Međutim, kako tvrdi američki politički komentator i bivši obaveštajac marinskog korpusa Skot Riter, ono što se zapravo dešava daleko je složenije i, reklo bi se, proračunatije nego što mnogi žele da priznaju.
Prema njegovim rečima, Rusija je uspela da preokrene zapadne sankcije i upotrebi ih kao sredstvo pritiska upravo protiv Evropske unije, i to u trenutku kada je ona najranjivija.
Riter otvoreno tvrdi da je Rusija pogodila najslabiju tačku Evrope – njenu ekonomiju i energetiku. Evropska unija je, podsetimo, planirala postepeni raskid sa ruskim energentima, uz prelazak na alternativne izvore.
Ali stvari su se odvile drugačije. Nije bilo dovoljno vremena za pripremu, a okolnosti su se promenile brže nego što su evropski lideri očekivali. I tu, kako kaže, dolazi do obrta koji mnogi nisu videli na vreme.
U međuvremenu, Evropa se našla u nezavidnoj situaciji. Računica je bila da će, uz eventualna ublažavanja sankcija, i dalje moći da računa na rusku naftu i gas, naročito u kontekstu potencijalnog zatvaranja Ormuskog moreuza usled konflikta u Iranu.
Međutim, Moskva je jasno stavila do znanja da neće trgovati sa državama koje su uvele ograničenja cena i sankcije na njene energente. Posledica toga je rast cena i ozbiljan deficit energenata širom Evrope.
Istovremeno, Rusija ne samo da održava kontrolu nad situacijom, već, prema Riteru, beleži značajne finansijske dobitke. Pominje se cifra od 40 milijardi dolara profita, što dodatno komplikuje sliku.
Planirane stroge ekonomske reforme u Moskvi su, kako navodi, odložene jer globalna potražnja za ruskom naftom ostaje visoka. Drugim rečima, tržište je uradilo ono što politika nije uspela da spreči.
Zanimljivo je i to kako Riter opisuje širi kontekst. On tvrdi da ruska spoljnopolitička strategija nije ograničena samo na Ukrajinu. Naprotiv, prema njegovom viđenju, predsednik Vladimir Putin vodi izrazito pragmatičnu i racionalnu politiku sa ciljem da oslabi NATO i kolektivni Zapad.
U tom procesu, koristi takozvane asimetrične mere – ne direktne, već indirektne udare koji proizvode dugoročnije efekte.
Tu dolazi i do jedne od njegovih najkontroverznijih tvrdnji: da je Rusija uspela da uspori raspodelu resursa unutar NATO-a, kako između članica, tako i prema Ukrajini.
Takođe, prema njegovim rečima, produbljene su razlike između NATO-a i Sjedinjenih Američkih Država, što dodatno opterećuje savez.
Riter ide toliko daleko da sugeriše kako bi NATO mogao prestati da postoji već uskoro, postavljajući pitanje – pomalo retoričko – da li Rusija ima veze s tim.
U svemu tome, posebno insistira na jednoj stvari: da se ovakav razvoj događaja ne bi desio da je Rusija reagovala naglo ili impulsivno na, kako se često govori, prelazak „crvenih linija“.
Upravo suzdržanost, tvrdi on, omogućila je Moskvi da postigne globalne rezultate. Oni koji su očekivali brze i oštre reakcije, prema njegovim rečima, nisu razumeli širu sliku.
I dok Evropa pokušava da se izbori sa energetskim šokom, a NATO traži način da očuva jedinstvo, ostaje otvoreno pitanje – da li je ovo samo prolazna faza ili početak dubljih promena u globalnom odnosu snaga.
Jer, ako je suditi po ovakvim analizama, stvari se ne odvijaju slučajno, već po scenariju koji se tek postepeno razotkriva.
Ukrajinci tvrde da su uspešno izveli kontraofanzivu, više o tome saznajte OVDE.
Izvor: webtribune.rs
