Nikola Ristić, oficir policije i bivši načelnik Komunalne policije Beograda, prvi put je javno i iz prve ruke ispričao šta se događalo pre, tokom i posle noćnog rušenja u Savamali. U intervjuu za emisiju „Intervju” na kanalu „Srbin.info – kanal Centar” tvrdi da je nalog stigao od tadašnjeg gradonačelnika Siniše Malog i njegovog šefa kabineta Luke Tomića. Rušenje su, kaže, izvodile mašine i radnici Milenijum tima, uz prisustvo Ivana Bošnjaka i maskiranih ljudi u vozilima bez tablica. On je celu noć proveo na licu mesta i priznaje: „Ja sam faktički postao saučesnik toga.”

Ko je Nikola Ristić: iz Savskog venca na čelo Komunalne policije

Ristić se predstavlja kao rođeni Beograđanin i oficir policije, koji uniformu nosi, kaže, od 1998. godine. Osnovne policijske studije završio je u Beogradu, a od 2004. radio je kao oficir u Policijskoj stanici Savski venac, najpre kao pomoćnik komandira. Bila je to, po njegovim rečima, jedna od najzahtevnijih stanica u Srbiji, sa Beogradskim sajmom, Urgentnim centrom, oba stadiona, železničkom i autobuskom stanicom, Vladom i ministarstvima na svom području. Tu je proveo deset godina i, kako naglašava, odlično poznaje i sam teren Savamale, koji se nalazi praktično ispred stanice.

Na mesto načelnika Komunalne policije došao je, otvoreno kaže, na preporuku svog prijatelja i klasića Veselina Milića. „Na takva mesta se dolazi s preporukom”, objašnjava Ristić. Tada je, kako se seća, Siniša Mali već bio u igri za gradonačelnika i imao je neposredne kontakte sa Milićem, koji je postao načelnik Policijske uprave za grad Beograd. Tražili su, kaže, da na čelo Komunalne policije dođe „neko iz struke”. Naglašava da nikada nije bio stranačka ličnost i da to od njega niko nije ni tražio.

Komunalna policija između struke i politike

Ristić podseća da je Komunalna policija osnovana 2010. godine, u vreme gradonačelnika Dragana Đilasa, kao, po njegovim rečima, tekovina modernog društva. Zadatak joj je da rastereti MUP i brine o komunalnom redu: čistoći, gradilištima, buci, prevozu i zauzeću javnih površina. Kao načelnik trudio se, kaže, da proširi ovlašćenja komunalnih policajaca: da mogu da nose uređaje za merenje buke i da zaustavljaju vozila tamo gde zakon to dozvoljava. Kao primer rupa u propisima navodi višegodišnju ilegalnu prodaju udžbenika u Kosovskoj ulici.

Govori i o pritisku koji je smatrao apsurdnim: Komunalnu policiju su, kaže, „uvukli” u kontrolu karata u Bus plusu, iako se tome „žestoko” protivio. Znao je da će se ponoviti scene primene sredstava prinude, koje su za tu vrstu prekršaja apsurdne. Predlagao je punktove umesto ulaska u autobuse i službu je iz toga, kaže, izvukao samo delimično. Grad je, prema njegovom sećanju, u to vreme subvencionisao GSP sa oko pet miliona evra.

Slučaj Šabić i Stefanovićev rat protiv imena „policija”

Ristić priča i epizodu za koju, kaže, javnost ne zna. Oko 2016. godine, koliko se seća, komunalni policajci izašli su po prijavi o bespravnim radovima na terasi i zatekli Rodoljuba Šabića, tadašnjeg poverenika za informacije od javnog značaja. Šabić ih je pustio u stan, pokazao da nikakve radove ne izvodi, a onda objavio da država preko policije vrši pritisak na poverenika. Ristić je tog vikenda, bez telefona, propustio niz poziva. Zvali su direktor policije, Veselin Milić i Siniša Mali: „njih trojica” za deset minuta, svaki po tri puta.

