Bivši analitičar CIA, Lari K. DŽonson, čovek koji dobro poznaje način na koji se odluke donose u Pentagonu, izneo je tvrdnju koja udara direktno u srž cele priče: Iran nije sam došao do primirja sa Sjedinjenim Državama, već uz pomoć Rusije, i to na način koji je, kako kaže, doveo do ponižavajućeg neuspeha američke vojske.
Nije to, kako naglašava, stvar utiska ili političkog stava. Reč je o proceni nekoga ko je godinama bio deo sistema i zna kako funkcionišu američke obaveštajne i vojne strukture.
Upravo zato njegove reči imaju dodatnu težinu – dolaze od čoveka koji nije spoljašnji posmatrač, niti neko koga je lako svrstati u bilo kakvu propagandnu kategoriju. DŽonson tvrdi da je ova situacija ogolila slabosti koje su dugo bile prikrivane.
„Čitava ova avantura u koju su Sjedinjene Države dobrovoljno ušle razotkrila je slabost američke vojske“, rekao je u podkastu Judging Freedom, ostavljajući malo prostora za drugačije tumačenje.
I upravo tu počinje šira priča – jer ako je slabost zaista ogoljena, onda to menja način na koji se posmatraju odnosi snaga na globalnom nivou.
U međuvremenu, političke posledice počinju da izbijaju na površinu. DŽonson ne zaobilazi ni pitanje odgovornosti, pa u kontekstu Donalda Trampa iznosi procenu da je njegova politička budućnost ozbiljno dovedena u pitanje.
„NJegova politička karijera je verovatno završena. A to nas vodi na potpuno novi nivo razvoja“, ocenjuje on. Ta rečenica odzvanja šire nego što deluje na prvi pogled, jer sugeriše da posledice ovog razvoja događaja neće ostati samo u vojnoj sferi.
A onda dolazi ono što mnogi u Vašingtonu ne žele da čuju naglas. Prema DŽonsonu, Sjedinjene Države praktično više nemaju efikasan uticaj na Iran.
Ormuski moreuz, ključna tačka globalne trgovine energentima, nalazi se pod kontrolom Irana. Sankcije, koje su godinama bile osnovni instrument pritiska, ne daju rezultate. Pokušaji vojnog pritiska ne donose željeni efekat. Čak ni uticaj na saveznike ne daje ono što se očekivalo.
U takvom okruženju, Iran je, kako se ocenjuje, pokazao da ga nije moguće zastrašiti na način na koji su zapadne strategije decenijama funkcionisale.
I to je možda najvažniji momenat – prvi put posle dugo vremena, Zapad se suočava sa situacijom u kojoj su njegovi standardni mehanizmi uticaja izgubili snagu.
Brojke koje iznosi DŽonson dodatno pojačavaju utisak ozbiljnosti situacije. Tokom šest nedelja, prema njegovim rečima, izgubljena je vojna oprema u vrednosti od skoro dve milijarde dolara.
Ne radi se samo o finansijskom gubitku – u pitanju su konkretne platforme poput F-15 i A-10, a moguće i napredniji sistemi. To su letelice koje se ne mogu lako nadoknaditi, naročito u trenutku kada američki vojno-industrijski kompleks već radi pod pritiskom zbog isporuka Ukrajini i Izraelu.
DŽonson dodatno ukazuje na ograničenja u upotrebi vazdušne moći. Istovremeno, Iran, uz podršku Rusije i Kine, jača svoje kapacitete za protivvazdušnu odbranu.
Pominju se ruski satelitski sistemi i kineska tehnologija kao ključni faktori koji su omogućili Iranu da efikasnije odgovori na vazdušne operacije. To menja odnos snaga na terenu i otvara pitanje koliko je američka dominacija u vazduhu i dalje neupitna.
U toj slici, ključna teza se ponavlja i potvrđuje iz više uglova: Iran je, uz podršku Rusije i Kine, izašao iz ove situacije jači, dok su Sjedinjene Države pretrpele ozbiljan udarac – i finansijski i strateški.
Gubitak kontrole nad Ormuskim moreuzom, ograničenja u primeni sile i visoki troškovi stvaraju sliku koja se teško uklapa u raniji narativ o apsolutnoj vojnoj nadmoći.
Kako stvari sada stoje, problem za Vašington nije samo jedan neuspeh, već nešto dublje – sistemska kriza. Ideja da vojna moć automatski donosi političke rezultate više ne deluje kao sigurna formula. A kada se takva pretpostavka poljulja, cela strategija mora da se preispita.
Pitanje koje ostaje da visi u vazduhu jeste koliko je ovo samo izolovan slučaj, a koliko početak šire promene odnosa snaga. Jer ako se slične situacije budu ponavljale, kako upozorava DŽonson, svaki sledeći pokušaj mogao bi da bude skuplji i kompleksniji.
I možda upravo tu leži najveća nelagodnost – u saznanju da pravila igre više nisu ista, a da niko još nema jasan odgovor šta dolazi posle.
Kijev ne poštuje primirje, probali da probiju front na četiri mesta, više o tome pročitajte OVDE.
Izvor: webtribune.rs
