Na današnji dan, 26. oktobra 1961. godine, Ivo Andrić postao je dobitnik Nobelove nagrade za književnost, čime je ušao u istoriju kao prvi jugoslovenski pisac kome je pripalo ovo prestižno svetsko priznanje. Nagrada mu je dodeljena za izuzetnu pripovedačku snagu kojom je oblikovao teme i dočarao ljudske sudbine u istorijskom kontekstu.
Vest o velikom priznanju zatekla je Andrića u Beogradu. Kada se tog dana vraćao iz uobičajene šetnje, ispred stana su ga sačekali novinari i saopštili mu da je dobio Nobelovu nagradu. U prvi mah nije bio siguran da je vest istinita, ali se ubrzo ispostavilo da je reč o jednom od najznačajnijih trenutaka u njegovoj karijeri.
Među piscima koji su se pominjali kao kandidati za nagradu bili su i Grem Grin, Džon Stajnbek, Alberto Moravija i Lorens Darel.
Svečana dodela održana je 10. decembra 1961. godine u Stokholmu. U obrazloženju odluke Nobelovog komiteta posebno je istaknuta Andrićeva sposobnost da kroz književnost prikaže istorijske okolnosti i složene sudbine ljudi.
Među njegovim najznačajnijim delima nalaze se romani „Na Drini ćuprija“, „Travnička hronika“ i „Prokleta avlija“, u kojima je istraživao istoriju, kulturne susrete i život pojedinaca na Balkanu.
Prihvatajući priznanje, Andrić je naglasio da Nobelovu nagradu doživljava kao počast celokupnoj književnosti svoje zemlje. U svom govoru, pod nazivom „O priči i pričanju“, govorio je o univerzalnoj potrebi čoveka da priča i sluša priče, kao i o njihovoj sposobnosti da osvetle različite strane ljudskog iskustva.
Posebnu simboliku ima i činjenica da je novčani deo nagrade poklonio za unapređenje bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.
Više od šest decenija nakon dobijanja Nobelove nagrade, Andrićevo delo ostaje važan deo svetske književne baštine, a njegove priče i romani nastavljaju da povezuju istoriju, kulturu i univerzalna pitanja ljudskog postojanja.
Izvor: Pravda