Nekoliko meseci kasnije saznao je, kaže, da Nebojša Stefanović, tadašnji ministar unutrašnjih poslova, predlaže u Zakonu o policiji odredbu po kojoj niko osim MUP-a ne sme da nosi naziv „policija”. Ristić se tome žestoko suprotstavio, pisao svim institucijama i tako, kaže, u Stefanoviću dobio neprijatelja. Sinišu Malog sudbina Komunalne policije „nije zanimala”, a Gorana Vesića, tadašnjeg gradskog menadžera, jeste. Da bi se izbeglo ime „komunalni redari”, Vesiću je lično predložio naziv „milicija”. To ime, dodaje, nije dočekao na funkciji, nego njegov naslednik.

Pritisci: „Uspevao sam uvek, osim u jednom slučaju”

Na pitanje o pritiscima Ristić kaže da je neposredno komunicirao samo sa Sinišom Malim, preko koga su išli svi posebni zahtevi. Svaki takav zahtev, tvrdi, analizirao je i stavljao u okvir zakona koliko god je mogao. „A uspevao sam uvek, osim u jednom slučaju”, kaže on, misleći na Savamalu. Tajkuni i moćnici nisu ga, tvrdi, pritiskali, jer su znali da je oficir policije, da poznaje sistem i da mu nije problem da kaže „ne”.

Savamala je, po Ristiću, bila i ostala „državni projekat”, koji se papirno i zakonski rešavao „na nekom nivou iznad nas”, delom iznad samog Grada Beograda, uz leks specijalis donet, kako se seća, 2015. godine. Odbacuje i sliku Savamale kao mrtvog, napuštenog prostora. Tamo su, kaže, bili uređeni magacini i prostori „gde se odvija određeni ekonomski život”, uz manji zapušteni deo sa starim vagonima i stadion Železničar. Priče o švercu na tom prostoru naziva „urbanim pričama”, uz opasku da su se krupne transakcije pre odvijale u zoni auto-puta.

Poziv Siniše Malog i sastanak kod Luke Tomića

Priča o samom rušenju, po Ristiću, počinje nekoliko dana ranije. „Prvi kontakt je bio par dana pre samog rušenja”, kaže on. Pozvao ga je gradonačelnik Siniša Mali, što je, naglašava, bilo uobičajeno, jer su se čuli bar jednom nedeljno. Ovog puta, međutim, Mali je bio „uzrujan” i „vrlo energičan” i odmah na ulazu u kabinet saopštio mu je da „mora da se odradi jedno rušenje u zoni Beograda na vodi”. Kada je Ristić predložio da sednu i dogovore se, Mali ga je, kaže, poslao kod svog šefa kabineta: „Ići ćeš kod Luke.”

Luka Tomić, čija je kancelarija bila preko puta, rekao mu je, prema Ristićevim rečima, da „ozbiljno shvati sve”. Objasnio mu je da će biti rušenja u određenim delovima Savamale, da to „moramo da sprovedemo” i rekao mu datum. Rušenje će biti „u nekim noćnim satima”, a Komunalna policija treba samo „da ima saznanje”, da ne bi bilo „pogrešne komunikacije”. Papirologija će, obećano je, stići za koji dan, što je za gradsku upravu, ironično primećuje Ristić, bilo uobičajeno.

„Zašto to ne radimo danju?”

Ristiću je to, kaže, odmah bilo sumnjivo. Pre toga je u Savamali već mnogo toga srušeno, bageri su radili svakodnevno, a Komunalna policija je ponekad asistirala. „Ali sve je to rađeno danju”, naglašava on. „Nikad nijedan posao nismo imali koji smo radili noću.” Zato je postavio pitanje: „Zašto to ne radimo danju?” Odgovor, tvrdi, nije dobio, osim da je „hitno”.

