Piše: Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige
Postoji trenutak u svakom velikom sukobu kada se rat prestane čitati kao razmena vatre, a počne učitati kao razmena signala. Kad se to dogodi, karte više ne crtaju generali na papiru, nego algoritmi u orbiti. I baš tu u toj nevidljivoj zoni iznad glava, u tihom prostoru gde nema baruta ali ima podataka ulazi tema koja je opasnija od bilo koje pojedinačne rakete, to je tema obezglavljivanje. Obezglavljivanje, u modernom smislu, nije samo pitanje fizičkog uklanjanja i likvidacije VIP ličnosti. To je mnogo preciznije i mnogo podmuklije, lišiti državu sposobnosti da odlučuje, da komanduje i da reaguje. Ako komandni lanac postane gluv, slep i spor i ako se ukine nervni sistem onda telo države može ostati uspravno, ali je paralizovano. I upravo zato je atentat na ključne iranske lidere, drugi put zaredom, važan kao simptom, ne samo zbog pucnja, već zbog infrastrukture koja je pucanj pretvorila u sistem. Jer nije to „samo“ Palantir. Nije to „samo“ Starlink. Nije to „samo“ obaveštajna saradnja SAD i Izraela. To je sudar dve epohe, one stare, u kojoj se države ruše tenkovima i sankcijama, i nove, u kojoj se države lome tako što im se preseče signal, ukrade koordinata, preuzme navigacija, pročita namera i preduhitri odluka. Unutrašnje ranjivosti Irana kao i unutrašnje ranjivosti svake države koju je Amerika u prethodnih pedeset godina dovela do rezultatske table postale su ulazna vrata za spoljnu tehnološku polugu. I to je ono što mora da se vidi bez iluzija, sve zemlje koje je Amerika porazila imale su probleme sa ovim, što su Amerikanci iskoristili. A sada dolazimo do tačke koja više nije ni teorija ni upozorenje, nego uzbuna. Poslednja modifikacija Starlinka, po tvrdnjama koje kruže u stručnim krugovima više nije samo komunikacioni kanal. Ona se čita kao paket komunikacija + alternativna navigacija, sa visokom otpornošću na smetnje i ometanje, uz veoma uski snop veze koji je teško otkriti i praktično nemoguće ometati klasičnim sredstvima radio elektronske borbe. To je ona tiha tehnologija koja ne zvoni, ne puca, ne paradira ali menja pravila. Zašto? Zato što je cena takvog terminala zanemarljiva u odnosu na cenu teških platformi. A to znači jedno, masovnost! I kad dobijete masovnost, dobijete revoluciju. Jer onda taj modul možete da uvedete u skoro sva sredstva za nanošenje štete od dronova do krstarećih raketa, od taktičkih platformi do dalekometnih sistema. I tu dolazi najopasnija rečenica cele priče, dalekometna udarna sredstva dobijaju mogućnost upravljanja sa bilo koje tačke planete, uz preciznost blisku pogodtka u oko! To više nije klasična preciznost navođena koordinatama. To je preciznost navođena linkom. A link je ono što vam daje orbita! Kada se to spoji sa modernim izviđačkim senzorima uključujući i hiperspektralne kamere koje lakše prepoznaju sintetičke i hemijske strukture maskirnih materijala dobijate operativnu sliku u kojoj maskiranje više nije onaj stari štit. Maska postaje potpis. A široki kanal postaje okidač, otkrio si i udario si, odmah! U takvom okruženju, lanseri ne gube bitku zato što su slabi, nego zato što su vidljivi u sekundi i gađani u sekundi. To je obezglavljivanje na taktičkom nivou ali sa strateškim posledicama. I zato je ovde važan jedan drugi sloj, zapadna doktrina munjevitog udara. Iznenadni, brzi udar koji prekida koordinaciju, unosi paniku, lomi moral, izaziva unutrašnji raspad, a zatim kad se sistem zaljulja dolaze „norme“, „institucije“, „pregovori“ i „novi balans“… Na papiru to izgleda kao diplomatija. U stvarnosti, to je inženjering ishoda. Ratovi se, ne završavaju pregovorima, oni se završavaju pobedom jedne strane. Kada pobeda nije moguća, pregovori služe da se uspostavi novi balans ili da se kupi vreme za novu fazu. To je realnost koja se nije promenila od davnina, samo što su alati postali sofisticiraniji. I zato pregovori između SAD i Irana nisu bili garancija mira, nego