Правда

Верујем  да су се већ и највећи скептици и они који највише верују у теорије завере већ убедили да се оштра фаза украјинске кризе приближава свом природном завршетку. Можда не онако брзо како смо прижељкивали, али се конструктивност Европске уније повећавала све више како се приближава зима а смањује ефикасност украјинске власти (која више није у стању да присили ни батаљон „Ајдар” да извршава њена наређења”. Дошло је дотле да се позиција Европе за време последњих преговора о гасу за Украјину на чудесан начин подударила са позицијом Русије. Европски политичари и медији „прогледали” су и поводом нацистичке суштине украјинске власти. У Европској унији више нису потпуно уверени у легитимност војне операције Кијева против Доњецке и Луганске републике, а гранатирања мирних градова ЕУ не само да је почела да примећује, већ се и опрезно алудира и да су то ратни злочини. Ова промена позиције ЕУ повезана је са два фактора... Први фактор је очевидан и налази се на површини: транзит гаса у ЕУ преко територије Украјине. Јер, Европа не жели дефицит гаса, нити нагло повећање цена на спот-тржишту. Али, Кијев је већ прешао на отворено уцењивање, па отворено говори о својој неспособности да гарантује несметани транзит гаса – ако не буде решено питање снабдевања Украјине руским гасом. Пред Европском унијом је дилема: платити уместо Украјине знатан део њеног дуга за гас од више милијарди долара и гарантовати Русији авансно плаћање за текуће испоруке гаса – или се спремити за обуставе транзита због тога што ће Кијев красти гас. Други фактор је важнији: кијевски режим свакога дана губи тло под ногама. Порошенков безумни експеримент са превременим парламентарним изборима неће довести до додатне легитимизације неонацистичке елите, већ ће институционализовати њен унутрашњи раскол. Политичари које је на врх власти избацио фебруарски државни преврат – не само да су се разбили на сукобљене групације, него су још почели и да траже подршку од незаконитих оружаних формација (од територијалних и добровољачких батаљона неонациста). Економска катастрофа се продубљује, а њу прате општи пад поверења становништва у власт и радикализација крајње деснице која сматра да нису праведно оцењене њене заслуге за државни преврат и у казненој операцији у Новоросији. Крајња десница такође верује да власт недовољно тврдо и доследно брани њене идеје, па постају неизбежни и раскол унутар украјинске елите и нови преврат, са колапсом централне власти и ширењем грађанског рата (у форми махновштине) на целу територију Украјине. Ово, поред осталог, значи да никакви данашњи договори и никакве отплате украјинског гасног дуга не могу гарантовати Европи несметани транзит гаса јер већ кроз неколико недеља на територији – која је сада формално под контролом Кијева – може функционисати неколико међусобно завађених власти. Трећи фактор је раст протестних расположења у окупираним деловима Новоросије (Харков, Запорожје, Дњепропетровск, Одеса), са активирањем локалних партизана и илегале, па је фактичке припремљеност устанка већ видљива не само Кијеву, него и Бриселу. Европа схвата – с обзиром да Кијев није могао да угуши ДНР и ЛНР док је био у много бољој ситуацији и имао изразиту војну надмоћ – да питање ширења устанка на целу Новоросију постаје питање времена а не принципа. Схвата такође да ће устанак поставити коначну тачку на неславну историју кијевског режима. Постојала је шанса да се избегну све те непријатности, да се сачува и стабилузује режим, али је за то био услов да се негде пронађе новац за његово финансирање. У Милану је било отворено речено – да би било схватљиво и најнеповерљивијим и онима који најспорије схватају – да Русија неће плаћати одржавање кијевског режима. САД такође за то не дају новац. Ни Европа то не жели. Чак и ако ЕУ плати кијевске дугове, да би обезбедила транзит гаса, тај новац неће доћи до Кијева, где би био покраден, већ ће отићи директно Газпрому. Ово значи да је сахрана Украјине условљена истовремено са неколико фактора који су такви да би и било који од њих био довољан за дезинтеграцију и много стабилније државе. Зато сам склон да из варијанти развоја догађаја после коначне деструкције украјинске државе – упркос изјавама руководства Русије и представника ЕУ да су привржени очувању јединствене Украјине – потпуно искључим њен опстанак. Не доводим у сумњу искреност изјава представника Брисела и Москве. Очување Украјине са њеним довођењем до стања прихватљивог за све – вероватно би било најбоља варијанта (у сваком случају, посматрано из угла финансијских трошкова и поштовања принципа међународног права). Међутим, хтети и моћи – то су увек различите ствари. Данас ни