Tomić mu je, prema Ristiću, rekao i da je „šef kabineta premijera upoznat sa svim i dao zeleno svetlo”. Premijer je tada bio Aleksandar Vučić, a šef njegovog kabineta je bio Ivica Kojić. Ristić je tada shvatio da stvar „nije baš nešto što su oni papirno pokrili kako treba” i da bi se moglo raditi „i bez papira, jer je noć u pitanju”. Rušenje je bilo zakazano za dva dana kasnije.

Iste večeri bio je na privatnoj proslavi jednog prijatelja u ugostiteljskom objektu na Senjaku, gde je bio i Veselin Milić. Milić mu je tada, kaže Ristić, rekao šta je njemu saopšteno i šta je preduzeo. „Ja sam tad shvatio da je dimenzija svega toga mnogo ozbiljnija nego što sam pretpostavljao”, kaže on. Video je da je reč o organizaciji „na mnogo većem nivou” i da je, kako je čuo, u sve bio upoznat i uključen i Nebojša Stefanović. Zato je odlučio da ode na lice mesta.

Vesić: „Pretpostavljam da je znao”

Na pitanje da li je Goran Vesić bio upućen, Ristić je precizan: ni Siniša Mali, ni Luka Tomić, ni bilo ko od ljudi koje je pomenuo Vesića nije pomenuo. Neposrednog Vesićevog učešća, koliko zna, nije bilo, a Vesić sa njim o toj temi nije razgovarao niti ga je na bilo koji način pripremao. Ipak, procenjuje: „Pa imao je sigurno” saznanje. „Mogu da pretpostavim da je znao”, jer je Vesić tada bio „najozbiljniji političar” u gradskoj upravi. Ristić to iznosi kao pretpostavku, a ne kao utvrđenu činjenicu.

Noć rušenja: šleperi, vozila bez tablica i Bošnjak

„Ja odlazim tamo jer sam shvatio da to nije, da kažem, šetnja kroz parkove”, kaže Ristić. „To je bilo bezumlje.” Ulica je od pravca Geozavoda bila blokirana velikim šleperom, a sa druge strane stajao je drugi šleper, uz još poneko vozilo, sve „vozila bez tablica, vozila bez oznaka”. Tamo je, kaže, zatekao Ivana Bošnjaka, koga poznaje, vlasnika, odnosno „jednog od vlasnika” Milenijum tima. Bošnjak je stajao u malom prolazu pored objekata spremnih za rušenje.

Pored Bošnjaka bio je, kaže, i jedan čovek iz kabineta Siniše Malog, verovatno savetnik, koga je tamo stalno viđao, ali mu se ime ne seća. Ristić pretpostavlja da je bio „oči i uši Siniše”. Bošnjak je, prema njegovim rečima, tu bio da kontroliše rad bagera, koji je već stajao u zoni, spreman da pomeri stubove sa zastavama Beograda na vodi i krene u rušenje. Telefon mu je stalno zvonio, jer je bio u kontaktu sa ljudima koji je trebalo da stignu. Bilo je to „nešto malo pre ili malo posle ponoći” 24. na 25. april, kako se Ristić seća. Preko puta, prema staroj zgradi Simpa, video je još neke siluete, koje nije prepoznao.

Puni objekti i čekanje na struju

Na licu mesta Ristić je saznao plan: doći će maskirani ljudi, koji će proveriti ceo prostor da u njemu ne bi bilo nikoga i da se neko ne bi povredio. Očekivao je, kaže, da će bar vlasnici objekata biti nekako obavešteni i da će sačuvati bar nešto svoje. Ali objekti su, tvrdi, bili puni: „Kao da ste ušli u nečiju kuću.” Tu su bila, koliko se seća, dva ugostiteljska objekta i nekoliko firmi sa kancelarijama i kompletnim nameštajem. Bošnjak mu je rekao da se čeka da se isključi struja, kako bi rušenje bilo bezbednije.

