“Zašto ne radiš kao što to čine drugi? Nikada ne pišu nešto što može da bude opasno, pišu ljubavne priče, nikada ne iskazuju svoj sud, svoje mišljenje. Zašto se ne ugledaš na druge? – reče moja majka.
– Ja nisam od njihove rase – rekoh – oni su od rase robova.” Kurcio Malaparte
„Zašto ne radiš kao drugi?“ to više nije pitanje jedne majke, već zapovest jednog vremena. To je tiha, ali sveprisutna disciplina savremenog čoveka. Ne izdvajaj se. Ne rizikuj. Ne govori previše. Ne misli naglas. Uklopi se.
Današnji svet ne traži istinu, traži udobnost. Ne traži karakter, traži prilagođavanje. Ne traži ljude, traži masu. I tu se rađa najopasnija pojava našeg doba, čovek koji više ne sme da bude čovek. Jer čovek, u svom izvornom smislu, nije biće koje se prilagođava po svaku cenu. On je biće koje stoji uspravne kičme! Koje svedoči. Koje nosi istinu čak i onda kada je ta istina skupa. A danas je ona skuplja nego ikada. Tokom krize izazvane pandemijom virusa COVID-19, razotkrivene su duboke slabosti sistema robnih rezervi u trenutku kada je država morala da garantuje snabdevanje hranom, brašnom, mesom i uljem, ispostavilo se da robe nema u količinama koje su se vodile na papiru. Predsednik Aleksandar Vučić tada je govorio o nestaloj robi i zloupotrebama, najavljujući uključivanje svih državnih mehanizama, uključujući i BIA. Međutim, nekoliko godina kasnije, uprkos ozbiljini tih tvrdnji, u javnosti je ostao utisak da niko nije snosio punu i jasno vidljivu odgovornost. Upravo taj diskontinuitet između najavljenih istraga i njihovih ishoda otvorio je prostor za sumnju da li su institucije zaista do kraja utvrdile šta se dogodilo sa robnim rezervama u trenucima kada je to bilo pitanje opstanka. Danas, u susret novoj velikoj krizi koju i sam Vučić najavljuje kao potencijalno najtežu u ovom delu sveta, ta iskustva ponovo izbijaju u prvi plan. Upozorenja o nestašicama nafte, poremećajima u snabdevanju, nedostatku đubriva i padu proizvodnje hrane dodatno pojačavaju osećaj neizvesnosti. Iako država poručuje da će biti dovoljno hleba, mleka, soli, šećera, ulja, mesa i ribe, u delu javnosti postoji opravdana briga da se scenario iz prethodne krize ne ponovi i da resursi namenjeni građanima Srbije nestanu ili budu preusmereni van zemlje na zapad. Posebno je prisutna bojazan da srpska pšenica, kao i ranije, završi na zapadnim tržištima bez jasne kontrole i transparentnosti, umesto da bude garant domaće stabilnosti. Zbog toga se sve češće postavlja pitanje da li nadležni zaista raspolažu potpunim i proverenim informacijama, kao i da li su strukture koje upravljaju ovim sistemom u potpunosti posvećene zaštiti nacionalnog interesa i prehrambenog suvereniteta Srbije. Kada je Vlada Srbije u septembru 2025. godine donela uredbu kojom se ograničavaju trgovačke marže na 20% za 23 kategorije osnovnih životnih namirnica, javnosti je poslata snažna politička poruka da država ulazi u tržište i štiti Srbe od pohlepnih mešetara. Ta mera je važila do marta 2026. godine i danas više ne važi! Ali ono što je ključno jeste da ni tokom njenog trajanja nije donela stvarne efekte u korist građana. Cene nisu suštinski pale, troškovi života nisu se smanjili, a obećano rasterećenje kućnih budžeta ostalo je samo na papiru. Upravo zato, odgovornost za ovakav ishod ima ime i prezime i to je Ministarstvo trgovine Srbije, koje je osmislilo, predložilo i sprovodilo meru koja nije dala