Правда

Е сад, поштено говорећи, ДСС није баш обична „мала ванпарламентарна странка”, већ партија чији је лидер био последњи председник последње Југославије, два пута премијер Србије и човек који је победио Слободана Милошевића. Али и независно од тога, ДСС је годинама био стециште националне, демократско-конзервативне интелигенције (баш као што су се њихове нешто више грађански оријентисане колеге окупљале око Демократске странке) и зато урушавање ове странке, које је на овај или онај начин окончано недељном изборном скупштином у „Сава центру”, завређује ширу пажњу од оне која би следовала на основу њиховог тренутног, више него скромног рејтинга. Иако је са чела странке формално отишао одмах након мартовских парламентарних избора, тек су ова скупштина и убедљив тријумф Санде Рашковић Ивић означили и дефинитивни одлазак Војислава Коштунице из ДСС-а и српског политичког живота. За разлику од успона, који је био стреловит и експлозиван, кулминирајући у то варљиво лето, односно јесен двехиљадите, пад ДСС-а је дуго трајао и одвијао се у више етапа. Прва грешка догодила се већ у зиму исте године, када је, након краћег премишљања, Коштуница одлучио да на републичке изборе ипак не иде самостално, и да тако – након више него извесне победе – преузме пуну одговорност за управљање земљом, већ и даље унутар ДОС-а, без обзира на то што је већ тада било јасно да се са остатком ове хетерогене коалиције разилази и политички и персонално. Коштуница је тада пошао линијом мањег отпора и сва потоња ламентирања како тобоже никада није могао да спроводи сопствену политику јер никада није имао већину у влади падају у воду пред чињеницом да је, у часу када је свакако могао да има апсолутну већину и потпуну одговорност, свесно пропустио то да уради. Ову особину, то јест склоност да га пречесто и олако „преводе жедног преко воде”, при чему никада није до краја јасно да ли он то свесно допушта или само не уме и не може да спречи, Коштуница је задржао до самог краја своје политичке каријере. Надмудрили су га, развластили и у политичку пензију отерали Ђинђић и Ђукановић са укидањем СРЈ. Потом га је преварио Солана, наговоривши на референдум који је резултирао одвајањем Црне Горе. Обманули су га Лабус и Динкић са концептом погубне неолибералне политике и свеопште приватизације. Победио га је Тадић у политичком надмудривању пре и након проглашења косовске независности. Преварили га Николић и Вучић када им је дао важну подршку и неку врсту патриотске легитимације и приликом стварања СНС-а и преузимања власти од ДС-а. Тако испада да је био једино успешан против Милошевића, а губитник у скоро свим осталим ситуацијама – што намеће дилему није ли и тај успех, заправо, био резултат пројекта који су осмислили и којим су руководили други, а он био само пуки извршилац. Другим речима, испада да је био успешан само онда када је деловао на линији интереса оног истог страног фактора који је после тога веома често и углавном са разлогом оптуживао за српске и страначке невоље.

Прочитајте још: Путин: Заштитници људских права лицемерно ћуте о злочинима у Украјини

При томе, нема скоро никакве сумње да су Коштуничине намере биле добре и патриотске и да је искрено веровао да је Милошевићев режим погубан за српске националне интересе. За похвалу је била и идеја о спајању демократског и националног и принципијелан став против независности Косова и Метохије. Али се брзо и олако предавао и увек некако остајао недоречен и на пола пута. Тако су, на пример, његовим петооктобарским учинком данас готово сви незадовољни: пребацују му и они који жале што је до 5. октобра уопште дошло, и они који су незадовољни што процеси након 5. октобра нису ишли другачијим и бескомпромиснијим током. И при томе су и једни и други донекле у праву. Ипак, највећа и најнесумњивија Коштуничина заслуга јесте то што је током своје владавине, својим чињењем и нечињењем, значајно допринео демократизацији, релаксацији и нормализацији политичке и медијске сцене. То је допринос који се можда недовољно цени, али се све боље види како се од те демократизације и нормализације све више удаљавамо и одмичемо. Баш као што је његово непојављивање на недељној скупштини и пропуштање прилике да јавно честита својој наследници и пожели јој срећу у скоро немогућој мисији – и успут се огради од ружних напада и увреда којима су је изложили његови најближи сарадници – симптом оне мрачније и аутистичније црте, због које, између осталог, вероватно ни Србији ни својој странци није помогао онолико колико је могао и колико је било потребно. Извор: Политика