Policijska patrola usred akcije: „Samo produžite dalje”

Tada se, prema Ristiću, dogodilo nešto što u javnosti, kaže, nikada nije pomenuto. Policijski kombi sa, misli, četiri policajca prošao je iz pravca Geozavoda između šlepera i prepreke i stao tačno pored bagera. „Svi nestaju”, kaže Ristić: i Bošnjak, i čovek iz Sinišinog kabineta, i ljudi preko puta. Policajci su u šoku gledali blokiranu ulicu, bager na trotoaru i šlepere. Prepoznali su Ristića i pitali šta se dešava. „Samo sam kratko rekao: momci, ništa što bi trebalo vas da zanima. Samo produžite dalje.” Poslušali su ga, zatvorili vrata i otišli istim putem.

Maskirani ljudi: „Vidim da oni mene prepoznaju”

Ubrzo je Bošnjak, kaže Ristić, preko telefona saznao da ekipa maskiranih momaka stiže, a da nema ko da ih sačeka na parkingu iza restorana „Savanova”. Ristić je otišao po njih. Stigla su tri vozila sa, kako procenjuje, između 12 i 15 ljudi. Tablice su bile prekrivene crnim kesama ili trakama. „Oni izlaze napolje, oni su maskirani i ja vidim da oni mene prepoznaju”, kaže Ristić. Pozdravili su se, a on im je pokazao objekte i zonu. Pretresanje je trajalo petnaestak do dvadeset minuta.

Čuvar: „Ja sam to zabranio”

Tokom pretresa maskirani ljudi naišli su na noćnog čuvara, starijeg čoveka, po Ristićevoj proceni od 65 do 70 i više godina, „o kome se pisalo u medijima”. Pokušali su da mu vežu ruke na leđima i da ga nateraju da kleči. „Ja sam to zabranio”, kaže Ristić. Čuvar je odmah odvezan, podigao ga je, sklonio maskirane ljude i smirio ga, kao jedini na licu mesta bez maske. Vratili su mu torbu i on je, kaže, „prilično smireno” otišao kada i maskirani ljudi. Ristić tvrdi da na licu mesta nije pretrpeo fizičko nasilje, da ono što mu se kasnije dogodilo nije povezano sa tim trenutkom i da ne zna kakve su bile psihičke posledice.

Bager Milenijum tima i izbor između tri loša rešenja

Kada su maskirani ljudi otišli, bager je počeo da ruši. Naišli su, kaže, na živu struju u nekim kablovima, a ni voda nije bila do kraja zatvorena. Na pitanje ko je upravljao mašinama Ristić je jasan: sve mašine i „svi radnici koji su upravljali tim mašinama su bili iz Milenijum tima”, a vlasnik firme bio je na licu mesta sve vreme. Pre toga je, dodaje, iste noći srušena i jedna manja lokacija, od nekoliko desetina kvadrata, bliže današnjoj Kuli Beograd, a zatim objekti u Hercegovačkoj.

Sopstvenu ulogu Ristić ne ulepšava. Kada je video „ceo taj konglomerat” događaja, imao je, kaže, tri mogućnosti: da lično zaustavi rušenje, da se okrene i ode kao da nije ni dolazio, ili da ostane i pokuša da sanira koliko može. „Ja sam se odlučio za ovo treće, iako sam svestan da sam time postao saučesnik toga.” I dodaje: „Ja sam vrlo svestan dela, to jest nedela u kom sam učestvovao.” Ostao je, kaže, do posle tri sata ujutru i sve vreme gledao rušenje iz neposredne blizine. Do kraja su ostali i Bošnjak i čovek iz kabineta.

Poruka na Vajberu: „Namerno sam je pustio”

Kada je sve bilo gotovo, Ristić je, kaže, sa svog telefona Siniši Malom poručio preko Vajbera da je sve završeno. „Nikada mi nije odgovorio na tu poruku”, navodi on, ali tvrdi da je Mali poruku video. „Ja tu poruku nisam slučajno pustio. Ja sam tu poruku namerno pustio.” Kasnije će, veruje, upravo ta poruka biti jedan od razloga zbog kojih mu je Mali zamerao.

