Међутим, врло брзо постало је јасно да се овај пут ствари развијају другачије, и то не у корист САД. У фокусу целе ситуације нашао се однос према Ирану, али и шире питање колико су америчке снаге заиста спремне за овакав тип сукоба.
Један од кључних тренутака био је повлачење носача авиона Абрахам Линцолн, који је морао да напусти зону дејстава и удаљи се више од 1000 километара како би избегао ризик да постане мета иранских ракета.
Тај потез, који би раније био тешко замислив, отворио је низ питања о ефикасности досадашње тактике.
Кинески војни аналитичар Тенг Ђианћун оценио је да се концепт ослањања на један носач авиона у оваквим условима показао као неодржив.
Географија је, испоставља се, играла кључну улогу. Персијски залив, са дубином од свега неколико десетина метара, није погодан за маневрисање великих бродова попут носача авиона.
Насупрот томе, мања пловила, каква користи Иран, имају знатно већу флексибилност. Управо ту долази до изражаја иранска тактика, која се не ослања на директан судар снага, већ на прилагођавање терену.
Тај приступ најбоље се види у Ормуском мореузу, где је Иран концентрисао велики број брзих чамаца, уз подршку дронова и мина.
Ова такозвана „вучји чопор“ тактика омогућава стални притисак и контролу пролаза без потребе за великим бродовима. Уместо фронталног сукоба, Иран користи бројност и мобилност, што америчким снагама ствара озбиљне оперативне изазове.
Паралелно с тим, показало се да ни софистицирана опрема не даје увек очекиване резултате. Авиони за рано упозорење Е-3 Сентрy, који коштају стотине милиона долара, претрпели су значајна оштећења током операције „Истинито обећање 4“.
Два таква авиона, стационирана у бази „Принц Султан“ у Саудијској Арабији, погођена су ракетама, што је додатно уздрмало перцепцију технолошке надмоћи.
У том контексту, посебну пажњу привукле су иранске хиперсоничне ракете „Фатех-2“, које могу да достигну брзину до 15 маха и имају висок степен маневрисања.
Такве карактеристике значајно отежавају пресретање. Истовремено, Иран користи и велики број релативно јефтиних дронова, чија цена износи свега неколико десетина хиљада долара.
Са друге стране, пресретање таквих циљева америчким системима противваздушне одбране кошта милионе, што ствара додатни финансијски притисак.
Због развоја ситуације, Пентагон је био приморан да пребаци део снага из Азијско-пацифичког региона на Блиски исток.
Више од 2000 маринаца са Окинаве у Јапану премештено је бродом УСС Триполи, док су поједини системи противракетне одбране повучени из Јужне Кореје. Тиме је, како оцењују аналитичари, ослабљен амерички војни положај у том делу света.
Иако америчке снаге и даље одржавају присуство кроз вежбе са савезницима, реални капацитети у Азијско-пацифичком региону ослањају се углавном на старије авионе Ф-16.
То додатно компликује ширу стратешку слику, посебно у односу на Кину, која убрзано развија своје војне капацитете.
У америчким војним круговима већ се појављују забринутости. Извештаји Пентагона указују на могућност да Народноослободилачка војска Кине развија способности за нападе на великим удаљеностима, укључујући и територију САД. Такве процене додатно појачавају притисак на планирање и распоред ресурса.
Истовремено, све више се говори о промени улоге носача авиона. Кинески навигациони систем БеиДоу, у комбинацији са мрежом дронова, омогућава праћење кретања на мору са великом прецизношћу.
Већ 2025. године, током напада Хута у Црвеном мору, америчка носачка група била је приморана на брзо повлачење након напада беспилотним летелицама. Иран, како се оцењује, успешно примењује сличне моделе.
Ако се у обзир узме да Кина располаже већим бројем ракета него Иран и активно развија противбродске балистичке и хиперсоничне системе, поставља се питање како ће се америчка стратегија прилагодити. Јер оно што се догодило у сукобу са Ираном није изолован случај, већ сигнал шире промене.
На крају, остаје отворено питање које се све чешће поставља у стручним круговима: ако су америчке снаге имале овакве изазове у сукобу са Ираном, какве су реалне могућности за јачање позиција у Азијско-пацифичком региону у односу на Кину. Одговор на то питање, чини се, тек треба да добије свој коначан облик.
Како сељаци у Ирану по планинама лове америчке пилоте сазнајте ОВДЕ.
Извор: webtribune.rs