjem. Sa druge strane, život njegove porodice u Švedskoj tekao je mirno, uobičajenim tokom, sa zimskim ritmom, praznicima i očekivanjem normalne radne godine. Antović posebno dočarava sliku svakodnevne normalnosti da bi pokazao koliko je početak krize, barem iz njegove perspektive, delovao kao nešto udaljeno i još neozbiljno. Kada mu se doktorantkinja iz Kine javlja da su letovi otkazani i da je kineska Nova godina praktično suspendovana zbog novog virusa, on to još uvek posmatra kao još jednu „lažnu uzbunu“ sa Dalekog istoka.
Dok se većina Šveđana u to vreme bavi uobičajenim zimskim odmorima, njegova porodica odlazi na Mediteran. Na televizijama se pojavljuju sve uznemireniji voditelji i snimci ljudi sa maskama, ali Antović i dalje ne prihvata da je reč o nečemu što će temeljno promeniti život. Čak i na aerodromu, gde su među retkima bez maski, on i dalje sve posmatra s dozom podsmeha prema „glupostima“. Iz početnog nepoverenja prema dramatizaciji nastaje njegov stav: Antović nije čovek koji je od početka prihvatio „zvanični strah“, već kao neko ko je događaje posmatrao sa rezervom i tek potom formirao kritički stav.
DOGAĐAJI UBRZAVAJU
Povratak u Stokholm označava ubrzavanje događaja. Prvo se pojavljuju priče o većem broju turista koji se sa skijanja iz Italije vraćaju sa teškim respiratornim infekcijama. Potom i na univerzitetskom kursu, koji Antović drži, jedan virusolog najavljuje da verovatno neće moći da završe nastavu uživo. Antović počinje da oseća da se nešto krupno događa. Posebno je upečatljiv prizor iz gradskog autobusa, kada se on zbog kikirikija zagrcne i počne da kašlje, a ljudi ga gledaju kao neprijatelja, sa reakcijama u rasponu od čuđenja do straha i besa. U tom trenutku on shvata da je „ludnica otključana“. Koronokratija nije ostavila trag samo na institucionalnom i medicinskom nivou, već i u svakodnevnoj ljudskoj psihologiji: obično kašljanje postaje društveno opasan čin, a strah se iz medija seli u neposredne međuljudske odnose.
PRVA PROZRENJA
Kako se zdravstveni sistem ubrzano prilagođava novom stanju, Antović počinje da gleda krizu iz svoje stručne perspektive lekara hematologa. U laboratoriji se povećava obim posla, a kod njega se budi uverenje da u osnovi teških kovid slučajeva problem koagulacije. On drži kratak pregled kolegama i ističe značaj D-dimera, koji ubrzo postaje jedna od najtraženijih analiza. Presudan momenat nastaje u razgovoru sa supruginom koleginicom ( i supruga je lekar ) iz Italije, koja govori o prvim obdukcionim nalazima i problemom diseminovane intravaskularne koagulacije, sa tzv. DIK sindromom.
( Sa Interneta prepisujem: diseminovana intravaskularna koagulacija je težak stečeni poremećaj hemostaze, karakterisan masivnom aktivacijom koagulacije koja dovodi do stvaranja mikrotromboza, ishemije organa i krvarenja usled potrošnje faktora koagulacije. Ovo stanje nije primarna bolest, već se razvija kao komplikacija udružena sa infekcijama, malignitetima ili traumama. )
To kod Antovića izaziva profesionalnu asocijaciju: prepoznaje osnovni tok bolesti i povezuje ga sa ranijim radom na temi DIK-a, koji je pisao sa svojim profesorom u Nišu. Od tog trenutka, on krizu više ne posmatra samo kao široki društveni fenomen, već kao konkretan medicinski problem u koji on, po sopstvenom osećaju, može stručno da uđe. Uključuje se u rad na terapiji protiv zgrušavanja krvi kod obolelih od kovida u Karolinskoj bolnici u Stokholmu, pri čemu Antović naglašava da je ta bolnica među prvima u svetu pojačala takvu terapiju i da je protokol lečenja objavljen početkom aprila 2020. godine. Tako on postaje lekar koji je unutar jedne od najpoznatijih svetskih bolnica aktivno učestvovao u razumevanju i formulisanju pristupa lečenju.
BOLNICA I ODGOVOR
Antović ukazuje na Karolinsku bolnicu kao jednu od najboljih i najpoznatijih bolnica na svetu i ističe da su mu se, usled njegovog položaja u tako uglednoj ustanovi, javljali prijatelji, poznanici i kolege iz Srbije tražeći objašnjenja i savete. On naglašava da njegov cilj nije bio da stvara paniku, nego da pomogne zdravoumnim savetom. Ako je i samo jedan čovek manje strahovao i ostao „zdrav i normalan“, smatra da njegovo javno delovanje nije bilo uzaludno. Za Antovića, borba protiv straha jeste bila jedan od najvažnijih oblika otpora koronokratskom ludilu. Strah deformiše rasuđivanje, društvene odnose i odluke zdravstvenih vlasti, pa se hitno mora zaustavljati njegovo širenje.