Zataškavanje: Hrkalovićeva, Stamenković i traženje krivca

Usledio je, kaže Ristić, medijski haos, za koji grad nije bio spreman. Gradski PR se, po njegovim rečima, „pravio mrtav”, a „institucije su ćutale”. Sanaciju je preuzeo MUP, jer je ključni problem bio što policija nije intervenisala. Ristić podseća na izjavu Gorana Stamenkovića, tadašnjeg šefa dežurne službe Policijske uprave za grad Beograd, koji je imao nalog da pozive iz Savamale prebacuje na Komunalnu policiju. „Taj nalog mu je dao njegov načelnik, načelnik dežurne službe. Načelniku dežurne službe je dao nalog Veselin Milić”, kaže Ristić, pozivajući se na tu izjavu objavljenu u KRIK-u i drugim medijima, i na ono što mu je sam Milić rekao.

Kao koordinator te „sanacije” javila mu se, kaže, Dijana Hrkalović, tada državni sekretar i „direktni izaslanik” Nebojše Stefanovića. Tražila je, prvo posredno, a onda otvoreno, da Komunalna policija preuzme odgovornost, „jer je MUP ipak stariji brat, koji ne bi trebalo da bude kompromitovan”. Ristić je odbio. Kako bi, pita on, prijava u kojoj građanin javlja da maskirani ljudi sa kapuljačama vezuju ljude i ruše objekte mogla da bude posao Komunalne policije? „To je čista nadležnost Ministarstva unutrašnjih poslova.” Kao rešenje je tada, kaže, nađen Goran Stamenković. „Gasili su posledicu, a ne uzrok.”

Stamenković kao dežurni krivac

Ristić objašnjava da je šef dežurne službe noću faktički prvi čovek policije u gradu, dok načelnik spava. Zato je Stamenkovićeva odgovornost velika, ali on to nije sam smislio: „Nije to Goran ustao jedno jutro i rekao: ja ću to da uradim.” Naredbu je, tvrdi Ristić, dobio od neposrednih rukovodilaca, koji su upućeni od nekog drugog, „preko Veselina sigurno”, dok je kod njega, u Komunalnoj policiji, sve išlo „preko Siniše”. Stamenković je, prema Ristiću, za nereagovanje osuđen, a time je, kaže, samo ublažena posledica.

„Šta me briga”: Siniša Mali i predlog da Ristić ponese krivicu

Mali mu je, veruje Ristić, zamerio i Vajber poruku i to što je negodovao i dva dana pitao za papirologiju i zašto se ne radi danju. Nekoliko meseci kasnije, kada se cela javnost uzburkala, Mali se, tvrdi Ristić, na sednici gradskog odbora stranke, na predlog prisutnih, saglasio da Ristić preuzme odgovornost za Savamalu. Kada su ga prisutni pitali kako to može da prihvati i šta će biti sa tim čovekom, Mali je, prema Ristićevom saznanju, odgovorio: „Pa šta me briga.” „Ja sam tada video ono što sam pretpostavljao: da je beskrupulozan”, kaže Ristić. Taj predlog, dodaje, na kraju nije prošao.

Ipak, Mali ga je, kaže, svake godine oko godišnjice Savamale ili kad tema ponovo iskrsne u medijima zvao da „opipa puls” i proveri da li je još ljut. Njihovo međusobno poverenje bilo je poljuljano do poslednjeg dana. Ristiću nije produžen ugovor u julu 2018, posle punog mandata od nešto više od četiri godine. Raspoređen je za zamenika komandira u Policijskoj stanici Zvezdara, a na njegovo mesto doveden je čovek iz iste stanice, „faktički Nebojšin čovek”. Tako je Stefanović, tvrdi Ristić, ostvario svoju želju iz 2016, kada je pokušavao da smeni i Milića i njega.