rezultat. Živimo u vremenu u kojem se sloboda ne ukida dekretom već stidom. U kojem se istina ne zabranjuje zakonom već se ismeva, relativizuje, razgrađuje do neprepoznatljivosti. Danas nije potrebno da te neko ubije da bi te ućutkao, dovoljno je da te označi, markira, da te izloži, da te pretvori u podrugljiv primer. I zato je strah postao novi poredak. Strah od gubitka posla. Strah od društvene izolacije. Strah od etikete. Strah od toga da budeš „na pogrešnoj strani“. A ko određuje tu stranu? Ne istina. Ne moral. Ne vera. Već prolazni centri moći koji se menjaju brže nego što čovek stigne da izgradi stav. I tu dolazimo do ključnog pitanja, da li je čovek spreman da ostane sam da bi ostao svoj? Hrišćanska civilizacija, na kojoj počiva Evropa, nije nastala na kompromisu, već na svedočenju. Nije nastala na udobnosti, već na žrtvi. Prvi hrišćani nisu bili većina. Nisu bili prihvaćeni. Bili su progonjeni. Ali su nosili istinu i zato su pobedili. Danas, međutim, živimo u vremenu u kojem se od čoveka traži da se odrekne i istine i identiteta kako bi bio „prihvaćen“. Od nas se traži da se odreknemo korena da bismo bili „moderni“. Da se odreknemo vere da bismo bili „napredni“. Da se odreknemo nacije da bismo bili „otvoreni“. Ali narod koji se odrekne sebe prestaje da postoji. Srpski narod je kroz istoriju opstao ne zato što je bio najjači, već zato što je znao ko je. Od Kosova do danas, suština našeg postojanja nije u sili, već u smislu i hrabrosti da se do kraja bori za taj smisao. Nije u broju, već u soju. Nije u pozi, već u zavetu. I upravo zato je danas najveća borba borba za istinu. Ne istinu kao apstraktnu kategoriju, već istinu kao način života. Istinu koja se govori kada nije popularna. Istinu koja se brani kada je napadnuta. Jer bez istine nema slobode. A bez slobode nema ni Srba. I zato izbor nije politički. On je civilizacijski. A srpstvo je civilizacija sama po sebi. Da li ćemo biti narod koji se prilagođava ili narod koji svedoči? Da li ćemo biti generacija koja je sačuvala ono što je primila ili generacija koja je sve potrošila za malo udobnosti? Jer istorija ne pamti one koji su se uklopili. Istorija pamti one koji su istrajali. I zato danas nije vreme za ćutanje. Nije vreme za kalkulaciju. Vreme je za istinu. Jer, kako nas uči hrišćanstvo čovek nije najjači onda kada misli da sve može, već onda kada zna da bez Boga ne može ništa. I upravo u tom trenutku, kada čovek odustane od iluzije sopstvene svemoći, počinje prava sila. Ne sila nametanja, već sila istrajnosti. Ne sila straha, već sila vere. Ne sila mase, već sila ličnosti. Zato danas, više nego ikada, Srbiji nisu potrebni ljudi koji će se uklopiti. Potrebni su joj ljudi koji će stajati i štrčati. Jer samo takav čovek nije rob. I samo takav narod ima budućnost. U vremenu u kojem se sve svodi na projekcije, kalkulacije i interese, Srbija ostaje svedočanstvo da postoje stvari koje se ne mogu izmeriti i izračunati. NJena istorija nije proizvod planiranja, već istrajnosti. I zato nije pitanje da li će Srbija imati snage da opstane već da li ćemo mi imati snage da budemo dostojni nje. Jer narod koji se osloni na Boga ne meri svoju budućnost brojevima, statistikama, već verom, solidarnišću i brigom o bližnjima. I zato se Srbija ne razvija po trgovačkim modelima koji joj se nameću, već po milosti Božijoj što je za mnoge nerazumljivo, ali je za nas jedino istinito.
Izvor: Pravda