U tom okviru sledi veoma važan dokument: autentični mejl koji je 2. aprila 2020. poslao koleginici i drugarici. Taj mejl je u knjizi ostavljen sa pravopisnim greškama, kako bi se zadržala njegova neposrednost i dokumentarna vrednost. U njemu Antović iznosi svoj veoma oštar sud o onome što se dešava, nazivajući celu situaciju „glupošću neviđenih razmera“ u smislu načina na koji se javnost plaši i kako sistem reaguje. Iako ne negira da bolest postoji, on procenjuje da je reč o nečemu što je možda zaraznije i nešto „žešće“ od gripa, ali ne i mnogo smrtonosnije. Po njemu, osnovni problem nije sama bolest, već opasnost od sloma već redukovanih zapadnih zdravstvenih sistema i nesposobnost da se donesu teške trijažne odluke. Odatle sledi i niz medicinskih razmatranja u kojima on insistira na značaju D-dimera, na ulozi DIK-a, na mogućem preterivanju u lečenju pacijenata, na opasnostima neselektivne mehaničke ventilacije ( „čudotvorni respiratori“) i na tome da deo smrtnosti tumači kao posledicu bakterijskih superinfekcija, sepse i prekomerne terapijske intervencije, a ne kao direktan učinak samog virusa. On tu takođe ostavlja i konkretna uputstva kako bi želeo da bude lečen ako bi i sam dospeo u teško stanje, čime podvlači da iza svojih stavova stoji ličnim primerom. Mejl je važan jer u njemu sažeto postoje skoro sve ključne teme kasnijeg javnog nastupa Jovana Antovića: nepoverenje prema masovnoj histeriji, kritika testova i medijskih interpretacija, naglasak na koagulaciji i DIK-u, odbijanje nametanja neproverene vakcinacije i duboko uverenje da je potrebno ostati pribran.
VASKRS 2020. I PRVI INTERVJU
Pravoslavni Vaskrs 2020. u Švedskoj, zahvaljujući slobodnijem pristupu i hrabrosti sveštenstva, Srbi, među kojima je i Antović, uspevaju da proslave u miru, dok u Srbiji to nije bio slučaj. Upravo ta razlika postaje za njega povod da shvati kako više ne može da ćuti. Svestan značaja Vaskrsa, on donosi odluku da se javno oglasi i iznese „medicinsku istinu“ onako kako je vidi. Potom stupa u dodir sa Biljanom Đorović i nastaje intervju koji je, iako prvobitno namenjen za štampu, završio na Internetu. Iz privatnog iskustva, porodične odgovornosti, bolničkog rada i lične elektronske prepiske ovaj srpski lekar prelazi u javni prostor, spreman da svoje stavove iznese pred širu publiku.
Antović naglašava medicinske nalaze tog doba koje tumači kao tipičnije za bakterijsku superinfekciju i sepsu nego za klasičnu virusnu sliku: neutrofiliju, povišen CRP, povišen prokalcitonin i visok D-dimer. Iz toga izvlači zaključak da mnogi pacijenti ne umiru „od“ virusa, već „sa“ virusom, u kombinaciji sa bakterijskim infekcijama, sepsom i terminalnim poremećajima koagulacije. Po Antovićevom mišljenju, deo pacijenata je bio izložen prekomernim i opasnim intervencijama, posebno neselektivnoj mehaničkoj ventilaciji, kombinovanju više toksičnih lekova, jakim antibioticima i kortikosteroidima, što je, umesto da pomogne, moglo dodatno da naškodi.
Terapija koju u datom trenutku Antović nudi uključuje hlorokin, antibiotik poput azitromicina, niskomolekulski heparin u slučaju visokog D-dimera, izbegavanje respiratora osim u strogo određenim situacijama i, ako dođe do porasta interleukina 6, kao i primenu odgovarajućeg inhibitora. Po njemu, ishod je ipak u Božjim rukama.
PRIRODA PANDEMIJE
U intervjuu Biljani Đorović, Antović izlaže svoje stanovište o prirodi pandemije. On kaže da je u početku bio sklon da veruje da je reč o običnom, tek nešto izmenjenom virusu gripa, ali da su ga neki aspekti onoga što se dešavalo naveli da delimično promeni stav. Po njemu, virus postoji i jeste nešto zarazniji, ali ni približno toliko koliko se predstavlja. Kao ilustraciju navodi testiranja na Islandu i podatke iz Karolinske bolnice o trudnicama bez simptoma, iz čega izvlači zaključak da je broj inficiranih daleko manje dramatičan nego što se u javnosti tvrdi. Potom problematizuje pouzdanost testova, naglašavajući i lažno negativne i lažno pozitivne rezultate, i tu nepouzdanost koristi kao dodatni argument protiv panike i medijskog apsolutizovanja brojki.
Kada govori o smrtnosti, on je predstavlja kao sličnu jačem sezonskom gripu, a teške i fatalne oblike bolesti vezuje pre svega za starije muškarce sa teškim pridruženim bolestima. Uz to, uvodi i motiv malog broja naizgled zdravih ljudi koji razvijaju hiperimunu reakciju i teška oštećenja pluća. Za njega je, dakle, problem stvarniji tamo gde postoji neproporcionalni imuni odgovor nego u samoj masovnoj slici bolesti. Antović ne tvrdi samo da sistem preuveličava bolest, već da istovremeno i sam virus predstavlja kao nešto što u pojedinim slučajevima ima osobenosti koje zahtevaju pažljivije razumevanje.
SISTEM ZDRAVSTVENE ZAŠTITE
U nastavku intervjua Antović razvija stav da je haos u velikoj meri posledica preopterećenosti i višegodišnjeg slabljenja zapadnih zdravstvenih sistema. To povezuje sa sopstvenim sećanjem na vreme kada su i u Srbiji lekari morali da donose surove odluke o raspodeli terapije. Ponovo se vraća i na princip da ne treba „prelečiti“ pacijenta, pozivajući se na učitelje i oca – lekara, i time svoju sadašnju poziciju ukorenjuje u široj, starijoj medicinskoj etici. Kada opisuje laboratorijske nalaze (neutrofiliju, limfopeniju, povišen CRP i aktivaciju koagulacije ), on još jednom insistira da tu vidi ili bakterijsku superinfekciju ili preteran imunski odgovor, a ne jednostavnu virusnu sliku. Posebno ističe da mu je drago što je sa kolegama iz Karolinske učestvovao u formulisanju preporuka za antitrombotsku terapiju kod kovid pacijenata.