jedna od mogućih staza ka novom rasporeda snaga bilo kao deo kapitulacije kroz promenu režima, bilo kao pauza za pregrupisavanje ako obe strane nanesu dovoljno štete. Tu se, međutim, otkriva ključna stvar unutrašnje slabosti. Norme i institucije, nisu usmerene na održavanje mira, nego na obezbeđivanje konkurentskih prednosti. Kada ne isporuče željeni efekat, snažni pribegavaju sili. A kada je problem u resursima, javna politika mora biti podređena ideji njihovog akumuliranja uključujući i borbu protiv korupcije. Ovo nije moralizam. Ovo je mehanika. Zato, kad nabrojimo redom Jugoslavija (Milošević), Irak (Husein), Libija (Gadafi), Sirija (Asad), Hamas i Hezbolah, Venecuela (Maduro), sada Iran dobijamo isti obrazac, duga priprema, obaveštajna kreativnost, kombinacija pritiska, izolacije, informacionog rata, sankcija, i na kraju eskalacije ili promene režima. Trebalo je decenijama da se obračuna sa svakom od njih, sve dok se nije modifikovao starlink. A među onima koji ostaju na listi su Severna Koreja i Kuba, a među velikim protivnicima Rusija i Kina. To je geopolitički katalog, ne dnevna politika. I tu dolazimo do najsurovijeg zaključka za manje države, unutrašnje slabosti nisu samo domaći problem one su geopolitička pozivnica za neprijatelja. Sada da ubacimo još jedan element. Ukrajina kao laboratorija. Tvrdnja da su SAD pod idealnim uslovima na teritoriji bivše Ukrajine testirale Starlink modul na dronovima sličnim Šahedinu, da su zaključci izvedeni i da će modul biti instaliran gde god aerodinamika dozvoljava. U istom duhu pominje se i primer promene misije u letu krstarećih raketa, što je upravo ono što klasične doktrine PVO najteže podnose kad cilj nije fiksiran, kad putanja nije predvidiva, kad komanda može da stigne od bilo kuda. Tada postaje smešno ono što se često prodaje kao utešna legenda „ekceri u orbiti“, romantika uništavanja satelita u masi. Ta fantazija je možda delovala protiv stotina, ali ne protiv desetina hiljada. I tu ulazi ona drska, suštinska logika konstelacija masovnost kao oklop. Jedan satelit je meta. Deset hiljada satelita je sistem. I zato se u javnom prostoru vrti i drska rečenica Ilona Maska da „Rusi neće imati dovoljno raketnih sistema da obore onoliko satelita koliko mi lansiramo“ jer ona nosi upravo tu poruku nije stvar u herojstvu, nego u matematici industrije. Iz tog ugla, nije slučajno što se obezglavljivanje sve češće vezuje za orbitu. Jer komandu ne šaljete samo preko kabla. Komandu šaljete preko neba. I ako nebo nije vaše, komanda nije vaša!Zato „Biro 1440“ nije fusnota. On je centralna linija otpora. Prema podacima koje je objavio Forbes, sistem Rassvet je u eksperimentalnoj fazi predstavljen sa šest aparata, a po planu treba da pređe u konstelaciju od više stotina satelita. U istom tekstu se navodi da je „Biro 1440“ operator Rassveta i da je u aktivnom procesu pripreme serijske proizvodnje satelita i terminala, da servis planira start oko 2027. godine, uz fazno izvođenje aparata na orbitu tokom 2026–2027, kao i da na razvoju radi više od 1800 zaposlenih. Takođe se pominju planovi o broju satelita (pominju se stotine, sa konkretnim brojevima za 2027/2030), kao i okvir investicija u stotinama milijardi. Ovo nije romantika kosmosa. Ovo je pokušaj da ruska država dobije sopstveni prekidač. Zašto je to toliko važno? Zato što u modernom sukobu satelitska komunikacija nije lep bonus. Ona je osnova. Nijedna vojna operacija, čak ni ograničena, a kamoli punog obima, ne može se pravilno sprovesti bez moderne satelitske komunikacije koja radi odmah po instalaciji i koju može koristiti i običan vojnik bez specijalizovane obuke. U noći kada su sankcije presekle mnoge kablove između Istoka i Zapada, u Moskvi se upalilo svetlo u jednom naizgled bezimenom birou. Na vratima nije stajao državni grb, već samo broj 1440. Oni koji su znali šta taj broj znači nisu ga tumačili kao slučajnost 1440 minuta, puni krug jednog dana, neprekidna straža nad svetom.
