Piše:Đoko Kesić
Nemam jasan odgovor na ova pitanja, ali nešto mi je u mojoj revolucionarnoj duši zaiskrilo u novembru prošle godine kad je pobedio Donald Tramp, ali me je neki nejasan osećaj porazio odlaskom Fidela Kastra. Ne pišem ovo pismo zbog Srba koji su krajem devedesetih prošlog veka bacali se govnavim kamenjem na komunizam, niti zbog njihove aktuelne nostalgije za Brozovom Jugoslavijom i boljim životom, naročito ne zbog Vučićevog sve češćeg samopoređenja sa Titom. Opozicija mu je dovoljno mizerna, samopoređenje s njom vređe ga i ponižava. Ne pišem ovo pismo ni iz razloga što bi Srbi na nekom međunarodnom takmičenju na temu - ko je snažnije prigrlio komunizam – ubedljivo osvojili prvo mesto...
Ovo pismo iz Nedođije pišem zbog ideja Fidela Kastra i Donalda Trampa. Šta njih vezuje? Paradoksalno, spaja ih čvrsta simbioza pobune potiv kapitalizma i liberalne demokratije! Zašto sam naslovio ovo pismo „Kako su se sreli Fidel Kastro I Donald Tramp”? Iz prostog razloga što su ih nevidljive ruke moćne sudbine spojile u zajedničkoj ideji kako nahraniti gladne i podići obespravljene, a razdvajao ih vek, ideološka uverenja i socijalno okruženje. Da li je Trampu palo u životni zadatak da završi započeto Fidelovo delo?
Ostavimo sad odluke nebeskog geometra. Fidel Kastro se razlikovao od svih komunističkih vođa. I on je bio diktator, ali razlikovao se od Lenjina, Staljina, Broza, Čaveza. Nije otišao u revoluciju vozom iz Švajcarske kao Lenjin, niti u partizane u svilenim čarapama kao Josip Broz. Jesu Kubanci od Fidelove diktature bežali na Floridu, ali većina je ostala dobrovoljno na Kubi, na ivici gladi, ali voleli su Kastra. Bez obzira na mnoge mane, Fidel je napravio svetski primer školstva i zdravstva, stvorio je zemlju koja se oduprla svemoćnoj vojnoj sili SAD. Koliko puta su pokušali da ga ubiju vešti momci iz američkih bezbednosnih agencija? Nisu uspeli. Umro je u svojoj uniformi El grande Komandanta.
Kojim će putem Kuba posle Kastra? Da nastavi da vegetira pod diktaturom Komunističke partije i ustupcima koncesija tržišta ili da prihvati kineski model divljeg kapitalizma pod kontrolom Komunističke partije i definitivno prizna poraz Revolucije? Bilo bi logično da izaberu nekakav miks između ove dve solucije.
Otkud Donald Tramp,novoizabrani predsednik SAD, u ovoj priči o komunistima i tekovinama svetske komunističke Revolucije? Intelektualci na Zapadu, ušuškani u svoje debele tantijeme, i dalje lamentiraju nad nečasnom pobedom „prostaka i beskrupuloznog milijardera“. Od početka su tipovali na onu „punjenu ćurku“ i lezbaču Hilari. Nobelovac Mario Vargas LJosa piše „Bregzit i Trampova pobeda predstavljaju nedvosmislen simbol dekadencije, te spore smrti u koju tonu zemlje koje gube veru u sebe, odriču se racionalnosti i počinju da veruju u veštičije čini... Izvor najgorih nesreća koje je Zapad doživeo tokom svoje istorije sada vaskrsava, razmahan poput primitivnih šamana koji frenetično plešu ili popiju gorki eliksir nebi li time pobedili nedaće kao što su kuga, suša, zemljotres...“ LJosa u svom očajničkom zanosu spasioca Zapadne demokratije piše da su SAD kolevka demokratije te da su “SAD dozvolile i nekim drugim zemljama da počnu da uživaju u blagodetima tih civilizacijskih dostignuća”.
Da li LJosa misli na one izvozne ratne pakete Pentagona i Stejt departmenta? Da li na izvoz one “demokratije” objašnjene kroz opasku državne sekretarke Medlim Olbrajt, koja na opasku da je u okupaciji Iraka ubijeno oko pola miliona iračke dece, ona odgovara “To je mala cena u odnosu na važnost prisustva SAD na Bliskom istoku!” Ne gajite iluziju da ova Krvava Baba i njen gazda Bil Klinton imaju grižu savesti. Oni veruju d aim je mesto na Olimpu, taj svet razume samo logiku najsurovije sile.
Upravo iz tih razloga intelektualnoj eliti na Zapadu još nije jasno šta se dogodilo prve nedelje novembra 2016. kao što ruskom plemstvu nije bilo jasno šta to rade i šta mogu da urade Boljševici u Oktobarskoj revolucije 1917. Mariju Vargasu LJosi i najpoznatijem teoretičaru liberalnog kapitalizma Frensisu Fukujami nije jasno šta je to izazvalo fijasko politike liberalne demokratije?