DRUŠTVENO I DUHOVNO
Posle toga, intervju prelazi sa uže medicinskih pitanja na širi društveni i duhovni teren. U delu o ustrojstvu globalnog zdravstvenog sistema Antović naglašava da tu ne govori iz uske stručnosti, već kao neko ko logički ukršta dostupne informacije. On je nepoverljiv prema naddržavnim organizacijama i privatnim fondacijama, govori o nepostojanju filantropije u svetu krupnih kapitalističkih interesa i izražava sumnju prema figuri tobožnjeg „čovekoljupca“ Bila Gejtsa kao simbolu širih procesa, koji odmah nudi „vakcinalno rešenje“ kao panaceju.
Odmah potom sledi pitanje o onemogućavanju vernika Srpske Crkve da učestvuju u vaskršnjoj liturgiji. Tu se njegov ton menja i postaje ispovedniji. On govori o sopstvenom približavanju veri, naglašava da nije dostojan da sudi, ali ipak kaže da ostaviti verujući narod bez vaskršnje liturgije u pravoslavnoj zemlji može da se objasni samo bezumljem. Sveto pričešće za njega ne može biti predmet medicinskog relativizovanja, jer pripada isključivo ravni vere. Antovićev stav je jasan – on kaže da ne postoji razlog da narod bude u marketima, a da ne bude na liturgiji.
ŠVEDSKA I LIČNE ODLUKE
Antović Švedsku predstavlja kao zemlju koja je, u tom trenutku, na počecima pandemije, postupala zrelije jer je građanima davala savete, a ne naredbe, i oslanjala se na poverenje između naroda i vlasti. U tome vidi objašnjenje njene dotadašnje društvene stabilnosti i razvoja. Ipak, ne ostaje bez rezerve: strahuje da bi upravo povećano narodno poverenje u vlast u nekom narednom koraku moglo da olakša uvođenje novih totalitarnih mera nadzora.
Antović se bavi i pitanjem mandatorne vakcinacije, čipovanja i 5G mreže. Pažljivo ističe da nije „antivakcinaš“ u apsolutnom smislu, već pravi razliku između starih, dugo ispitivanih vakcina i novih, na brzinu razvijenih preparata. Navodi primere sopstvenih odluka o vakcinama za svoju decu, naglašavajući da nije načelno protiv cele ideje vakcinacije. Međutim, kada je reč o vakcini za kovid, njegov stav je kategoričan: ne bi je primio ni po cenu gubitka posla i prava. Uz to, odbacuje dobrovoljno čipovanje i jasno kaže da na prisilu čovek možda ne može uvek da odgovori, ali da dobrovoljni pristanak odbacuje. Medicina, vera i lični moralni otpor kod Antovića su nerazdvojno povezani.
ISKUSTVENI PRIMERI
Svoju poziciju Antović potkrepljuje porodičnim primerima. Podseća na slučaj vakcine protiv hepatitisa B, kada je bio spreman da ide i na sud da njegov sin tu vakcinu ne primi. Zašto bi novorođeno dete primalo vakcinu protiv bolesti koja se prenosi krvlju ili seksualnim putem, umesto da mu se kasnije govori o rizičnim ponašanjima i načinima zaštite? Isto tako, pominje i iskustvo iz perioda „svinjskog gripa“, kada su on i supruga, oboje lekari, pod pritiskom javnosti ipak svesno doneli odluku da decu ne vakcinišu, čak su jedno drugom potpisali izjavu da zajednički preuzimaju odgovornost ukoliko bi se pokazalo da greše. U knjizi se ta epizoda navodi kao potvrda da su postupili ispravno, jer ovaj srpski lekar kasnije na nju gleda kao na primer opravdanog otpora pritisku. Potom dodaje i primer HPV vakcine, koju njegova ćerka takođe nije primila, uz obrazloženje da je bolje učiti decu o polno prenosivim bolestima i načinima zaštite nego oslanjati se na parcijalnu zaštitu koju vakcina ( sumnjiva, sa potencijalnim uticajem na plodnost, nudi ).
Antović izričito kaže da vakcinu protiv kovida ne bi primio ni po cenu gubitka posla i građanskih prava. NJegov ključni argument glasi da je za razvoj sigurne i efikasne vakcine potrebno između pet i deset godina, pa stoga ne prihvata preparat razvijen u mnogo kraćem roku za bolest koju, po sopstvenoj proceni, ne smatra dovoljno opasnom da bi opravdala takav rizik. Antović u intervju Biljani Đorović postavlja pitanje pita kako bolestan čovek može da zarazi vakcinisanog, što za njega predstavlja jednu od ključnih nelogičnosti celog zvaničnog narativa. Kad nešto nije logično, verovatno nije ni istinito.
