Branko Veljković: Karta smrti

Piše: Branko Veljković

Vlasnik vozne karte sa fotografije koju vidite, karte za liniju Novi Sad – Beograd, taj dan je trčao ka železničkoj stanici u Novom Sadu. Voz 547 za Beograd po redu vožnje trebalo je da pođe u 12.00 časova, a vlasnik karte je kasnio. Da je kojim slučajem stigao na vreme, bio bi još jedna žrtva novosadske tragedije.

Doslovno pred njegovim očima beton je ubio 16 ljudi i jednu nerođenu bebu. Od sigurne smrti delilo ga je samo nekoliko koraka.

To je to!

Ako neko od nas ikada zaboravi šta je neposredan povod sveopšte pobune studenata i naroda protiv ovog dušebolnog režima, sve što treba je da pogleda ovu voznu kartu. Kupac takve karte mogao je da bude bilo ko od nas. Žrtva je mogao da bude bilo ko od nas.

Jer to je taj dan bila karta smrti.

Za tragediju niko nije odgovarao. Sudeći po ponašanju ovog režima, da je do njih, niko i ne bi odgovarao. Odgovorni su voljom glavnog krivca amnestirani pre suđenja, a odavanje pošte stradalima proglasio je „sotonskim ritualom“. Masovno ubistvo bez osuđenih ubica.

Zahtevi studenata Srbije u blokadi bili su, a i, Bogu hvala, i dalje jesu, da se utvrdi ko je odgovoran za pad nadstrešnice te da se vaspostavi srušeni Ustavno-pravni sistem Republike Srbije.

Zahtevi studenata nisu ispunjeni!

Studenti su u pravu!

Novosadsko masovno ubistvo je bilo neposredan povod za sveopštu pobunu naroda, ali uzroci su mnogo složeniji. Oni leže u sveopštoj kriminalizaciji, devastaciji i potpunoj deinstitucionalizaciji našeg društva.

Pobuna je na površinu izbacila sav talog ovog društva i okupila ih oko lika i nedela jednog dušebolnog čoveka. On ih plaća, on ih motiviše, on je ideolog, organizator i finansijer falangi koje se već mesecima obučavaju po „centrima za obuku“ na više mesta u Srbiji, od okoline Raške pa nadalje, zarad konačnog obračuna sa pobunjenim narodom.2Hiljade umobolnika u ratnim maskirnim uniformama, okićeni oznakama koje im ne pripadaju, sa automatskim oružjem i patološkom potrebom da to oružje upotrebe. Samozvani je naoružao kriminalce, umobolnike, narkomane.

Ideja režima je da falange sa oružjem posluže kao sredstvo neposrednog fizičkog pritiska na narod u danima oko dana izbora, a da se u slučajevima kada dođe do upotrebe oružja, sve što se dešava pripiše „blokaderima“. Policija i vojska, po tom planu, onda treba da posluže kao sredstvo za „razdvajanje“ sukobljenih strana. U sklopu tih priprema nedeljama se putem režimskih medija priprema teren i „puštaju“ se priče o „kampovima blokadera“ i „Pajtićevim formacijama“.3Režim aktivno radi na tome da kreira obe strane za planirani sukob, a da svu krivicu svali na studente u blokadi i viđenije ljude iz naroda. Ako na ovaj scenario dodate nacionalni element, jasno ćete prepoznati i razumeti demonski „recept“ koji je iskorišćen za potrebe raspada SFRJ. Sve je isto, čak su i mnoga lica ista.

Kao što sam napisao puno puta do sada – ako u Srbiji dođe do nasilja ovakvog obima, to će biti samo zato što je to organizovao dušebolni Aleksandar Vučić.4Studenti u blokadi i narod Srbije ne žele niti prizivaju nasilje. Njima nasilje nije potrebno. Režim je taj koji otvoreno priziva građanski rat i zato se nije naoružao narod, već režimske falange.

