Правда

Овом приликом треба апстраховати положај Покрајине у време комунистичке владавине, јер нас позивање на традиције ауторитарне власти и изградње асиметричних модела аутономије чији је циљ био стварање међуетничког дисбаланса, може одвести на веома опасну страну. Ништа што је настало као продукт револуционарног насиља, заобилазећи демократску процедуру и норме грађанске политичке културе, не може имати трајни легитимитет. Међутим, црвено светло за узбуну се пали када у Србији, чак и у времену које би макар формално требало да буде обележено демократским процесима и структурама, субјекти који су номинални приврженици либералних идеја повлаче потезе који изазивају сумњу да иза њих постоје неки нетранспарентни циљеви. Овде је реч о доминантној групацији, у последње две деценије, на политичкој сцени овог дела наше земље, дакле Демократској странци или прецизније, њеног покрајинског одбора који се може назвати и Демократска странка Војводине (ДСВ). Дуги низ година ова организација и њени кадрови су експериментисали са моделирањем покрајинске администрације, као једне врсте парадржавне структуре. Поново се позивајући на искуства током распада бивше нам земље, лако се уочава закономерност, да су управо бирократски апарати локалних територијалних целина, били језгра и водећи регрутни центри слоја који је постајао носилац пројекта прављења државности. Срећом, такав малигни процес није предалеко одмакао у Војводини, али је приметно да је за време владавине ДСВ ова структура нерационално увећавана до гротескних размера, покушавајући сама себи да осмисли разлог за постојање и простор за деловање, симулирајући псеудодржавну организацију и хијерархију. Када се томе дода читав низ опасних политичких пројеката, чији је најдраматичнији егземплар противуставни статут Војводине, као и алхемијски покушај синтетизовања надетничког регионалног идентитета, који је био замишљен као супституција за националне, јасно је да су се у овој странци заиграли изузетно ризичним стварима које су могле да резултирају даљом деконструкцијом нашег државног простора. Притом све ово време ДСВ није презала да подршку за идеје чији је била носилац тражи од локалних маргиналних група и појединаца, који су трајно инфицирани аутошовинизмом, али и иностраних центара моћи, који претензије, на имплементацију свог утицаја, над нашим државним и етничким простором никада нису прикривали. И таман када је деловало да је Демократска странка добила лекцију од стране бирача, који су казнили њену вишегодишњу политику на нивоу читаве Србије, али и највећег броја локалних самоуправа, уследиле су нове контрадикторности из ове групације. Проценивши да им је покрајински одбор последњи носилац иоле озбиљније власти од које су већ увелико постали зависни, губећи притом сваку идеологију, њихово чланство је изгласало председника и чак три потпредседника из тог дела своје организације. Притом, Покрајинска влада се одржава само пуком интересном акробатиком, и ако су њени конституенти одавно изгубили сваки легитимитет међу гласачима, што су сурово, и крајње експлицитно, показали избори на различитим нивоима, од националних до локалних, на овом делу наше државе. Испада као да је чланство и организација ове странке, из централне Србије, Косова и Метохије, те Београда прихватило да буде придружено ДСВ. Но, то је ствар за њихове интерне форуме. Њихов нови лидер и дугогодишњи први човек ДСВ убрзо је изашао са једном изненађујућом, али непотпуном и неразјашњеном платформом, о томе како морамо да изградимо „српску Србију“ пре него што наставимо процес придруживања ЕУ. Из разлога изостанка даље артикулације овог става, основано се сумња да је у питању само медијски спин, који је требало да их приближи оним деловима бирача који су сензитивнији за озбиљне националне и државне проблеме, а којих, као последица економске кризе и све бруталнијег односа саме ЕУ према нашим виталним интересима, има све више. Јер убрзо је уследила „Декларација о потреби промене Устава Србије или доношење новог устава“, коју је, са својим коалиционим сарадницима, иницирала ДСВ у покрајинској скупштини. И то је урадила иста она већина у овом дому која је своји легитимитет за доношење нормативних аката исцрпела оног тренутка када је Уставни суд Србије прогласио противуставним њихов Статут Војводине, који је пример правне бахатости и политичке неодговорности снага које су инсистирале на њему. Такође, остала је недоречена изјава, преко које се изненађујуће олако прешло у нашој јавности, председника покрајинске скупштине и члана СВМ Иштвана Пастора, да су разговоре које је он сазвао о будућности покрајинске власти, ДСВ и њени савезници минирали, због тога што је он „Мађар и хришћанин“?! Имплицира ли можда ово да ДСВ и њени сарадници не баштине оне политичке и идеолошке вредности које су карактеристичне за традиционалну Европу и какве то деструктивне последице може имати по наше друштво? Неко ће рећи да то звучи превише параноично, али ако се присетимо да се тако исто говорило почетком последње деценије прошлог века, за све оне које су упозоравали на случај позивних бројева који су остали недодељени, током распада СФРЈ, ствари добијају другачију конотацију. Подсетимо, од поменутих позивних бројева само још није додељен 00384 (+384), док су сви остали распоређени на новонастале државе. Да ли неко од архитеката наше девастације и њихових локалних сарадника, можда баш од северне српске покрајине намерава да направи државолику конструкцију, којој би он био додељен? Мислимо на време о томе.

Прочитајте још:„Парада је борба за моћ“

Извор: Данас.рс