ČIPOVANJE I 5 G MREŽA
A šta ćemo sa obavezim čipovanjem? Treba biti i protiv njega. S jedne strane, Antović nastoji da pokaže da nije reč o tehnološkoj paranoji u najjednostavnijem smislu: plaća karticom, ne gasi mobilni telefon, nema poseban problem sa tim da ga prate, prisluškuju ili bombarduju reklamama, jer smatra da nema šta da krije i da većinu stvari ionako govori javno. Antović čak i priznaje da je veliki deo nadzora već prisutan u savremenom životu. Međutim, granica je za njega u dobrovoljnom pristanku na nešto što doživljava kao dublji oblik porobljavanja. Zato kaže da je njegov odgovor na temu čipovanja jasan: dobrovoljno – nikada. Ako bi se nešto nametnulo silom, priznaje da čovek ne može uvek da se odbrani, ali odbija da unapred da saglasnost. On pri tome naglašava da takav otpor verovatno nosi posledice, i pojedinačnu patnju i patnju porodice, ali da to ipak nije razlog za popuštanje. Čipovanje živih ljudi nije tehničko ili političko pitanje, već pitanje volje, dostojanstva i moralne izdržljivosti.
Tema 5G mreže je kod Antovića obrađena oprezno. On kaže da nije dovoljno stručan, ali dodaje da, pošto je ljudsko telo većinski sačinjeno od vode, možemo bar pretpostaviti da visoke frekvencije mogu uticati na molekule vode i samim tim i na telo. Za njega je još važnija druga stvar: sama činjenica da je moguće javno kritikovati „histeriju oko pandemije“, pri čemu je kritika 5G mnogo manje dopuštena, kod njega budi sumnju. On tu ne nudi naučni odgovor, već sumnju kao oblik otpora. Ako se nešto od javnosti skriva ili se ne dopušta slobodna rasprava, stvar je ozbiljno sumnjiva. Antović uvek veliku težinu pridaje ne samo činjenicama nego i atmosferi zabrane, cenzure i onome što naziva odsustvom logične, otvorene debate.
DVE VRSTE STRAHA
Po Antoviću, postoje dve vrste straha koje je, u naše vreme, hrišćaninu teško izbeći. Prvi je fizički strah, a to je strah od smrti. On kaže da se smrti ne plaše samo apsolutni ateisti i apsolutni vernici, dok sebe ne svrstava ni u jednu od te dve kategorije. Ipak, naglašava da je sve u Božjim rukama i da se smrti ne treba plašiti, jer pravoslavno vreme Vaskrsa uči čoveka da smrt posmatra u svetlu nade, a ne užasavanja pred nestankom. Hrišćanski stav prema smrti jedan je od temelja otpora onome što Antović vidi kao kovid-paniku.
Drugi strah, koji stoji pred verujućim čovekom, jeste strah od čipovanja kao žiga zveri, antihrista, poslednjeg lažnog mesije u zlu ujedinjenog čovečanstva. Svakom je, smatra, data mogućnost da donese odluku, ali ta odluka ima posledice i posle konačne odluke popravnog nema. Antović medicinsku i političku tematiku prevodi na jezik spasenja, odgovornosti i eshatološke ozbiljnosti. Nije reč više samo o sporu oko tzv. „javnog zdravlja“, već o iskušenju koje čoveka stavlja pred izbor kome se ne može pristupati kao pukoj praktičnoj odluci. Reč je o borbi da se ne izdamo Boga i dušu. Drugima se može reći, bližnji se mogu upozoriti, ali se, u krajnjoj liniji, može spasavati samo sopstvena duša.
OPTIMIZAM I PESIMIZAM
Antović kaže da je „pesimistični optimista“: nije očekivao da će se sve ovako brzo razvijati, nadao se da će njegovu generaciju i generacije njegove dece i unuka ova iskušenja možda mimoići, ali više u to nije siguran. Bojazan zbog onoga što dolazi u narednim godinama stoji kod njega zajedno sa uverenjem da odgovornost ne može biti prebačena ni na koga drugog. Upravo u tom duhu izgovara i rečenicu koja deluje kao lični moto cele knjige: „Ja rekoh i pokušah da spasim dušu svoju.“ Za Antovića, medicinska procena, građanski otpor i duhovna samozaštita postaju jedna ista stvar.
Što se tiče koronokratskog nasrtaja na prvao pravoslavnih da se pričešćuju iz iste Čaše, pravoslavni čovek, po Antoviću, ne može da prihvati da pitanje Svetog pričešća bude svedeno na tehničko ili sanitarno pitanje. Razlog nije medicinski, već bitijni i duhovni. Ako je pričešće zaista Telo i Krv Hristova, onda ono ne može biti predmet iste logike koja važi za obične društvene kontakte.
KORONA I KRIZA
Za Antovića, kovid-kriza je već u proleće 2020. postala mesto sudara nekoliko ravni: nauke, institucija, globalne politike, medijske manipulacije, lične slobode i hrišćanske odgovornosti. NJegov argumentacija neprestano prelazi iz medicinskog u moralno, iz moralnog u duhovno, i iz duhovnog nazad u konkretne društvene i lične izbore.
Antović i pri kasnijim javnim nastupima ostaje pri uverenju da je jedan od glavnih problema od samog početka bilo nesrazmerno tumačenje broja zaraženih, bolesnih i preminulih. Tu je i nepouzdanost testova, uz preveliku medijsku dramatizaciju, nejasno razgraničenje između umiranja „od“ i umiranja „sa“ virusom, kao i sklonost sistema da složene kliničke slike svede na jednu, politički i medijski upotrebljivu etiketu. Po Antoviću, od samog početka bilo je neophodno „uključiti mozak“ i odbiti da se prihvati nešto što, već na prvi pogled, nije bilo dovoljno logično i dovoljno ubedljivo zasnovano na činjenicama. Antovićevi javni sudovi, ma koliko bili oštri, nisu bili glas čoveka sa strane, nego nekoga ko je sve vreme ostao duboko uključen u medicinsku stvarnost.