Odgovor je jasan: Oktobra 1917. u Rusiji i novembra 2016. u SAD pobedila je nezadovoljna i gladna masa, svet s margine, svet željan socijalne jednakosti, pobedio je njihov pasji život i očajan socijalni položaj. I u Rusiji i u SAD nezadovoljstvo je tražio izvođača radova.
Tramp, za razliku od mnogih političkih poslenika na Zapadu prepoznao je rukopis mase koja se 2011. okupila nedaleko od Menhetna pod zastavom “Okupirajmo Vol Strit”. U uličnim demonstracijama građani su pokušavali da skrenu pažnju Vladi u Vašingtonu na socijalne probleme stanovništva, nezaposlenost, skupo školstvo i zdravstvo, korupciju, beskrupuloznu i neograničenu moć nekolicine banaka, koje su 2008. izazvale veliku krizu i nisu kažnjene zbog toga… Na poruke obespravljenih vlast je poslala policiju, vodene topove, gumene metke, batine i hapšenja.
Slavoj Žižek, jedan od najuglednijih filozofa i intelektualaca današnjice, piše:”Sad smo dobili brutalni povratak potlačenih:izbornu pobedu tipa koji je srušio sva pravila političke korektnosti, na direktan i prilično vulgaran način… Sublimirana poruka koju je Tramp svojim vulgarnostima slao bila je “Ja sam jedan od vas”. Da bi napravio jasnijim ram za sliku Amerike danas Žižek poredi Trampa s Čarlsom Forestom Kejnom, bogatašem iz filma “Građanin Kejn” Orsona Velsa, koji sa svojom moćnom dnevnom novinom staje na stranu siromašnih u večitom sukobu s bahatim i nezasitim bankarima, industrijalcima, advokatima...
Obespravljeni i sve siromašniji pripadnici bivše srednje klase izborom Trampa traže izlaz iz kaveza u koji ih je bez suđenja strpao liberalni kapitalizam. “Ta priča o nezadovoljstvu prosečnog belog Amerikanca nije od juče", priča mi naš Amerikanac Zoran P, moj prijatelj, po obrazovanju professor matematike, uspešan biznismen koji godinama već živi i radi u Portlandu. “Ogromna većina koju poznajem, dugo je ogorčena, nezadovoljna uslovima koje im nudi liberalni kapitalizam. To nezadovoljstvo najbolje se vidi u dve slike.Prva je da više od 90 procenata građana iz moga kvarta jedino zadovoljstvo vidi u TV programu i ako neko napravi piknik uz roštiljijadu uz pivo. To im je društveni život. Druga slika je uspešan inženjer, koji mesečno zarađuje 4.500 dolara, nije kreditno sposoban da kupi kuću, podstanar je, ima dvoje dece, a kad deca dođu do studija, neće moći da im to obezbedi. Do nedavno nije bilo tako”. Gde se viđaju Fidel Kastro i Donald Tramp? Da se razumemo, Tramp nije komunista, neće nikad ni biti, ali njegovu kampanju kao da je vodio Lav Bronštajn Trocki. Tramp je prepoznao tu socijalnu nejednakost, prepoznao je da liberalna demokratija nikad neće proizvesti tu srdačnu vrstu ljudske solidarnosti koju je proizveo Lenjinizam, uzjahao je razjarenog bika ogrnutog crvenom zastavom pobune – gde li će ga on odneti? Sad analitičari na Zapadu likuju - Tramp će razočarati nezadovoljne, neće izdržati ni ceo mandat – SAD će se opet vratiti u okrilje svoje demokratije.
On ne shvataju da je taj krčag razbijen. Za sudbinu Zapada pa i cele planete bilo bi još opasnije da se uveća masa obespravljenih, da oni uzmu svoje zakone u svoje ruke, ponovio bi se juriš na Bastilju i na Zimski dvorac. To što brendirane momke sa Vol strita, iz Siti banke, J P Morgan, Berkli banke kao i iz moćnih multanacionalnik kompanija, moćnih vojnih armada kojima komanduju brendirani momci sa Vol strita ne dotiču ova tektonska pomeranja, tim gore, ne po Vol strit, nego po sve nas, naročito nas male i siromašne na Balkanu. Od svih savremenih krilatica najviše poštujem onu “Kad se Vol strit nakašlje EU dobije upalu pluća”.
Uglavnom, svet ulazi u spiralu uragana, sve je izvesnije da će nezdovoljstvo obespravljenih kulminirati, komunističke revolucije nisu iživele sve svoje mogućnosti (nadaju se komunisti), liberalni kapitalizam je mrtav, njegova mama Margaret Tačer se okreće u grobu, čekaju je duhovi onih ogorčenih rudara protiv kojih je izvela vojsku i tenkove na ulicu. Liberalna demokratija je do juče u jednom komadu čuvala svet svojom hladnom njuškom vučijom, koja je polomila zube. Nacije se vraćaju nagonu plemena, skreću uglavnom desno u populizam i nacionalizam. U istoriji naroda desnica je proizvodila još veće poraze, a komunistička levica plane kao barutana i okrene svet naglavačke. Fidel i Donald sad se gledaju, bez reči, sve im je jasno, ali su nemoćni. Lepo je pevao Aleksandar Blok, mada mu je poezija bila lepša od stvarnosti: ”Ko to tamo desnom stupa, leva,leva,leva…” Izvor: Pravda