Pripreme su obuhvatile sve te „unutrašnje snage“, ali i spoljni faktor. Svi smo svedočili kako se za saradnju sa stranim službama besomučno i lažno optužuju studenti u blokadi, ali onda ostaje da se narodu objasni zašto sada, u tako osetljivom političkom i bezbednosnom momentu po Srbiju, u posetu BIA dolaze predstavnici BND (Savezna obaveštajna služba Nemačke). Kada dođe vreme, biće jasan i „ključ“ za odabir kadrova službi Srbije za ove razgovore (i neke druge razgovore sa „ino-elementom“ te i kadrovska rešenja na osetljivim pozicijama u državi i društvu u proteklim decenijama), jer tu se nazire mnogo ozbiljnija „strane službe konekcija“ od za naivne plasiranih teza o nemačkom agentu, izvesnom Pajtiću i ostalim trivijalnim figurama aktuelne srpske politike u nestajanju. „Ključ“ za odabir ovih kadrova je zapravo ključ „personalnog“ rešenja te služi za praćenje tragova i razumevanje internacionalne mafijaško-političke hobotnice koja je progutala Srbiju.5Ta hobotnica iz Beograda svoje pipke vuče do svojih centara poput Brisela, Berlina, Londona, Pariza, ali i Moskve, a odraz njenog udruženog delovanja je zvanična politika iz tih država ka izdajničkom režimu Aleksandra Vučića. Isti princip može da se primeni i za razumevanje rešenja za rukovodeće pozicije u službama bezbednosti Srbije, koji kadrovi se bave „suzbijanjem“ nelegalnog prometa narkotika, samo tada ključ nije u obaveštajnim već u mafijaškim „linijama rada“.

Što se tiče pomenutog izvesnog Pajtića, on je savršeni sluga režima Aleksandra Vučića. Njihova konekcija je prilično duboka, ali izvesni Pajtić je Vučiću dužan od momenta ustoličenja pre 14 godina kada mu je Vučić omogućio da sve napljačkane pare bezbedno prebaci u Austriju. Sada je došlo vreme da u slagalici umobolnog Vučića izvesni Pajtić, kao omraženi i marginalni lik, u ovom dušebolnom igrokazu „preuzme ulogu“ vođe studentskog protesta.

Dakle, u sve ove režimske scenarije može da poveruje samo onaj ko mora. Ili ko je plaćen da u takve gluposti veruje.

Uostalom, stav studenata Srbije koji su mi više puta s ovim u vezi rekli je sledeći – ako imate podatke o tome da izvesni Pajtić, Gruhonjić ili njima slični (opisne prideve izostavljam ovom prilikom) spremaju bilo koji oblik nasilja, zašto ih ne pohapsite na vreme?

Oni hrabriji među studentima, a takvih je sada bar 100.000, kažu – dajte podatke nama, mi ćemo da izvršimo građansko hapšenje svakoga ko poziva na krv!

Međutim, svi sada znamo ko u ovoj zemlji poziva na krv.

Ali, braćo i sestre, građani Srbije, znajte sledeće – na Srbiji su mnoga zla carstva pukla, a neće jedan izdajnički, kriminalizovani, umobolni režim.

Režim planira, režim želi, režim sprovodi nasilje, ali tog zla se ne treba plašiti. Svaki umobolni autokrata na kraju svoje karijere postrojava nepostojeće divizije. Sve pretnje će se raspršiti kada reke naroda željnog pravde, istine i promena dođu na beogradski trg Slavija, 22. oktobra. Baš kao što će i na sam dan izbora narod odlučnošću i srcem zaokružiti broj 3 i tako pokazati da su studenti u pravu!

Što se tiče međunarodne bezrezervne „podrške“ ovom dušebolnom režimu, izvesno je sledeće.