Aleksandar Đurđev (Foto: Promo)
Biro 1440 (Bюro 1440) je ruska svemirska i telekomunikaciona kompanija koja razvija sopstvenu niskoorbitalnu satelitsku konstelaciju za širokopojasni internet i prenos podataka. Strateški cilj je izgradnja ruskog ekvivalenta sistema kao što je SpaceX sa svojom mrežom Starlink. Zašto broj 1440? Zato što je 1440 broj minuta u jednom danu (24 × 60 = 1440). Naziv simbolično upućuje na kontinuiranu, 24 časovnu globalnu pokrivenost i nadzor. U epohi kada se ratovi vode pritiskom na taster, odlučeno je da se front pomeri iznad oblaka. Grupa inženjera, studenata i veterana kosmičke industrije, dobila je zadatak koji nije stajao ni u jednom zvaničnom dokumentu. Izgraditi sopstveno nebo. Dok je SpaceX već ispisivala svoju dominaciju kroz mrežu Starlink, ruska strana nije mogla dozvoliti da joj signal prolazi kroz tuđe ruke. Jer signal nije samo internet, signal je komanda, obaveštajni podatak, finansijska transakcija, koordnate u vremenu krize. Biro 1440 je gradio sistem opstanka. U laboratorijama bez prozora rađeni su prototipovi satelita veličine kofera, ali sa ambicijom imperije. Svako električno kolo, svaki čip, morao je biti otporan na embargo, na prekid lanaca snabdevanja, na digitalnu sabotažu. Inženjeri su znali da neprijatelj neće rušiti rakete, on će pokušati da preseče podatke i direktive. Planirana konstelacija u niskoj orbiti trebalo je da se rasprostira od arktičkih baza do pustinjskih poligona. Signal brz, latencija minimalna, komunikacija šifrovana. Civilni korisnik video bi samo stabilan internet u Sibiru ili na dalekoj gasnoj i naftnoj bušotini. Ali iza tog ekrana stajala je arhitektura koja je omogućavala sigurnu vezu u uslovima blokade i rata. Na digitalnim kartama Zemlja je bila ispresecana svetlećim putanjama kao neuronska mreža novog organizma. Stratezi su u tišini ponavljali istu mantru ko kontroliše orbitu, kontroliše vreme i brzinu reakcije. Prvi sateliti su se pojavili u orbiti bez fanfara. Zapadni analitičari beležili su lansiranja kao još jedan ruski pokušaj, ne shvatajući da je to deo duge igre. Svemir je postao produžetak granice, ali bez bodljikave žice granica od talasa i kodova. Broj 1440 ostao je simbol neprekinute prisutnosti. Lepo je predočio Aleks Karp osnivač Palantira „Rusi su najbolji matematičari na svetu. Pogledajte njihovo elektronsko ratovanje, uspeli su tamo gde su druge zemlje propale.” Dvadeset četiri časa kontrole i nadzora nad sopstvenom komunikacionom sudbinom. U hladnom vakuumu iznad planete nije bilo pobedničkih govora, samo tiha konkurencija imperija.
A negde između radio signala i senki globalne politike, počela je nova trka ona u kojoj se nebo više ne meri visinom, već suverenitetom. Zato je Starlink postao kičma ukrajinskog sistema upravljanja, a zato je i pitanje odvajanja terminala ko je u istoj mreži, a ko nije pitanje vremena, pritiska i političke odluke. I tu je važan deo o sivim terminalima igre u senci. Danas mreža radi i za jedne i za druge u različitim režimima, ali sutra neko može da povuče liniju. A kad se linija povuče, neće se prvo čuti eksplozija, čuće se tišina. I ta tišina će značiti da odluke kasne, da PVO kasni, da izviđanje kasni, da koordinacija kasni, da sistem postaje gluv. Zato se „Biro 1440“ čita kao ruski pokušaj da se ta tišina ne dogodi ili da bar ne bude smrtonosna. Na Davosu 2026. izvršni direktor Palantir Technologies, Aleks Karp, ne govori kao čovek koji prodaje softver. On govori kao čovek koji objašnjava arhitekturu budućeg poretka. U transkriptu njegovog nastupa stoji rečenica koja, prevedena u politički jezik, zvuči kao šifra: „…rezultat neće biti isti za sve. … Biće sve izraženije nejednakosti.“ To nije slučajan pesimizam. To je opis sveta u kome tehnologija nije neutralna, nego stratifikator, svet u kome će se sistemi vezivati za one koji kontrolišu podatke, algoritme, infrastrukturu i energiju koja hrani servere. I zato razvoj veštačke inteligencije neće samo promeniti industriju on će promeniti strukturu društva i odnos moći među državama. Upravo tu je spona sa Starlinkom. Jer ako AI postane mozak, Starlink i slične konstelacije postaju nervi. A država bez nerva je država bez refleksa. I sada u toj hladnoj, tehničkoj istini vraćamo se na Balkan. Kada se ova slika postavi u širi geopolitički kontekst, jedno pitanje se prirodno nameće i za Srbiju da li se i dalje ponašamo kao