Milić, Stefanović i „krugovi iznad”

Nekoliko meseci posle Ristića smenjen je i Veselin Milić. To, po Ristiću, nije bilo zbog Savamale: smena Milića bila je „čista želja Nebojše Stefanovića” od početka njegovog mandata. Milić je, kaže, bio u „strašno lošim odnosima” sa kabinetom ministra, što Ristić vidi kao odraz širih međustranačkih sukoba. Milić je, dodaje, čovek „iz tog prvog ešalona”, kome su mnoge stvari o drugim slučajevima poznatije nego njemu.

O ulozi vrha države Ristić govori oprezno. Da je kabinet premijera bio upoznat, kaže, rekao mu je šef kabineta Siniše Malog, a odatle ga niko nikada nije kontaktirao. „Ja sam uverenja da kabinet premijera uopšte nije znao modus na koji će se to raditi”, kaže Ristić, i dodaje: „Ne bi bilo prvi put da budu amateri.” Uveren je da bi se rušenjem danju izbegle mnoge stvari. Tvrdnje da su iza svega stajali kriminalci odbacuje. Oni su, kaže, bili samo „izvršioci”, „terenski radnici”, jer nijedna kriminalna grupa ne može sama da osmisli nešto takvo.

Pretnje, tužilaštvo koje ćuti i „Jedini koji je pogrešio sam ja”

Otvorenih pretnji, kaže, nije bilo, ali je bilo nekoliko neobičnih situacija. Kod njegove majke su dolazili ljudi koji su se predstavili kao novinari i tražili intervju o Savamali, što se, koliko se seća, dogodilo oko 2019. Kasnije, 2020. ili 2021, stigao mu je SMS sa nepoznatog broja da će „fantomi” odgovarati za Savamalu. Istu poruku dobio je, kaže, i Bošnjak, koji ga je zbog toga zvao.

Tužilaštvo ga, tvrdi, nikada nije zvalo, niti ga je bilo ko kontaktirao u vezi sa istragom: „Nikada, nikada.” Jedino je služba posle događaja dobila upit zaštitnika građana o pozivima te noći. Zbog različite interne nomenklature jedan rukovodilac je, kaže, pogrešno izvestio da poziva nije bilo. Služba, tvrdi Ristić, nije učestvovala u akciji, a pozivi su prosleđeni gde treba. „Jedini čovek službe koji je nešto pogrešio sam ja. Niko više.”

„Kompletni idioti” i „struka je prevaziđena stvar”

Ristićeva ocena je nemilosrdna: slučaj je „mnogo bolje zatvoren nego što je izveden”. „Premijer je dobro rekao: kompletni idioti, a to je izjava na svom mestu”, kaže on. Zato ih ne bi zvao „fantomima iz Savamale”, nego „idiotima iz Savamale”. Dodaje i da je „lako našoj javnosti servirati stvari”, jer je, kako kaže, lako servirati nešto današnjem prosečnom čoveku u Srbiji.

Posebno ističe jednu od, kako kaže, osnovnih krilatica ove vlasti: „struka je prevaziđena stvar”. Ta rečenica je, tvrdi, izašla iz kabineta Siniše Malog, a mnogi su je posle prihvatili. Otuda, po Ristiću, proističe i drugo: „Mi smo svedoci da zločin nema kaznu u mnogim slučajevima.” A mladi, kad to vide, mogu da izvedu samo jedan zaključak: „da se ne isplati živeti pošteno”. „To je propast našeg društva. Ništa drugo.”

Informacija u sistemu MUP-a i pokušaj da se vrati „na doradu”

U dodatku razgovoru Ristić otkriva da je u novembru 2023. godine, pod svojom službenom šifrom, uneo u sistem MUP-a operativnu informaciju koja opisuje „kompletan organizacioni tok”: kako se uopšte došlo na ideju rušenja u Savamali. Učinio je to, kaže, jer je imao nagoveštaje da će se priča „spinovati na vrlo loš način”. Informacija je zavedena pod rednim brojem. Ubrzo ga je pozvao jedan starešina, koji je, kaže, bio „u šoku” što je informacija uopšte uneta. Rekao mu je da će biti vraćena „na doradu” zbog nepotpunosti. „Ali to u stvari nije tačno”, kaže Ristić, jer sistem nepotpunu informaciju ne bi ni prihvatio.

