Правда

Да ли читалац има утисак да су се медији у Србији за тако кратко време променили на скали од „никад слободнији” до „ово никад није било”? Подсећања ради, само неколико дана пре поменуте емисије („никад слободнији”) био је објављен чувени извештај о српским медијима Верице Бараћ, који нису пренеле ниједне веће новине ни телевизија, иако су многи од њих тим поводом полемисали са Бараћевом. У том извештају наведено је како су сарадници Бориса Тадића – Драган Ђилас и Срђан Шапер – држећи у својим рукама монопол на огласе, свиленом руком утицали на извештавање свих већих медија. Осим тога, документовано је како се новац у тим првим годинама економске кризе одливао у послушне медије и из државног буџета и из компанија под контролом државе.Колико се онда о извештају Верице Бараћ ћутало, о спору Оље Бећковић са Б 92 обилато извештавају сви, наравно, преносећи и њене оптужбе на рачун Вучића. За свега неколико дана ауторка „Утиска недеље” дала је више интервјуа него за последњих неколико година. Готово сви су известили и са недељног протеста испред зграде Б 92, на који су позвани НУНС и функционери Демократске странке и на коме се скупило неколико стотина припадника и симпатизера те политичке опције и поштовалаца Оље Бећковић. Наводећи то, као и чињеницу да су Александар Вучић и његова странка у прве две године своје владавине (2012–2014) били критикованији у медијима него Борис Тадић и ДС (2008–2010), аутор нема намеру да читаоцу сугерише супротно од Оље Бећковић – да су медији данас „никад слободнији”, а да „никад није било” као у време ДС-а. Сем за неколико уредника и новинара, који имају снагу и значење инцидента, медијске слободе ни онда ни данас нису тема. Ни за новинаре, ни за политичаре, ни за јавне интелектуалце, ни за међународне организације које се баве медијима, па ни за Ољу Бећковић.

Прочитајте још: Коме смета Путин у Србији?

Зато се не сме бити грешан, па рећи да Тадић и његови људи за свог мандата нису били критиковани. Били су: највише у време афере Миладина Ковачевића, који је на студијама у Бостону претукао једног младог Американца, па је, уз помоћ Тадићевих дипломата, побегао у Србију избегавши руку америчког правосуђа. Други пут жестоко је био критикован кад се, закратко, предомишљао да ли да у српском предлогу резолуције о самопроглашењу независности Косова пред Генералном скупштином УН прихвати сугестије да тај проблем измести из Савета безбедности УН у Брисел. (Кад је био натеран да прихвати резолуцију и кад је цела Србија причала само о томе, Оља Бећковић је, рецимо, у своју емисију довела троје психолога, који су говорили о проблемима младих.) Једнако, мало је српских медија критиковало Александра Вучића за прихватање Бриселског споразума, још мање за мере штедње, које је донео под притиском ММФ-а. Критички тонови, међутим, појачавали су се у време док је одбијао да се определи у украјинској кризи, када је против себе имао кампању коју је предводила Дуња Мијатовић из ОЕБС-а, оптужујући га за цензуру. Слично се понавља у време кад се оглушио о сугестије да откаже посету Владимира Путина и решио да га дочека уз највише почасти, најављујући војну параду у његову част. Како је сасвим очигледно да постоје теме на којима је Тадића и Вучића било мање пожељно критиковати и теме на којима је то било сасвим у реду, тако је јасно да питање медијских слобода није у фокусу српског друштва, чак ни онда кад га помене утицајан новинар попут Бећковићеве. Тако би њен повратак на Б92 вероватно њој могао да значи много, али не би битно повећао медијске слободе у земљи. Наравно, на политичкој сцени која толико зависи од медија сасвим је могуће да је Вучић захтевао од менаџмента Б92 да „Утисак недеље” пребаци на свој мање гледан канал. Истовремено, у друштву које се толико предало законима тржишта, што су са много елана подржавали јавни бранитељи Оље Бећковић, једнако је могуће да једна комерцијална телевизија помери утицајну емисију кад она престане да јој се финансијски исплати. Оба одговора су могућа, иако ни за један нема јачих доказа од речи Оље Бећковић и менаџмента Б 92. Али, који год одговор да нам је ближи, једно је сигурно: Оља Бећковић је данас мање чињеница одбране медијских слобода него окупљања декласиране прозападне антивучићевске опозиције. Посебно док се, обрачунавајући се са Вучићем, заправо обраћа онима чији интерес формира теме на којима је пожељно критиковати српске лидере и теме на којима они постају недодирљиви.