TREZVENOST ŠVEDSKE I GLOBALNA KORONOKRATIJA
Ključ trezvene medicinske politike u Švedskoj nije bio samo u tome što su „koronokratske“ mere bile blaže, nego što su ljudi dobijali savete, a ne gole naredbe. To je, po Antoviću, uzrok švedske sposobnosti da se kriza savladava bez potpunog ukidanja normalnog života. Pa ipak, kako je već isticano, poverenje Šveđana u državu u jednom trenutku može biti upotrebljeno kao put ka nametanju neprihvatljivih mera – recimo, tamošnje ukidanje gotovine moglo bi da vodi sveopštem čipovanju. Jednoga dana…
Antović insistira da pitanju ustrojstva svetskog zdravstvenog sistema, finansiranja SZO, uloge privatnih fondacija i pojedinih javnih figura. Za njega, filantropija u svetu krupnog kapitala praktično ne postoji; globalne korporacije i naddržavne institucije, čak i onda kada deluju pod humanitarnim ili stručnim izgovorom, u krajnjoj liniji rade u skladu sa sopstvenim interesom, a on nije interes svih ljudi i naroda. Koronokratija je oblast u kojoj se sreću biopolitika, globalno upravljanje i pitanje suvereniteta.
SVE VEĆI PRITISCI
Kasniji televizijski nastupi Jovana Antovića, naročito oni na K1 televiziji, uvode novu dimenziju u njegov angažman: javni otpor sada se odvija pod osetnijim pritiskom koronokratije i u atmosferi veće napetosti. U jednom od takvih nastupa Antović već na početku oseća potrebu da naglasi da govori isključivo u svoje lično ime, kao doktor, istraživač i akademski građanin sa akademskim slobodama, a ne u ime klinike ili instituta na kome radi. Taj detalj je važan jer pokazuje da se prostor dozvoljenog javnog govora, po njegovom utisku, suzio. Ono što je u aprilu 2020. bilo ispovedni izlazak u javnost, u kasnijim fazama postaje odbrana prava da se uopšte javno govori.
U prvi plan dolazi tema kovid propusnica, putovanja, ulaska u zemlje i trećih doza vakcine. Antović opisuje novonastalu situaciju kao znatno restriktivniju nego ranije: sloboda kretanja više nije nešto što se podrazumeva – ona postaje uslovljena „vakcinalnim statusom“, poreklom putnika i administrativnim procenama. To je vidljiv znak da se zdravstvena politika pretvorila u širi mehanizam kontrole. U to vreme, Srbija, koja je u jednom trenutku bila u povoljnijem režimu unutar šengenskog sistema, ponovo je vraćena u restriktivniji okvir. Ono što je do tada bilo normalno, postaje zavisno od administrativne procene, zdravstvenog statusa i odluke vlasti. Tako se priča širi u pravcu otvaranja pitanja opšte slobode i građanskog statusa svakog čoveka.
DOBA NOVE MEDICINE
Uprkos cenzuri koja je sve veća, Antović ne ublažava svoje ranije sudove, već ih vremenom radikalizuje u skladu sa sopstvenim čitanjem događaja. Za njega je razlika između ponuđenih vrsta vakcina istovremeno i razlika između starog, poznatog modela medicine i nove, sumnjive faze u kojoj se, po njegovom mišljenju, stanovništvo izlaže nečemu što je još uvek u procesu ispitivanja. Ovo nije uobilajeno „lekarsko“ pitanje, nego doba istorijskog prelaza iz jedne epohe medicine u drugu, globokratsku, prema kojoj srpski hematolog ima duboko nepoverenje.
Osnovni stavovi Antovića su jasni: on gaji nepoverenje prema medijski proizvedenom strahu, okreće se medicinskoj trezvenosti, odbrani vere, skepsi prema globalnim centrima moći. On je svojim javni nastupima oličeni otpor prisili i uverenja da je logika često bolji vodič od zvaničnih parola. Koronokratski teror je postao ozbiljan: pravo na javno neslaganje postalo je sporno i, po Antoviću, treba ga braniti svim dostupnim sredstvima. On više puta naglašava da ne menja stavove u zavisnosti od medijske ili političke klime, već dobija još više dokaza koji, kako smatra, samo potvrđuju ono što je ranije već govorio.
TREĆA DOZA
Na osnovu ličnog iskustva, Antović je analizirao i pitanje o trećoj dozi za one koji su primili dve kineske vakcine. NJegov odgovor je formulisan oštro i lično. On ističe da u bliskoj porodici ima slučaj u kome je osoba posle dve kineske vakcine primila Fajzerovu i, po njegovom svedočenju, ostala živa samo zahvaljujući izuzetnoj nezi medicinskog osoblja. Taj primer on koristi kao argument protiv preporučivanja određenih kombinacija vakcina, iako pošteno priznaje da za svoje šire tvrdnje nema dokaze u strogom smislu. Ipak, ostaje pri uverenju koje, kako kaže, iznosi „od početka“: ako je neko primio dve kineske vakcine, onda bi i treća trebalo da bude kineska. Razlog za to vidi u činjenici da je, po njegovom razumevanju, jedino kineska vakcina od onih „koje smo mi učili“, odnosno jedina koja se uklapa u klasičnu, udžbeničku predstavu o vakcini, dok su sve ostale, platforme koje se još uvek ispituju. Antović, dakle, ne odbacuje sve vakcine bez razlike, već pravi hijerarhiju između onoga što doživljava kao tradicionalni medicinski oblik i onoga što smatra novim, nedovoljno jasnim i potencijalno opasnim.