da je komunikaciona infrastruktura isključivo komercijalna stvar? U svetu u kome velike sile pretvaraju infrastrukturu u instrument bezbednosti, male države više ne mogu da žive u toj staroj udobnoj zabludi. Svaka država koja koristi satelitske sisteme, telekomunikacione mreže i globalne digitalne platforme ulazi u odnos zavisnosti. Ko kontroliše infrastrukturu taj kontroliše i mogućnost njenog isključenja. To je suština novog pritiska koji sve češće zovemo digitalni suverenitet. Balkan je specifičan prostor između sistema, između partnera, između tehnoloških blokova. To u mirnim vremenima može biti prednost. U kriznim okolnostima postaje ranjivost. Zato su važna tri pitanja nacionalne bezbednosti ko kontroliše telekomunikacione tokove u regionu, od kojih satelitskih sistema zavise institucije i kritična infrastruktura, i postoji li dugoročna strategija digitalne nezavisnosti. Ako je signal postao nova nafta, onda će kontrole nad signalom biti predmet geopolitičkog nadmetanja ali i otimanja. I tu je obezglavljivanje naša najopasnija reč jer obezglavljivanje malih država ne mora da izgleda kao rat. Ono može da izgleda kao kvar, kao tehnički problem, kao privremeno ograničenje usluge, kao komercijalna odluka, kao sankciona procedura, kao regulatorni spor. A u stvarnosti to može biti prekidanje kičme državi ili crkve u minutima! Zato se donosiocima odluka daje na znanje da ko kontroliše orbitu, kontroliše i tišinu u kojoj se šalju naređenja. Srbija mora da izvuče zaključak koji se ne može više odlagati. Ne postoji suverenitet bez sopstvenog signala. Ne postoji odbrana bez komunikacione otpornosti. Ne postoji državna stabilnost ako je nervni sistem države na tuđem prekidaču. Srbija, ako želi da preživi vek koji dolazi bez poniženja, mora da prestane da temu telekomunikacija tretira kao tržišnu igračku i da je uvede u domen strategije kroz procenu zavisnosti, plan redundanse, sopstvene kapacitete, regionalne dogovore i jasnu doktrinu digitalne otpornosti. Srbija više ne sme da tretira telekomunikacije kao „tržište“, a satelitsku i digitalnu infrastrukturu kao „uslugu“. To je danas infrastruktura državne moći kao što su nekad bili mostovi, železnica i naftovodi. Ako želimo stabilnost u krizi i prednost u miru, treba uraditi sledeće. Usvojiti jasnu nacionalnu doktrinu digitalne otpornosti, šta je kritična infrastruktura, ko je štiti, ko odlučuje u krizi i koji su nivoi reagovanja. Uvesti princip, nijedna kritična institucija bez rezervnog kanala (komandovanje, PVO, policija, energetika, zdravstvo, železnica, aerodromi). Dupliranje komunikacija i plan za tišinu. Napraviti višeslojnu arhitekturu veza i to optika + mikrotalasni linkovi + mobilne mreže + nezavisni radio linkovi + satelit kao rezervni sloj. U svakom resoru (vojska, MUP, energetika) uvesti tihi protokol, šta radimo kad nema interneta, kad nema GPS/GNSS, kad padne mreža i to redovno uvežbavati. Zatim, zaštita od obezglavljivanja u prvih 30 minuta. Najopasniji je početak, udar na komandu, čvorišta, signal. Zato Srbija mora da ima dislocirane komandne tačke, rezervne centre za upravljanje, procedure za brzo preuzimanje komandovanja, bez panike i bez kašnjenja. Kontrola ključnih čvorišta i regulatorna kičma. Obavezati operatere i vlasnike infrastrukture da kritični segmenti imaju rezervno napajanje, rezervne rute, domaće upravljanje u vanrednim okolnostima. Ugovorima i propisima uvesti klauzule ne sme postojati jedan prekidač u tuđoj ruci za sektor od nacionalnog značaja. Ovo je ključ! Ako Srbija napravi sistem koji radi i kad drugi padaju, dobija prednost nad regionom. Pozicionirati Srbiju kao regionalni hab stabilnosti kroz data centre, oblak za domaću privredu, sigurni koridori podataka. Privlačenje investicija ide tamo gde postoji predvidljivost i otpornost. Država koja ne gubi signal postaje magnet za biznis. Geopolitička pamet, i ideologija koja pravi koheziju.
Za Srbiju, najveća pouka nije da kopira tuđi model, već da shvati suštinu u savremenom svetu suverenitet više ne počinje samo na granicama teritorije, već i u infrastrukturi koja povezuje državu sa ostatkom sveta. A u vremenu u kome se odluke prenose brzinom signala, država koja kontroliše sopstvenu komunikaciju kontroliše i sopstvenu sudbinu. Jer obezglavljivanje ne počinje kada padne lider. Obezglavljivanje počinje kada padne signal. A onda sve ostalo pada samo.
Izvor: Pravda
