У Србији и Црној Гори данас живе тројица бивших ликвидатора Државне безбедности. Познати су јавности као вође српског подземља, тврди Боже Вукушић, аутор књига о тајним ликвидацијама политичких емиграната.
Коментаришући иницијативу за отварање полицијских досијеа у Србији, професор кривично-процесног права Момчило Грубач каже да је то један од начина колективног и појединачног суочавања са прошлошћу. - Увид у тајне полицијске досијее неопходан је да би се расветлили злочини учињени за време тоталитарне власти и установила одговорност појединаца, будући да се то кривичним поступцима из многобројних и разноврсних разлога не може постићи. На тај начин жртве некажњених злочина из прошлости коначно би стекле неку врсту моралног обештећења и рехабилитацију. Отварање полицијских досијеа има огроман значај и за афирмацију, остваривање и заштиту људских права - каже професор Грубач и додаје да је то и мера без које нема реформе полицијских служби, нити демократске цивилне контроле над радом полиције. Чини се, међутим, да поједине полицијске структуре већ деценију и по спречавају отварање досијеа. Наиме, и Броз и Милошевић су имали своје државне убице, ликвидаторе из редова државне безбедности, који су убијали припаднике националних снага, југословенске емигранте по свету и домаће непријатеље по Југославији и Србији. - Доказано је да су Британци одобрили Титу ликвидацију српских националних снага. Александар Ранковић и Слободан Пенезић су били задужени за смакнућа у Кочевском рогу, док су Митја Рибичич и Милка Планинц лично учествовали у убијању одбеглих припадника националних снага у Блајбургу 1945. године - тврди Боже Вукушић из Загреба, који се бави изучавањем крвавих тајни сакривених у досијеима тајних полиција бивше Југославије. Он наводи да је Јосип Броз наредио да се омогући упад хрватских националиста на Радушу 1972. године, а потом и њихову ликвидацију, да би ојачао своју власт: - Титови наследници су за егзекуције над емигрантима крајем прошлог века почели да користе људе из подземља. Брозов следбеник Стане Доланц је 1983. наредио акцију “Брк” за убиство Стјепана Ђурековића, директора у Ини, јер је одао Немцима тајне о војним резервама горива. Затим је као министар полиције одобрио ликвидације десетине емиграната у иностранству.
Параполиција Вукушић у својим књигама помиње идентитет ликвидатора у име Титове државе - Богоја Панајотовића, Винка Синдичића, Илију Станића, Жељка Ражнатовића, Веска Вукотића и двадесетак других. Каже и да је Милошевић као ликвидаторе користио чланове агентуре, параполиције и мафије, који су израсли у „земунски клан“. Државни ликвидатори су убили Ивана Стамболића, Славка Ћурувију, Даду Вујасиновић и Зорана Ђинђића. У новије време догодила су се убиства новинара Славка Ћурувије, судије Небојше Симеуновића и други државни злочини, за које су осумњичени сарадници тајне службе. У затвору се због почињених злочина налазе бивши шеф тајне полиције Раде Марковић, пуковник полиције Милорад Улемек, Звездан Јовановић и остали ухапшени чланови ЈСО и „земунског клана“. - У Србији и Црној Гори данас живе тројица бивших ликвидатора државне безбедности, јер је српска тајна полиција остале, њих десеторицу, убила. Ти људи су јавности били познати као вође паравојних снага или „кумови“ српског подземља деведесетих година - тврди Вукушић. Служба државне безбедности је стварала југословенску државну мафију, полиција је подржавала и радила са њом. Мафија је користила државну полицијску заштиту да би слободно функционисала на просторима читаве СФРЈ. Та мафија је прво створена у иностранству, да би убијала и пљачкала југословенску емиграцију. Када је почео распад Југославије и мафија се поделила и “вратила” својим републикама, односно државама и радила за нове власти. Током рата у СФРЈ тајна полиција је обучавала и водила мафију као параполицију, али је и користила за унутрашње политичке обрачуне у БиХ, Хрватској и Србији. Током седам деценија државног терора у време Броза и Милошевића, у атентатима ликвидирано је 128 политичких личности у емиграцији и отаџбини. Међутим, о наредбодавцима и извршиоцима тих убистава се ћути. Зато ће отварање тајних досијеа покренути питање: ко су биле убице у име државе са простора бивше Југославије и садашње Србије. - Колико су и које људе ликвидирале државне убице Удбе и СДБ? Може ли се на основу тајних докумената и досијеа тим државним егзекуторима судити - пита се Боже Вукушић, који упозорава да ће Немачка после изручења Јосипа Перковића, шефа хрватске СДБ због убиства Стјепана Ђурековића, тражити одговорне за ову ликвидацију у Минхену и међу српским тајним службама. Питање је да ли у архиву Удбе и СДБ постоје тајни документи о договорима Вилија Бранта и Џимија Картера, председника Немачке и САД са Титом око омогућавања убистава српских политичких емиграната у тим земљама. Позитивни одговор се може наслутити из чињенице да амерички ФБИ и данас скрива досије о ликвидацији вође српских емиграната Драгише Кашиковића 1977. године у Чикагу. Са њим је убијена и деветогодишња девојчица Иванка Милошевић, јер је препознала убице.