ŽUSTRO I ODLUČNO
U tom kontekstu pojavljuje se i televizijski nastup sa K1 televizije od 23. novembra 2021, koji Antović opisuje kao žustru, pa i neprijatnu diskusiju sa voditeljkom. Ta emisija, kako navodi, više nije nigde dostupna, pa je transkript rađen na osnovu snimka koji je sam intervjuisani načinio sopstvenim mobilnim telefonom dok je gostovao preko internetske veze. Antović želi da sačuva trag o svom javnom govoru čak i onda kada taj govor ne ostaje dostupan u javnom medijskom prostoru. U širem smislu, to se uklapa u njegovu stalnu temu ograničene slobode javnog neslaganja: nije važno samo šta je rekao, nego i da to mora naknadno sam da arhivira i rekonstruiše.
U tom intervjuu kao posebno značajan moment javlja se činjenica da i Švedska, koju je Antović ranije predstavljao kao liberalniji i zreliji model „upravljanja krizom“ u doba korone, od 1. decembra 2021. uvodi kovid propusnice. Antović svoju skepsu više ne usmerava samo na zemlje sa rigidnim merama, nego i na one koje su u prvim fazama krize delovale kao izuzetak. Švedski primer, koji je ranije imao skoro pozitivnu funkciju kontrasta u odnosu na Srbiju i druge zemlje, sada postaje i sam dokaz da se ni liberalni modeli nisu oduprli logici kovid propusnica i uslovljene slobode. Više se ne radi o lokalnoj grešci ili kratkotrajnoj panici, već o širem pravcu u kome se kreću moderna društva.
KO JE OVDE IMUN?
Antović kaže da, kao i kod drugih bolesti, preležan kovid ostavlja trajan imunitet, dok vakcina, po njegovom mišljenju, u najvećem broju slučajeva ne ostavlja trajan imunitet. Da bi to približio, koristi poređenje sa boginjama: ljudi koji nisu vakcinisani, a prirodno su preležali bolest, nemaju problem da budu u kontaktu sa vakcinisanima, dok kod vakcinisanih vremenom može doći do pada imuniteta. Opet se postavlja pitanje: ako vakcina štiti, zašto je onda nevakcinisani toliki problem vakcinisanom? Jer, u vreme koronokratije, nevakcinisani su proglašavani opasnima po vakcinisane, iako u tome nije bilo nikakve logike. Osim one iza koje su stajale globalističke strukture moći.
Antović ponovo ističe da smatra da vakcinacija jeste jedno od dostignuća moderne medicine, da je poboljšala kvalitet i dužinu života i doprinela iskorenjivanju nekih bolesti. Međutim, odmah dodaje da se često zaboravlja koliko su i poboljšani uslovi života ( čista voda, bolje stanovanje, bolja ishrana i opšti sanitarni napredak ) imali ulogu u smanjenju dečjih i zaraznih bolesti. Antović zauzima poziciju koja će istovremeno priznati istorijski značaj klasičnih vakcina i osporiti savremene oblike prisile, kao i pravo institucija da nevakcinisanu decu ili odrasle isključuju iz društvenog života. Otud i njegova formulacija da svaki roditelj, posle razgovora sa lekarom, mora imati pravo da sam donese odluku o svom detetu i da ni po kom osnovu nevakcinisana deca ne smeju biti diskriminisana. Kao odgovoran polemičar, on nikada ne nastupa samo odbrambeno, već izaziva protivnike da argumentima opravdaju ono što je za njega očigledno nelogično.
POSLEDICE NEISPITANOG
Antović snažno naglašava da, prema onome što su on i njegova generacija učili, vakcina podrazumeva oslabljeni živi virus ili bakteriju, odnosno mrtvi virus ili bakteriju. Nasuprot tome, za nove kovid preparate tvrdi da ne spadaju u klasičnu definiciju, pa ih naziva genskom terapijom. Po njegovom uverenju, promenom definicije pokušava se da nešto novo i suštinski različito bude predstavljeno kao staro, poznato i već provereno. U tome je jedan od osnovnih mehanizama obmane.
Antović kaže da je Astra Zeneka u Skandinaviji stavljena van upotrebe zbog tromboza već nakon nekoliko meseci, da je Moderna isključena iz upotrebe kod mlađih od trideset godina zbog upala srčanog mišića, i dodaje da je i kod Fajzera pokazan povećan rizik od miokarditisa, naročito kod mlađih muškaraca i dečaka. Uz to unosi i podatke iz američkog sistema za prijavu neželjenih događaja posle vakcinacije, koristeći ih kao argument da je broj smrtnih ishoda nakon kovid vakcina dramatično premašio dotadašnje okvire. Ovi podaci su potvrda njegove šire teze da su ljudi izloženi nečemu što nije dovoljno ispitano, a pritom se sve dešava pod snažnim političkim i medijskim pritiskom. Od slobode kretanja, preko buster doza i pojma imuniteta, do same definicije vakcine i pitanja nuspojava, Antović sve ovo predstavlja kao delove istog mehanizma u kome su medicinska logika, lična sloboda i istina ozbiljno narušeni.
PITANJE DEFINICIJA
Antović navodi da su, prema definicijama velikih engleskih rečnika i američkog Centra za kontrolu bolesti do 2021. godine, vakcine podrazumevale primenu živog, obično oslabljenog, ili inaktivisanog mikroorganizma, odnosno njegovih delova, koja se daje radi izazivanja imuniteta i sprečavanja zarazne bolesti ili njenih posledica. Nasuprot tome, u novijoj formulaciji vakcina postaje svaki preparat koji se koristi da stimuliše imuni odgovor na bolest. Tako ulazimo u suštinsku promenu koja omogućava da se nešto što po staroj medicinskoj logici ne bi spadalo u vakcine sada ipak tako nazove. Nije promenjena samo definicija, već i granica onoga što se može predstaviti kao dugo poznata i proverena medicinska praksa.