U momentu kada je to za režim vrlo važno, sa potpuno drugačijim stavom nego do sada izašao je veći broj predstavnika međunarodne zajednice. Čak je i ambasador Rusije u Beogradu, Aleksandar Bocan-Harčenko, u skladu sa vanrednom direktivom iz Moskve, zvanično izjavio da će Moskva nastaviti svoju saradnju sa Srbijom „bez obzira ko pobedi na izborima“ (oktobar 2026), te da će „prihvatiti svaku volju srbskih birača“. To je u saglasju sa identičnom izjavom koju je dao i visoki zvaničnik Rusije, Dmitrij Sergejevič Peskov, gde je preneo zvaničan stav Ruske Federacije o političkim dešavanjima u Srbiji: „Očigledno je da su odnosi između Rusije i Srbije daleko važniji od odnosa sa pojedinim ličnostima. Sigurni smo da će naše veze nastaviti da se razvijaju na veoma konstruktivan način u svim sektorima“. Peskov je potvrdio da Kremlj očekuje potpuno nesmetani nastavak kontakta kako sa novim budućim rukovodstvom Srbije, tako i sa predstavnicima srpskih poslovnih krugova nakon izbornog procesa.

Istog stava je i zvanični Vašington koji ni jednim svojim diplomatskim ili političkim činom ne favorizuje građanina Vučića na predstojećim izborima, već je ton zvaničnog Vašingtona jasan – biće prihvaćeno svako rešenje koje narod Srbije izabere na predstojećim izborima koji moraju biti održani u demokratskoj atmosferi i po ustavnopravnim principima. Na demokratskim standardima insistira Stejt department, što je deo standardnih preporuka ovog dela SAD administracije, međutim, Kongres SAD je mnogo decidniji u oceni kriminalizovanog režima Aleksandra Vučića. Usvojeni „Srbija Act“ direktno navodi „nazadovanje demokratije i korupciju“ kao osnovne karakteristike režima u Beogradu. Jasan je i očigledan stav administracije SAD o političkom Beogradu koji se ogleda u tome što SAD još uvek nisu imenovale ambasadora za Srbiju.

Tako da, biće da na „trajanju“ svog pulena Aleksandra Vučića najupornije insistira još samo osovina Brisel – Berlin, upravo ona politička osovina koja ga je i stvorila. Verno im je služio pa ga tako i čuvaju.

Čak je i na unutrašnjoj sceni režimu potpuno lojalni i uvek dobro obavešteni Patrijarh Porfirije6odlučio da vrlo delikatno obznani da i sam polako prelazi na već iskopani „rezervni položaj“. A verujte mi, on ima mnogo bolju mašineriju od ovog režima, sa sve međunarodnim pipcima koja nepogrešivo „očitava“ stanje u narodu. Porfirije7za ove poteze ima neke svoje vrlo praktične razloge.

Tužno je bilo gledati i glumca Predraga Manojlovića kako potpuno neinspirisan i apatičan mora da pod teretom troškova svog pozorišta i lažne slike o sebi kao baštiniku luče Francuske, u repeticiji mora ponovo da veliča jednog kartonskog političara i opet ga poredi sa De Golom, a sada i sa Čerčilom. Njega bih pitao, kome je tačno namenjeno ovo nesuvislo poređenje, a sve druge, da li je sada svima jasno koliko je dubok mrak u Srbiji. I glumac Manojlović i glumac samozvani, baš kao i mnogi drugi, odlično znaju da prekidač za luču Francusku nije u Francuskoj. To je Francuzima, tek kad su shvatili šta se u kom ramu može dirati, doneo Bendžamin, a tek to onda ima jako puno veze sa pričom ovog vremena o stvarnim vlasnicima rafova koje je samozvani pokušao da prisvoji.

Tako da, samozvani, razvlašćeni nesrećniče od kartona, kažem ti sledeće – kako misliš da možeš da razgovaraš sa kamenom, a da tema bude tvoja umobolna potreba da vladaš? Pa nikada ni jedan kamen nije bio toliko primitivan. Svaki kamen sa poštovanjem pamti kada je bio voda, a ti ne poznaješ poštovanje. U tvom slučaju, samozvani, to može biti samo razgovor sa stubom od soli, a u tom razgovoru ti već odavno učestvuješ. Za to ti ne trebaju ti tvoji performansi. Kamen je sposoban da se odrekne svoga „ja“ i da opet bude kamen, a ti? Šta će ostati od tebe kada ti konačno bude oduzeto to tvoje dušebolno „ja“?

