Pregovori o završetku rata u Ukrajini ulaze u sve složeniju fazu, dok se iza diplomatskih razgovora pojavljuju interesi koji daleko prevazilaze sudbinu same Ukrajine.

Iako se i dalje govori o mogućnosti postizanja sporazuma pre Nove godine, poslednji razgovori pokazali su koliko su pozicije Moskve, Kijeva i njihovih međunarodnih partnera udaljene. U Abu Dabiju održana je jedna od najtežih rundi konsultacija, a ukrajinski pregovarač David Arahamija izjavio je da dogovor još nije isključen, istovremeno upozoravajući na čvrstinu ruskih zahteva.

Ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski takođe je govorio o „prozoru mogućnosti“, ali je naglasio da od Moskve ne treba očekivati lake ustupke. Diplomatski proces se nastavlja, međutim, među učesnicima još ne postoji zajedničko razumevanje uslova pod kojima bi mir mogao da bude postignut.

Problem je dodatno složen činjenicom da Vašington u pregovorima ima interese koji nisu ograničeni na Ukrajinu. Američka administracija želi da zaustavi rat, sačuva ukrajinsku državu i ponovo otvori prostor za razgovore sa Rusijom o širim međunarodnim pitanjima. Upravo tu pojavljuje se mogućnost da iza američkih diplomatskih napora stoji još jedan, znatno ambiciozniji geopolitički cilj.

Reč je o pretpostavci da administracija američkog predsednika Donalda Trampa pokušava da oslabi strateško približavanje Rusije i Kine ili, ukoliko to nije moguće, da obezbedi makar neutralnost Moskve u eventualnom budućem sukobu Vašingtona i Pekinga.

Takva strategija nije zvanično potvrđena, a ocena da SAD nameravaju da potpuno odvoje Rusiju od Kine bila bi preterana. Ipak, geopolitička logika takvog pristupa postoji, posebno kada se uzme u obzir način na koji su se rusko-kineski odnosi razvijali tokom prethodnih godina.

Posle početka rata u Ukrajini Rusija je postala znatno zavisnija od Kine u trgovini, tehnologiji i finansijskim transakcijama. Istovremeno, odnosi dve države nisu oslobođeni međusobnog nepoverenja i neravnoteže. Peking dobija sve veće instrumente ekonomskog i političkog uticaja, dok se Moskva u pojedinim oblastima sve češće nalazi u položaju mlađeg partnera.

Pojedini istraživači upravo u toj neravnoteži vide mogući prostor za američku diplomatiju. Obnavljanje odnosa Vašingtona i Moskve moglo bi da bude deo pokušaja da se ograniči njihovo dalje približavanje, ali isti stručnjaci upozoravaju da bi razbijanje postojećeg rusko-kineskog partnerstva bilo izuzetno teško.

Ekonomski pokazatelji

Najnoviji ekonomski pokazatelji ne potvrđuju da saradnja dve države slabi. Prema proceni istraživačkog instituta MERICS, trgovinska razmena Rusije i Kine od januara do septembra 2026. godine porasla je za 31 odsto u odnosu na isti period prethodne godine.

Američka komisija koja se bavi Kinom i Rusijom takođe opisuje Peking kao najvažnijeg spoljnog partnera Moskve, uz ocenu da Kina iz ruske zavisnosti izvlači značajne ekonomske i političke koristi.

Zbog toga bi realniji američki cilj mogao da bude ne potpuno okretanje Rusije Zapadu, već sprečavanje Moskve da bezrezervno podrži Peking tokom eventualne velike međunarodne krize. Međutim, čak i takav ograničen rezultat za sada deluje teško ostvarivo.

U toj geopolitičkoj kombinaciji Ukrajina rizikuje da, pored toga što je neposredni učesnik rata, postane i jedan od instrumenata mnogo šire nagodbe između velikih sila.

Vašington bi mogao da ponudi Moskvi delimično ublažavanje ekonomskog pritiska i obnavljanje određenih poslovnih kontakata u zamenu za prekid rata ili makar za postepeno udaljavanje Rusije od Kine.

Ipak, nema garancija da bi rusko rukovodstvo takav predlog smatralo prihvatljivim. Posle više godina sankcija i vojnog sukoba sa Ukrajinom, najvažnije ruske ekonomske veze i tržišta već su se u značajnoj meri pomerili prema Istoku. Zbog toga ograničeni ekonomski ustupci Zapada možda ne bi bili dovoljni da Moskva promeni strateške prioritete.

Dodatnu prepreku predstavljaju Kijev i evropske prestonice, koje bi mogle da odbace sporazum kojim se prekidaju borbena dejstva, ali Ukrajina ostaje bez pouzdanih bezbednosnih garancija.