спољнополитички, ни финансијско-економски, ни унутарполитички фактори – које једнако морају респектовати и Вашингтон, и Москва, и Брисел, и Кијев – не остављају никакве наде за опстанак украјинске државе (чак ни у реформисаном виду). Уосталом, Вашингтон је, по свему судећи, увео санкције Мађарској која је током протекле године, иако то није ударала на сва звона, активно водила политику јачања својих позиција на бившим мађарским територијама које су 1945. године укључене у састав Украјине. То је било у функцији стварања могућности за њихову брзу анексију кад дође „дан Д”. Сједињене Државе су такође схватиле да је дошао тренутак истине и да крах пројекта Украјина може уследити у било ком моменту. Санкције против Мађарске имају за циљ да зауставе могуће активно учешће приграничних земаља ЕУ (што значи: и саме Европске уније) у подели „украјинског наслеђа”, али тешко да ће то на некога утицати. Американци мало шта конструктивно имају да предложе Европи (Будимпешти, сигурно – ништа), а одступање од својих позиција под притиском суочила би Мађарску са падом владе и најоштријом политичком кризом (која ЕУ такође није потребна). Сада се показало да Вашингтон, упркос мишљењу многих, заиста није свемоћан. Да јесте, одавно би ликвидирао Русију и не би се натезао са Мађарском. Сама чињеница да САД преко санкција врше притисак на Мађарску – сведочи колико су ослабиле међународне позиције Америке. Још пре само годину дана, за утицање на Будимпешту биле би довољне и закулисне „препоруке”. А данас су, ево, морали да цео конфликт учине јавним. За Русију би било разумно да – у условима краха пројекта Украјина и хипотетичког учешћа земаља ЕУ у подели украјинског наслеђа – не ствара на територији бивше Украјине, која полако прелази у сферу њене одговорности, нове државе (Новоросију, Малоросију) чије елите би кроз неко време (не превише брзо) покушавале да утицај Москве компезирају контактима са Западом и да створе услове за обнову игара САД на постсовјетском простору. За Русију је најбоље да те области напросто укључи у састав Руске Федерације. Као што сам већ указивао, логична линија подела сфера одговорности између Русије и Европске уније била би река Збруч (пољско-совјетска граница из 1939. године). Јасно је, наравно, да ће много шта зависити од ширег геополитичког односа снага, па је данас немогуће определити како ће изгледати постнацистичка Украјина, на чије сфере одговорности ће бити подељена и на какве границе и какви ће на њеној територији бити формирани, или неће бити формирани, субјекти међународног права (и за који период времена). Упркос томе, већ данас се може констатовати да ће крах нацистичког режима у Украјини представљати највећи геополитички пораз САД за последњих 40 године (од времена Вијетнамског рата) и да ће такође довести до наглог јачања ауторитета Русије и повећања привлачности Руског света који ће се протегнути далеко на Југозапад. Свеједно, да ли у форми ширења државне територије Русије или у виду формирања нових држава које би са Русијом биле у савезничким односима. Када једном буде започета, та политика неће моћи да буде прекинута све док не доведе до решења природних задатака: успостављања руског утицаја на Балкану и у Источном Медитерану, а такође до обезбеђивања интереса безбедности Русије на Балтику и из правца Средњеевропске Низије. Таква политика се може реализовати у савезу са Европском унијом (тачније: са њеним старим франко-немачким језгром) или у конфликту са њом. Данас општа политичка ситуација подстиче Европску унију на савез са Русијом. Та тенденција је подупрта фактичком изолацијом Велике Британије у ЕУ и декларисаном намером Лондона да одржи референдум о иступању из Европске уније. Економски интереси Европској унији несумњиво диктирају савез са Русијом јер би њени и политички интереси, као и интереси безбедности, у таквом савезу били обезбеђени и боље него у савезу са САД. Међутим, овако кардинална промена спољнополитичких приоритета, која уз остало подразумева и распуштање НАТО и објективно смањивање утицаја источноевропских неофита оријентисаних на САД унутар Европске уније. Већина тих земаља оптерећена је русофобијом, али би таква промена за ЕУ била тешка и технички. Поготово ако се имају и виду традиције и интереси европске бирократије. Неизбежно померање Руског света на Запад може, дакле, бити реализовано у две форме: конфрантационој и неконфронтационој. Појачавање конфликта ЕУ са Русијом биће неизбежно уколико Унија не буде у стању да пређе на потпуно самостално формирање своје спољне политике и остане у орбити САД. Ако се Вашингтон после рата од 08.08.08 (руско-грузијски рат из августа 2008.), па чак и после сиријске