Ti nisi sposoban za kamen jednog Jakova na kome pravednik koga progone može da zaspi. Taj kamen je pronašao Jakova, a ne Jakov njega i zato ga je ujutru uzdigao kao spomenik i prelio uljem. Čak i kada bi te tvoj kamen nekada i pronašao, ti bi od njega napravio samo kamen za kupus. Po svojoj meri. Ti ne umeš drugačije.

Ako u zatvoru budeš imao vremena, pročitaj „Razgovor sa kamenom“ („Rozmowa z kamieniem“), nobelovke Vislave Šimborske i videćeš zašto kamen uporno odbija čoveka čak i po cenu da ga čovek razbije u prah.

Zato si ti sada samo karton na kiši. A toj kiši se sada raduje cela Srbija!

I što se tiče Srbije, ne brini ti za Srbiju. Srbija će ostati onima kojima i treba da ostane – mladim ljudima Srbije koji se protiv političke mafije za svoje pravo na život nepokolebljivo bore vrućim srcem, hladnim umom i čistim prstima!8

A ako im neko malo i pomogne, ako im bilo kakva pomoć uopšte bude potrebna, desiće se to nekako ovako.

Ovih dana na putu ka vrlo neprimetnim marginama jednog međunarodnog događaja u Seulu, negde između Seula i drevnog Gjongdžua, setio sam se jedne priče.

Sedam godina nakon što je završen užasni građanski rat na Korejskom poluostrvu, inženjer je prvi put došao u Koreju. U poratnim godinama Severna Koreja je imala vidno značajniji privredni rast od Južne Koreje, pa je odlučeno da se Južnoj Koreji pomogne. Tamo je doputovao sa gospodinom Bebi, koji je po profesiji bio arhitekta za unutrašnje uređenje prostora, enterijerista, ali su mu svi „tepali“ da je bio „enterijerista za države“. Rezultat te posete bila je odluka da se Južnoj Koreji omogući ponovno podizanje kompanija Samsung i Hjundai, kojima su praktično svi resursi tokom rata bili potpuno razrušeni. Krenuo je ubrzani razvoj koji je ove dve kompanije, a posledično i celu privredu države, uzdigao na nivo svetskih giganata. Ubrzo su Koreji omogućeni i sponzorski ugovori za velika sportska takmičenja i pristup svim tržištima sveta. Danas je Koreja jedna od razvijenijih država sveta.

I sad, zbog obaveze prema ruskom vlasniku knjige koja se dopisuje i potrebi samozvanog da se sprda sa određenim ruskim službama, opisaću vam jedan događaj. Naime, kada je 2009. godine u Moskvi u zvaničnoj poseti boravio sveže izabrani predsednik SAD Barak Obama, domaćin Vladimir Putin, tadašnji premijer, odveo ga je u jednu svoju posebnu daču. Tek što je Obama seo, Putin ga je zamolio da ustane i da zajedno pogledaju kroz prozor u sobi u kojoj su se nalazili. Tada je Putin Obami pokazao šumu i rekao mu je da u toj šumi leže tela 74 pripadnika ruskih službi bezbednosti koji su mislili da mogu samostalno da uspostavljaju kontakte sa američkim službama. Ostatak posete bio je protokolarnog tipa.

To je razlika između nekoga ko je stvoren da sluša pa u okviru toga ima i neku vrstu samostalnosti i nekoga ko je samo proizvod za jednokratnu upotrebu.

Karton na kiši…

Studenti su u pravu!

Vaspostavimo ustavnopravni poredak Republike Srbije.

Izvor: brankoveljkovic.com