Po Antoviću, ako vakcina više ne mora da bude zasnovana na klasičnom modelu oslabljenog, mrtvog ili delimično predstavljenog mikroorganizma, nego samo na stimulaciji imunog odgovora, onda je otvoren put da se i genetski zasnovani preparati predstave kao „vakcine“, iako to, po njemu, u pravom smislu te reči nisu. Upravo na toj tački Antović unosi svoju najoštriju formulaciju: mRNA nije vakcina, nego genska terapija. U njegovoj argumentaciji, više nije reč o tome da se organizmu daje nešto prepoznatljivo spolja radi stvaranja imuniteta, već da se unosi deo genetskog materijala koji organizam potom koristi da sam proizvodi određeni virusni protein, na koji onda treba da se razvije imuni odgovor.
SPAJK PROTEIN PROTIV ČOVEKA
Antović posebnu pažnju posvećuje „spajk“ proteinu. On tvrdi da se kod mRNA platformi organizmu zadaje da proizvodi upravo onaj deo virusa koji je najtoksičniji i najproblematičniji. To je naročito sporno jer je, kako kaže, upravo taj šiljasti protein povezan sa komplikacijama koagulacije koje je i sam pratio kod kovida. Zato postavlja pitanje zašto se vakcina ne pravi na nekom drugom delu virusa, ako već organizam može da razvije imuni odgovor i na druge antigene. Opet i opet: ako nešto deluje nelogično, za Antovića je to znak da je barem sumnjivo. Strašno je upravo to što se najopasniji deo virusa stimuliše da bude proizveden u samom organizmu.
Pored mRNA vakcina, Antović razmatra i druge platforme. Rusku vakcinu i Astra Zeneku predstavlja kao preparate zasnovane na DNK platformi, odnosno na načinu rada koji za njega pripada domenu genske terapije. On tu povlači paralelu sa sopstvenim stručnim iskustvom, pominjući da se slični principi koriste u terapijama za hemofiliju. Na taj način nastoji da pokaže da ne govori kao neko ko ne poznaje pitanje, već iz profesionalnog dodira sa idejom unošenja genetskog materijala u organizam radi terapijskog učinka. Kinesku vakcinu, naprotiv, izdvaja kao jedinu koja, po njegovom mišljenju, zadovoljava tradicionalni kriterijum klasične vakcine. Time Antović ponovo pokazuje da kod njega ne postoji potpuno odbacivanje svega što se naziva vakcinom, već pokušaj da se oštro razdvoji tradicionalni i novi model.
POSLEDICE NASRTAJA NA GENE
Po Antoviću, postoje, po njemu, jasni dokazi da mRNA ostaje u organizmu i nakon više godina, i da niko ne može sa potpunom sigurnošću da garantuje da se neće inkorporirati u ljudski genom. Javnost nije izložena samo nečemu novom, nego nečemu čije se dugoročne posledice ni približno ne znaju u dovoljnoj meri. Problem je sistemski, jezički i institucionalni, a ne samo farmakološki. Potrebno je da se narodu vrati poverenje u zdravstveni sistem. To poverenje ne može biti obnovljeno na osnovu prisile i promene značenja reči, već samo na osnovu istine, jasnoće i doslednosti.
Antović koristi i podatke iz američkog sistema. On poredi prosečan godišnji broj smrtnih ishoda prijavljenih posle svih vakcina pre 2020. godine sa brojevima koje navodi za kovid vakcine u ranoj fazi vakcinacije, a zatim i kasnije. Po njegovom tumačenju, taj rast je toliko veliki da se ne može posmatrati kao sporedan ili slučajan.
RAZOČARANOST U MEDICINU
Naravno, u današnje vreme postoji duboki ton razočaranja u savremenu medicinu. Antović u šali kaže da voli da ponovi kako je medicina hirurgija, a sve ostalo su „vradžbine“. Naravno da on ne odbacuje svu neoperativnu medicinu, već da želi da pokaže koliko je, po njegovom osećaju, veliki deo savremenog medicinskog diskursa postao udaljen od čvrstog, vidljivog i proverljivog delovanja. Kovid epoha je za njega trenutak u kome se taj problem dramatično ogolio: pojmovi su postali „klizavi“, institucije nedosledne, a terapije i preventivni postupci sve više podložni političkom i medijskom nametanju.
Temelj javnog medicinskog jezika, po njegovom uverenju, izmenjen je da bi se opravdalo nešto što bi pod starim imenima bilo mnogo teže prihvaćeno. Od pitanja „da li se treba vakcinisati“, Antović prelazi na pitanje „šta je uopšte to što nazivate vakcinom“, a odatle dalje na pitanje poverenja, istine i prirode celog sistema koji je takvu promenu omogućio. Kovid kriza jeste bila medicinska, ali, u isti mah, i kriza pojmova, ustanova i savesti.
VREDI LI BORITI SE?