кризе, још могао вратити конструктивној сарадњи са Москвом – сада, после украјинске кризе, шансе за повратак међусобног разумевања не постоје. Сувише много веза је разорено, исувише много људи убијено, превише је отворено, а уз подршку САД, у Украјини започет геноцид против руског становништва. А што је најважније: Вашингтон је сам открио да против Русије води рат до уништења (другим средствима, али не мање суров него што је био Велики Отаџбински Рат). Пошто су кренули тим путем, Американци га више не могу напустити, јер би на крају морали да одговарају за организацију геноцида и саучествовање у њему, за разарање међународног права и подстицање на ратне злочине. А рачун САД, у том случају, није спремна да испостави само Русија, чак не Русија у првом реду. Србија и Сирија, Ирак и Иран, Египат и Либија, Куба и Авганистан – то су само земље које прве падају на памет. А у суштини и европски савезници САД би се са задовољством сетили понижавања која им је наносио бивши сизерен и затражили би надокнаду за своје реалне и измишљене губитке. Зато ће се САД тући до краја. Уколико Европска унија не буде имала снаге да се извуче испод америчког туторства – САД ће присилити Европљане и да се боре са њима. То ће довести до целог низа криза у самој Европској унији, а није искључено да ће неке од њих изаћи из граница чисто политичке борбе и попримити војно-политички карактер. За Русију ће то значити перманентну кризу на западним границама и неопходност приоритетног јачања не само одбрамбене способности, него и могућности глобалног оперативног реаговања. При оваквом развоју догађаја, неизбежно је повећавање бремена које ће пасти на руску економију и социјалну сферу, а условно консолидовани Запад активно ће радити на дестабилизацији унутар политичке ситуације у Русији. У случају развоја догађаја према неконфронтационом сценарију (односа са ЕУ) – а данас такав сценарио не изгледа само могућим (упркос скептицизму неких колега) него и вероватним – Европска Унија и Русија би успеле не само да избегну огромно финансијско-економске губитке, него и да стабилизују социјално-политичку ситуацију на целом простору од Атлантика до Тихог океана. И да заједничким напорима ставе тачку на више него двадесетогодишњу америчку праксу доминирања преко дестабилизације. Разумљиво је да ће се и идеолошко и унутарполитичко оформљавање Руског света у случају две поменуте варијанте развоја догађаја (конфронтационе и некофронтационе) суштински разликовати у детаљима. Управо у детаљима, а не у принципу. Само, то ће бити важни детаљи. Прво, у случају изнуђене конфронтације са Европом – Русија ће бити принуђена да акценат стави на оно што разликује системе вредности Европске уније и Руског света, посебно на оријентацију Руског света на традиционалне породичне вредности. Такво позиционирање Руском свету већ сада обезбеђује милионе савезника у Европи. Међутим, такво позиционирање ће довести до појачане конфронтациј између конзервативаца и либерала у самој Русији. Јер, ако данас руско друштво одбацује само отворено проамеричке струје, партије и политичаре, који су притом и онако давно маргинализовани, у случају појачане конфронтације са ЕУ, то одбацивање би се постепено проширило и на лојалне либерале који сада подржавају курс руководства Русије у спољној политици, али сасвим прихватљивом сматрају европску праксу хипертолерантности према разним вештачким мањинама (уопште не само према сексуалним). Пошто савремени рат у значајној мери има информационо-идеолошки карактер, део руског друштва који дели идеологију политичког противника биће сматран за пету колону, а друштво ће тражити ограничавање његове политичке активности. С друге стране, у случају да са Европом успе да успостави конструктивне односе – Москва ће на све начине избегавати идеолошку конфронтацију. Сада, у ова кризна времена, када Руски свет – који је досад био у теорији са неодређеном будућношћу – постаје политичка реалност која већ одређује магистрални правац развоја Руске Федерације. Процеси се убрзавају, па неизбежна постаје борба унутар елита око тога ко ће одређивати циљеве и садржај Руског света. А у суштини: око тога ће ке опредељивати спољнополитичке приоритете и унутарполитичку идеологију Русије. Верујем да ће Русија – све док се ЕУ не определи коначно – држати за њу врата отвореним (Путиново умеће да чека постало је одавно заштитни знак његовог политичког стила). Тек потом ће бити одређено: које унутар политичке промене ће највише бити у складу са новом геополитичком реалношћу. И са новим спољнополитичким задацима које ће она захтевати.

Прочитајте још:ПРИЗНАО: Украјинска војска није спремна за зиму

Извор: Факти орг.