Izgovor je, tvrdi, bilo neobavezno polje o izvoru, koje se, kako objašnjava, u praksi nikada ne popunjava, jer bi otkrivanje izvora uništilo operativni rad. Vraćanje „na doradu” počivalo je na instrukciji osmišljenoj u vreme Nebojše Stefanovića i Dijane Hrkalović. Po Ristiću, time se čini „velika greška i krivično delo”, jer se instrukcijom ne može staviti ad akta aktivna, aktuelna i potpuna informacija. Takav manir rada „kroz instrukcije i depeše” bio je, tvrdi, u Stefanovićevo vreme „vrlo zastupljen” i korišćen u manipulativne svrhe.

Bivša supruga Siniše Malog i starateljstvo

Na kraju, na pitanje voditelja o bivšoj supruzi Siniše Malog, koja je u vreme afere istupila u javnosti, Ristić iznosi svoja saznanja. Ona je, prema njegovim rečima, govorila jer je posle razvoda bila u sukobu sa Malim oko starateljstva nad decom, koje je Mali „na volšeban način” dobio. Dala je intervju KRIK-u i posle toga, koliko se seća, bila pozvana u tužilaštvo. Najavljena je kao specijalni gost u emisiji Tanje Vojtehovski, sa temom rušenja u Savamali, ali je emisija otkazana. Posle njene izjave u tužilaštvu, po Ristićevim informacijama, starateljstvo „više nije izgledalo kao što je izgledalo pre”.

Zaključak: lanac odgovornosti koji niko ne želi da vidi

Ristićevo svedočenje nije priča jednog pokajnika, nego mapa jedne vlasti. Ako je tačno ono što tvrdi, nalog nije došao iz podzemlja, nego iz kabineta gradonačelnika Siniše Malog. Preneo ga je Luka Tomić, uz pozivanje na „zeleno svetlo” iz kabineta premijera, a izvela ga je privatna firma Milenijum tim, uz maskirane ljude u vozilima bez tablica. Policija, prema istom svedočenju, pozive iz Savamale nije dobijala, jer su, kako Ristić prenosi, prebacivani po nalogu koji vodi do Veselina Milića. Kada je lopta pukla, u MUP-u su, kaže, tražili nekoga ko će poneti krivicu. Mali je, prema Ristiću, rekao „pa šta me briga”, a za dežurnog krivca na kraju je određen Goran Stamenković.

Ristić ne skriva ni sopstveni udeo: bio je tamo, poslao patrolu dalje, dočekao maskirane ljude i ostao do poslednjeg zida. „Ja sam vrlo svestan dela, to jest nedela u kom sam učestvovao”, kaže on. Upravo zato njegova priča teži više od svakog saopštenja: dolazi iz prve ruke, od čoveka koji priznaje saučesništvo. Ipak, tvrdi, tužilaštvo ga nikada nije pozvalo, a informacija koju je uneo u sistem MUP-a, kaže, trebalo je da se vrati „na doradu”. Savamala je, u njegovoj oceni, „mnogo bolje zatvorena nego što je izvedena”.

Poruka ovog intervjua zato prevazilazi jednu noć u Hercegovačkoj ulici. Dok „struka je prevaziđena stvar” ostaje, kako tvrdi Ristić, krilatica vlasti, a „zločin nema kaznu”, mladi će izvlačiti jedini zaključak koji im sistem nudi: da se ne isplati živeti pošteno. Ristić to naziva propašću društva. Odgovor na pitanje ko je naredio rušenje u Savamali, posle ovog svedočenja, više nije tajna. Pitanje je samo ko će konačno imati hrabrosti da po njemu postupi.

Izvor: Srbin.info / Centar