Kovid kriza nije samo medicinski ili politički događaj, već simptom mnogo dubljeg duhovnog stanja savremenog sveta. Po Antoviću, dešavanja u Evropi posledica su gubljenja vere u Boga i prelaska u potpuni materijalizam. Gubitak duhovnog kompasa stoji u osnovi panike, nedostatka mere, slepog poverenja u tehničke sisteme, sklonosti da se čovek svede na biološki objekat upravljanja. Antović je pesimističan u proceni duha vremena, ali i uporan u odbrani mogućnosti otpora. On kaže da budućnost ne izgleda mnogo svetla i da, ako se čita Otkrivenje Jovanovo, čovek ne može izbeći apokaliptičnu „čašu“ koja stiže i do njegovih usana. Istorijski tok nije utopija progresivizma, niti je moguć brz i lak preokret. Ipak, po Antoviću, oni koji rade protiv čovečanstva i čoveštva ne mogu biti jači od većine normalnih. Uostalom, i ljudi koji nisu vernici mogu da računaju na snagu zdrave pameti i poštenja.
Iako Antović ne temelji otpor isključivo na institucijama, ne nada se nekom savršenom političkom rešenju, on smatra da se treba boriti i veruje da poslednja linija odbrane leži u unutrašnjoj snazi čoveka, u sposobnosti da ne pristane, da ne poveruje u laž i da sačuva lični integritet. NJemu nije potrebna garancija da će društvo u celini pobediti, niti veruje da će kolektiv obavezno doći do istine. Umesto toga, on dosledno ponavlja da svaki čovek u krajnjoj liniji može spasiti samo sebe, a drugima može tek donekle pomoći tako što će poslati poruku, svedočiti, ohrabriti ih ili pozvati na otrežnjenje.
POUKE I PORUKE
Antović kaže da, ako je ljudima pomogao da shvate da priča o virusu nije bila naivna, ali ni onoliko strašna kako se predstavljala, i ako im je pokazao da je u Švedskoj bio moguć i drugačiji način života i samosvojan pristup krizi, onda je ispunio svoju dužnost.
On, u isti mah, govori o duhovnoj budućnosti srpskog naroda, o opasnosti propadanja, o nemogućnosti da se sudbina zajednice odvoji od pitanja istine i duhovne orijentacije. Antović u isti mah priznaje da ljudi u dijaspori, pa i on sam, imaju ograničeno pravo da drže lekcije onima koji su ostali u Srbiji, ali to ga ne odvraća od strepnje da narod može nestati ili biti potisnut ako ne pruži otpor. Uostalom, bez istine nema preporoda i bez preporoda nema stvaranja prave elite. Zato je koronokratija za Antovića deo šire krize naroda, države i duhovnog usmerenja. On veruje da nas u narednim godinama čeka mnogo toga teškog i više nije siguran da će sadašnje generacije biti pošteđene onoga što dolazi. Ipak, sve zavisi od nas, jer se odgovornost ne može prebaciti na drugoga, a čovek, čak i u lošim vremenima, može raditi na svom spasenju.
Koronokratija je naročito doba: reč je, po Antovićevom uverenju, o vremenu u kome su činjenice zanemarivane, zdrav razum vređan, strah kod građana podjarivan da bi se njima lakše manipulisalo, dok je i sam medicinski jezik bio izmenjen zarad manipulacije. To je deo mnogo dublje duhovne krize modernog sveta, u kojoj su vera, istina i ljudsko dostojanstvo potisnuti tehničkom i ideološkom kontrolom. Čovek ne može spasiti svet, niti svoj narod u celini, ali može pokušati da sačuva sebe, da kaže istinu i da time bar malo pomogne drugima.
UMESTO EPILOGA
Sveštenik Jovan Plamenac u svom članku, koji smo već pomenuli, naglašava da je nametanje obavezne vakcinacije dece kao uslova za bilo šta put ka ponoru iz koga neće biti izlaza. On kaže:“Crnogorski lijevi liberalizam, koji je nadgradnja totalitarnog komunizma, pokazuje se totalitarnijim od lijevo liberalnog koji je donio „slobodu“ da djeca biraju jesu li muško, žensko ili pak pas ili mačka i hoće li da kake u toaletu ili na pijesku u ćošku učionice.
Jasno je da će ako ovako represivan zakon prođe u narodu uslijediti drugi zakoni koji će, na primjer, propisati da u svakoj učionici u jednom ćošku mora biti nasut pijesak…, zatim školski programi po kojima će, kao u Americi, djecu u 4. razredu osnovne škole, kada im je 8 godina, podučavati masturbaciji, pa će se pedofili otimati o radno mjesto nastavnika, i drugo što crnogorski narod još uvijek doživljava djelom bolesnih umova. I sve ovo biće legalizovano kao dječja prava, kao što je ubijanje nerođene djece legalizovano kao žensko pravo. Pedofiliju će korumpirana nauka prevesti u oblik empatije, slično kao što je osamdesetih godina prošlog vijeka homoseksualnost, koju je medicina označavala mentalnim poremećajem, odnosno psihijatrijskom dijagnozom (u klasifikaciji Američkog psihijatrijskog udruženja homoseksualnost je bila navedena kao poremećaj sve do 1973. godine, kada je uklonjena iz dijagnostičkog priručnika, a Svjetska zdravstvena organizacija zadržala je tu oznaku do 1990. godine), ideološki prevedena u prirodnu varijaciju ljudske seksualnosti, štoviše u slobodu opredjeljenja.“
Počinje obaveznom vakcinacijom, a završiće legalizovanom pedofilijom. Ako ste sumnjali, čitajte o Epstinu i „njeovom“ luciferijanskom poduhvatu.
Zato se, ovde i sada, moramo boriti protiv svakog totalitarizma, a naročito onog maskiranog u „zdravstveni sistem“. LJudi poput profesora dr Jovana Antovića nasušno su nam potrebni. Zato ga i dalje očekujemo u našim borbenim redovima. Dok borba traje.
Izvor: Iskra