Притисци из ЕУ И покрајински парламент Корушке у Аустрији је, попут Немачке, крајем прошле године већином гласова одлучио да формира експертску Комисију за истраживање партизанских злочина и деловања Удбе од 1945. до 1990, као и њених остатака од распада Југославије до данашњих дана. Како је то објаснио Гернот Дарман из Слободарске странке Корушке, неопходно је да се открије истина “партизанског ужаса и деловања југославенских и српских тајних служби у Аустрији”. Сличне захтеве имају и Немачка, Пољска, САД и ЕУ, које траже од Србије да отвори тајна досијеа и покаже кога је све служба државне безбедности убијала у иностранству и код куће. А на листи тражених убица и потерница, које је расписала Хрватска, налазе се шефови Удбе, СДБ Југославије и РДБ Србије, од 1946. године до данас. Које злочине су починили припадници ДБ и њихови сарадници, види се и са листе 136 жртава југословенске и српске тајне полиције, које су од рата до почетка 21. века ликвидиране у класичним атентатима, сачекушама или у смртоносним киднаповањима. Прве жртве су били Иво Протулипац, 1946. године у Италији, Никола Калабић, четнички командант исте године у Србији, као и Милан Недић, председник српске Владе. На листи су и Јаков Арсовић (убијен 1947. у Србији), потом Илија Абрамовић, Андрија Хебранг, Динка Доманчиновић... Највише хрватских националиста је ликвидирано у Немачкој, и то 1967. године - Маријан Шимундић, Јозе Јелић, Миле Јелић, Петар Томинац, Владе Мурат, Анђелко Пернар. Годину дана касније убијени су и Хрвоје Урса, Ђуро Кокић, Миле Рукавина, Крешимир Тољ, Вид Маричић. У Италији су ликвидирани Анте Знаор, Јосип Крталић, у Француској 1968. године Неђељко Мркоњић, а у Аустралији Перо Човић. Наредне године убијани су и српски националисти Ратко Обрадовић и Мирко Чурић у Немачкој, Сава Чубриловић у Шведској... Средином седамдесетих година СДБ Југославије је извела 12 убистава, када су ликвидирани Илија Вучић и Ивица Миошевић у Немачкој, Никола Мартиновић у Аустрији, српски четници Бора Благојевић и Петар Валић у Белгији, затим Матко Брадарић у Белгији и Винко Ељуга у Данској...
Истина о Језди и Дафини У досијеима ДБ би требало да се нађу и одговори на питање да ли су пирамидне банке “Југоскандик” и “Дафимент” биле тајни пројекат ове полиције за превару народа и да ли су власници банака Јездимир Васиљевић и Дафина Милановић били сарадници тајне службе. У тајним архивима може се потражити и одговор на питање да ли је РДБ Србије организовао илегално изношење девиза на Кипар и ко се на крају домогао 15 милијарди српског новца.
Државна трговина У досијеима би могла да буде и потврда прича да је Ратко Дражовић, покојни директор “Генерал-експорта” и “Авала филма” као удбаш, на наговор Слободана Пенезића Крцуна почетком шездесетих година организовао шверц цигарета и дроге, а затим и откуп девиза и накита на црно. Дражовић се бавио и откупом уметнина, које је преко својих људи препродавао по Амстердаму. УДБА је потом од својих сарадника и агената у Европи створила читаву мрежу лажних бизнисмена са фирмама по Италији, Аустрији и Немачкој, који су трговали искључиво са Југославијом. Један од њих је био и чувени Бата Тодоровић, којег је Тито послао на робију. Тако су стваране прве девизне резерве које су одлазиле у Специјални фонд НБЈ за финансирање рада полиције и тајне службе Југославије.
Прочитајте још:УЗНЕМИРУЈУЋЕ: 21 чињеница о смрти које ће вас шокирати
Неуспели атентати на Павелића и Туђмана На почетку новог миленијума у атентатима су страдали Жељко Ражнатовић, Драган Гарић, Миленко Мандић, Иван Стамболић, Небојша Симеуновић, Бошко Буха, Далибор Матеовић, Војислав Јекић, сви у Београду и Иво Пуканић 2008. године у Загребу. Од краја Другог светског рата изведено је 28 неуспелих атентата у којима су на нишану убица тајне службе били Анте Павелић, 1957. године у Аргентини; Бранко Јелић, 1957. године у Немачкој и потом 1970. и 1971. године, Владо Дапчевић, 1973. године у Холандији; Лука Краљевић, 1982. и 1983. године у Немачкој; Фрањо Туђман, 1990. године у Хрватској; Вук Драшковић, 1999. године у Србији; и Душан Михајловић, 2001. године у Србији.
Масовне гробнице Србија лежи на масовним гробницама, а о томе се мало зна и још мање говори. Претпоставља се да се масовне гробнице побијених Срба, чије је истраживање обустављено због недостатка пара, налазе испод стадиона Партизана и Обилића, али и у Земуну. Академик Душан Ковачевић је пролетос на промоцији књиге “Равна гора”, аутора Радоша Бајића, покренуо ову тему рекавши да “докле год наша деца буду играла фудбал на масовним гробницама, Србији неће ићи на добро”. Извор: Вечерње новости