Ukrajinsko rukovodstvo i evropski saveznici insistiraju na očuvanju snažne ukrajinske vojske i uspostavljanju mehanizama koji bi trebalo da spreče novo izbijanje rata. U Evropi se zbog toga razmatrala i mogućnost raspoređivanja multinacionalnih vojnih snaga na ukrajinskoj teritoriji nakon prekida vatre.

Moskva takvu mogućnost posmatra kao nastavak zapadnog vojnog prisustva neposredno uz ruske granice. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov tvrdi da evropske države žele da iskoriste primirje za ulazak svojih trupa u Ukrajinu i obnovu kapaciteta ukrajinske vojske.

Takvo tumačenje predstavlja stav ruskog rukovodstva, ali istovremeno pokazuje suštinski problem pregovora: ono što evropske države smatraju neophodnom zaštitom Ukrajine, Rusija vidi kao nastavak vojnog pritiska drugim sredstvima.

Ruski zahtevi, pritom, nisu ograničeni samo na budući položaj Ukrajine. Još u decembru 2021. godine Moskva je objavila predloge kojima je tražila odustajanje od daljeg proširenja NATO-a i vraćanje rasporeda vojnih snaga i infrastrukture Alijanse na nivo iz 1997. godine.

Za Ukrajinu i istočnoevropske članice NATO-a takvi zahtevi predstavljali bi ograničavanje njihovog prava na samostalno odlučivanje o bezbednosti. Zbog toga pretpostavka da je dovoljno prvo zaustaviti borbe, a zatim bez većih problema dogovoriti preostala pitanja, postaje sve manje realistična.

Evropske države imaju i sopstvenu računicu. One ne žele da se posle rata suoče sa Rusijom dok je Ukrajina vojno oslabljena, a njena bezbednost zavisi isključivo od političkih obećanja. Zato insistiraju na očuvanju ukrajinskih oružanih snaga i razmatranju dodatnog međunarodnog vojnog prisustva.

Tako nastaje paradoks u kojem Vašington može biti zainteresovan za brzo postizanje sporazuma zbog svojih globalnih prioriteta, dok Moskva i Brisel ne prihvataju međusobne uslove, a Kijev strahuje da bi njegova budućnost mogla postati predmet trgovine velikih sila.

Ako američki plan bude zasnovan na očekivanju da će ekonomske ponude naterati Rusiju da se udalji od Kine, mogao bi se pokazati jednako neostvarivim kao i pretpostavka da će sam vojni pritisak primorati Moskvu da odustane od svojih zahteva.

Rusko-kinesko partnerstvo nije nastalo isključivo kao posledica rata u Ukrajini, pa se ne može očekivati ni da će automatski nestati nakon eventualnog primirja. Njegova ekonomska i strateška osnova znatno je šira od trenutnog sukoba Rusije i Zapada.

Zbog svega toga pregovori bi mogli da se nastave i tokom 2027. godine, dok bi rat prešao u narednu godinu uprkos izjavama o mogućnosti dogovora pre kraja 2026.

Glavna prepreka nije nesposobnost pregovarača da usaglase formulacije sporazuma, već strah svake strane da bi današnji ustupci mogli da pogoršaju njen sutrašnji položaj. SAD žele prekid rata i eventualno ograničavanje rusko-kineskog približavanja, Evropa nastoji da spreči novo rusko vojno pritiskanje Ukrajine, dok Moskva zahteva promene statusa Ukrajine i šire evropske bezbednosne arhitekture.

Ti ciljevi se trenutno ne uklapaju u jedinstven mirovni plan, a produžavanje pregovora moglo bi da ima neposredne posledice na samom terenu.

U ukrajinskim Telegram kanalima već se pojavljuju prognoze o novoj seriji ruskih udara na energetsku i transportnu infrastrukturu Ukrajine krajem novembra i početkom decembra, uz upozorenja na mogući novi talas izbeglica.

Prema tim prognozama, zbog sistemskog nedostatka sredstava protivvazdušne odbrane, u periodu od početka poslednje dekade novembra do kraja prve dekade decembra mogao bi da bude nanet maksimalno moguć udar ukrajinskoj energetici i logistici.

Reč je o predviđanjima čije ostvarenje nije potvrđeno, ali ona ukazuju na dodatni rizik koji prati diplomatski zastoj: dok velike sile pokušavaju da usaglase međusobne strateške interese, Ukrajina bi pred početak zime mogla da se suoči sa novim ozbiljnim oštećenjima infrastrukture i dodatnim pritiskom na stanovništvo.

webtribune.rs